Melody

Tokom dana mi je skoro uvek ukljucen radio, podesen na dzez stanicu koju zovu najvecom, najboljom i sta-ja-znam-kako-jos-velicanstvenom u Kanadi, a i sire (ne ustezu se), koja je usla u neke od mojih tekstova kao i u moje usi, jer nekad inspirise a nekad i nervira, ali postoji nesto sto mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i sto je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obracam paznju, i odjednom – zaustavim se. Nekad je muzika u pitanju, nekad glas. Ali svaki put kad se desi, to je za mene jedno pravo malo cudo. Cime god da sam zauzeta u tom trenutku – poslom, mislima, ocajanjem – ja sve to prekinem, i odslusam celu stvar. Kad se zavrsi, prenem se kao da sam se probudila u drugaciju realnost, i obavezno slusam naculjenih usiju da cujem o kome se radi, samo sto je neretko slucaj da su oni predstavili umetnika na pocetku tog seta, i tako ja ostanem izgubljena u misteriji slucajnog susreta sa takvom lepotom.

Identican scenario se desio kad sam prvi put cula Melody Gardot. Promakla mi je jednom, pa je proslo mozda mesec-dva, cula sam je opet – i umalo da mi promakne jos jednom! Ovaj drugi put me je zatekao u energeticnoj fazi, pa sam se bacila na google, i nisam odustala sve dok je nisam pronasla!

Sto je sve bilo samo uvod. Zivotna prica Melody Gardot, koja je jedva dovoljno stara za tako jedan ozbiljan termin ‘zivotna prica’ osim ako se neko zove Arthur Rimbaud, je od onih koje verujem da zasluzuju najvece postovanje ako se ostave po strani i o njima ne prica previse, vec se ona zavoli ili ne kao muzicar i umetnik. Ali prica ne moze da se ostavi po strani. Ne zato sto su ljudi gadno radoznali, sto jesu, ni sto vole da se osmehuju nad pricama o cudima i uspesima, sto isto vole, vec zato sto je prica anticki vanvremenska, i pogadja negde gde je meko, i gde boli. Svakoga.

Prica pocinje u trenutku kad je Melody u svojoj rodnoj Filadelfiji vozila bicikl sa svojih svezih 19 godina, i u nju se zaleteo i efikasnoscu tenka je udario jedan dzip.  Melody danas kaze mudro da je sve moglo da bude i daleko gore. Da je pala samo 1cm dalje ne bi bila ziva.
Prezivela je – ali kako. Nepokretna od struka nanize, skoro potpuno slepa, izgubila je bila  moc govora ako ne i sposobnost zamisljanja govora, ali kako je to osmisliti reci u svojoj glavi a ne biti u stanju da ista izgovoris jer je tvoj mozak izgubio sposobnost govora – to niko ne moze ni da zamisli. I ne treba. Sa tako izlomljenim telom i nervnim sistemom skoro podjednako izlomljenim, Melody je krenula sa sporim oporavkom. Kako sada ima 23 godine, koliko god da je oporavak trajao, svaki dan je morao biti dug kao godina u Paklu.

U jednom trenutku su njena majka i ona otisle kod lekara koji je predlozio terapiju muzikom. Rekao im je da je muzika jedan od malobrojnih metoda (ili pokusaja) da se u ostecenom korteksu mozga ponovo uspostave nervni putevi i mostovi, i kako je Melody svirala klavir odmalena i nastupala ponekad u barovima da zaradi za dzeparac, on je verovao da tu mogu da postignu izvestan napredak.

Melody je naucila ponovo da govori, a naucila je i da pise muziku, i da peva. Ona i dalje najcesce hoda sa stapom, zivi sa hronicnim bolom, sa kojim joj nekim danima pomazu samo intenzivne terapije, nosi naocare jer je osetljiva na svetlost, i verovatno nekim danima i govor predstavlja mucenje – ali ona peva. Stil svoje muzike i instrumente bira po kompatibilnosti sa svojim ekstremno osetljivim mozgom, koji kaze da mu gitara smeta, ali zvuk akusticnog basa je sjajan, prija.

Nastupa cesto na dzez festivalima. Doci ce krajem juna u Toronto, a nakon toga tokom jula i avgusta ce nastupati po Evropi.

Na video klipovima nize ona je lepa, talentovana mlada devojka, sa dubokom toplinom koja ne bi mogla sama po sebi da oda kakva se zivotna prica tu smestila, ali kad je toplina prisutna, onda sve drugo moze da zacuti.

p.s. Opet problemi sa youtube linkovima. Postavljam par drugih u nadi da ce bar njen glas moci da se cuje.

Advertisements