Univerzalno sareno

Dok nisam u cetvrtak popodne videla jednu minijaturnu kinesku devojcicu od oko 4 godine, sa kosom u repicima, u sarenoj bluzi i jos sarenijim pantalonama, nisam shvatila kolika zelja zivi u meni: zelim takve jedne pantalone – iste takve! Zeleno-belo-magenta-aqua-plava i jos toga, sve psihodelicno zamesano u stilu sare-vijuge-cvetici-leptiri i jos neki oblici koji se vrte, i sve je to stalo na malo platna preko malih nogu, a na dnu je svaka nogavica imala po jedan karner. Kad sam spazila te pantalone zastao mi je dah, ili mi je uzletela dusa, ona koja se smestila u prostoru izmedju grla i stomaka,  podigla se sa sedista da radi neku smesnu akrobatiku u vazduhu od radosti i srece, ali nisam puno obracala paznje jer sam sve vreme gledala u pantalone i zamisljala jedan veci model na sebi, sa sirokim nogavicama kroz koje duva vetar, i pri svakom koraku shumi kao more. Ispred svakog izloga i ogledala bih zastala, da imam takve jedne pantalone, i kao sto zedni automobili i nezasite masine na pumpnim stanicama napune svoje masine, tako bih i ja svoju tim urnebesnim bogatstvom boja. Shvatila sam – zivopisne pantalone za sitnu decu su kodirane razglednice dobre volje. Rekla bih da celokupna sitna deca nose neki kod, i to ne onaj prenosni, genetski, koji im nece mnogo dobrog doneti. Jer nije lako shvatiti gde lezi problem dok umorni pogledi ne padnu na kratke noge u sarenim pantalonama. U monohromatskom svetu monohromatskih zivota, vremenom sve dobije prefiks ‘mono’. Mono-volja, mono-bezvolja, mono-voli-me, mono-ne-voli-me, mono-cinizam-kao-posledica-zivota, mono-ne-mogu-vise, mono-nemas-izbora, mono-garantovano-pravo-izbora, mono-hronicna-nezadovoljstva, mono-uzajamno-nerazumevanje, mono-tonija-eksplicitne-dosade, mono-distorzija-realnosti, mono-vakumiranje-praznine, mono-zarada/mono-karijera blizanci, mono-teizam-licnih-interesa, mono-litno-neverovanje-u-bolje-sutra, mono-samo-jednom-se-zivi… mono-who-cares!

Naocare bi verovatno bile prakticnije od pantalona, jer bi se vrlo brzo zakrcili trotoari ispred izloga i svih drugih reflektivnih povrsina, a i druga mesta gde bi se ljudi previjali i gledali u svoje pantalone, citali polako, sricali sa njih poruke dobre volje. I ne razumem kako se niko u manufakturi sociva nije dosetio tako proste stvari i ubacio negde unutra – mora da je prosto, ako su napravili onaj teleskop (kome treba baciti krpu preko ociju) koji lovi druge budale po Svemiru, sa kojima ce nase budale ratovati nakon sto im prvo posalju lepe slike nase lepe Zemlje, ali ostavimo to buducnosti – elem, ne razumem kako se niko nije dosetio da ubaci obican kaleidoskop u sociva i onda ih deli po ulicama, i obrisu jednom za svagda monohromaticne tendencije kod ljudi koje ih neizbezno vode ka slepilu.

Advertisements