Festival

Prosli vikend je bio biblijskih razmera za moj nervni sistem, koji nije ustajala bara jer je neubicajeno sklon olujama, ali se svejedno odvija u obicnoj casi, pri cemu bi mu bilo bolje da je ustajao u takvim uslovima, a bilo bi bolje i meni.

Sve je pocelo u subotu uvece kad sam dozivela ponizenje. Nije to osoba koja ga ja nanela ni nameravala niti je shvatila sta je ucinila, ali ona me je ne samo ponizila vec i duboko povredila. Obzirom da je poslovni odnos u pitanju, uvek vazi ona dobra stara ‘it’s not personal, this is only business’. Nije personal sve dok se ne desava tebi, u tome je jedino ta izreka tacna, i leksicki i psiholoski. Dakle, svako ko je izgovara je neoborivo u pravu. Kada jasno kao po mapi sledim put razmisljanja te osobe, mogu jedino da je podrzim da radi pravu stvar – gleda svoje interese, i cak nije ni bezobzirna u tome (kakvih ima) – i steta je sto ja ne mogu to isto, ali ono gde se desio los spoj u subotu uvece je da sam shvatila da se ja u tom odnosu daleko vise trudim. Previse. U medjuljudskim odnosima to spada u daleko najvece greske. U mojim je cesta, cak redovna, i greska takve vrste se uvek, ali uvek skupo placa. Toliko skupo da ja spadam medju najsiromasnije ljude koje znam. Uvek se trudim na pogresnim mestima, i onda platim da me puste da izadjem. 

U noci od subote ka nedelji sam sporo lizala svoje rane i okrenula svu frustraciju prema sebi, a povremeno je i do klinke stizao zadah takve jedne stare povrede. U nedelju je osvanuo Dan Majke. Neko ima ovakvu, neko onakvu, ali majku svako ima. Cak i kad je izgubi, svako je ima. Ima jedno mesto u grudima, ili iza glave, mozda na ledjima – ne znam gde je, mozda svakome drugacije, nije anatomska stvar – kao portal, recimo, gde ulazi jedino cisto savrsenstvo (a portal uglavnom zjapi prazan). Mozda je muskarcima to na nekom drugom anatomskom delu pa su zato izmislili Oga, ne znam, ali za mene je oduvek bilo posve jasno. I drugim danima je tako, medjutim na Dan Majke mogu samo da potvrdim da sve sto zelim je da moje dete odraste i prozivi svoje vreme na svetu u dobrom zdravlju i veselju, ali meni je potrebna majka. Ili Majka. Ne znam kako bi se klinka osecala kad bi shvatila da je njena mama jedna tuzna adolescentkinja koja nikada nece sazreti dalje od univerzalne potrebe za univerzalnom majkom – da, bas onom koja opere od problema, rascisti shit uljucujuci univerzalni kome je jedina univerzalnost u tome da ga se nagomilalo, i – sada dolazi najvazniji deo – dâ utehu.  I nije mi jasno kako to da kad svako ima majku ona svima nedostaje. Mozda bi se ljudi daleko bolje slagali kad bi se religije slozile da je Og – She. U tome smo svi jednaki – potrebna nam je Majka. Jedno kolektivno priznanje u ime svih nas koje bi stiglo i do Meseca, podiglo tamo malo prasine, i izgubilo se negde u mraku i tisini Svemira.

Nedelja je prosla lose za jedan praznik takve univerzalnosti. U ponedeljak se dan vukao, zapinjao, ali priblizio se kraju, na cemu mu treba cestitati. Uvece je stigao Stefan. Na jednu noc, prespavace na kaucu, i ispricati nam sta se sve desavalo otkad se nismo videli. Ne znam zasto mu se klinka i ja toliko radujemo kad je Stefan pun tuznih prica. U stvari znam – on je dobrodusan, veseo boem, filozof i po zvanju a ne amaterski kao sto je veci deo stanovnistva – ali kakve su to tuzne price bile…ono sto je ponedeljak i uspeo malo da zaceli se otvorilo kao da je neko ostrim noktima bas tu nasao da zagrebe.

Medj’ svajcarskim Alpima, na cuvenom jezeru, zivi njegov sin. Upoznale smo ga klinka i ja kad je dolazio sa svojom devojkom pre nekoliko godina – pametan, fin, lepog osmeha – majka ga je sama podigla i izgledalo je da je to uradila kako treba. Od tada je Theo odustao od studija medicine, proveo par godina igrajuci se na kompjuteru 24 sata dnevno, i mrzeci svoju majku (a i oca, ali njega manje, obzirom da je on gledao svoja posla i uglavnom se drzao po strani). Pa zasto! – pitam ja sokirana, a klinka cuti zbunjena, jer ne zna da li dobro cuje ili sta uopste cuje. Misli da ga nije dovoljno volela, sveo je Stefan tuznu pricu na sustinu. Kad je nakon razvoda napustila Svedsku, otisla je roditeljima u Svajcarsku, da joj pomognu da podigne sina a ona se posvetila karijeri. Posto je zavrsila elitne skole po Evropi i Americi prethodno, takva ambicija nije dosla iznenada. Theo se medjutim nasao u jednom trenutku u pogodnom stanju da svede racune, i on je to tako izracunao – ona ga je sebicno odvojila od svega sto bi bilo dobro za njega, i radila sve sto samo njoj odgovara. Znaci – nije ga volela. Pa je zato Theo odlucio da upropasti sebi zivot, kao osvetu majci kojoj nije dovoljno stalo. Za razliku od one recenice gore, unistiti sopstveni zivot da se osvetis nekome ko te nije voleo dovoljno nema ni logike ni smisla, ali se stalno desava. Tragedije su redovno glupe price.

Kad sam se u noci od ponedeljka ka utorku probudila oko moje pouzdane cetvorke, jedino o cemu sam mogla da razmisljam je Theo i njegova prica. Ispostavlja se da je portal obicna rupa. Ne bas obicna – bezdan. Svako ce vuci neku rupu kroz zivot, po cijim ivicama ce povremeno biti srecan, ali ce sve pre ili kasnije u tu rupu upasti i nestati u dubokom crnilu, a taj sto rupu vuce ce svoje dane i ognjiste svejedno uvek praviti bas oko nje. Ne nekoliko metara dalje, nece se setiti ni da ozida mali bedem oko nje a zatrpavanje niti krpljenje, zasivanje takvih rupa nisu vestine kojima su ljudski prsti vicni. Pretpostavljam da ima razlicitih rupa (ne samo po velicini) a znam i da ima onih bez rupe, ali sve na koje sam do sada nailazila su uvek bile jedne iste vrste – univerzalne, takoreci. Nedovoljno ljubavi.  Posto se radjamo bez svesti i znanja, ili iskustva, i ljubav se uci i oseti po prvi put kad se i desi, otkud ljudima tako razvijen instrument za merenje ljubavi? Kako se ispostavlja, drugi ljudi uglavnom nisu puno srecniji, pa ni poredjenje tj. zavist ne moze da bude pouzdan izvor takve jedne fundamentalne disfunkcionalnosti. Hocu da kazem da je apsolutno nespojivo da kad ne znas sta je ljubav, pa naucis zato sto ti je neko, uglavnom majka, pruzi u jednom periodu zivota, ili stalno, pa te povremeno i drugi ljudi vole, manji ili veci broj njih – kako je uopste moguce da umesto zahvalnosti sto si spoznao ljubav, ti, ja, svi, osecamo bes, jed, i bezdani jad, jer je nemamo dovoljno? I za to uvek nadjemo krivca. Nekome je to majka, nekome otac, i drzava se javlja ponekad, ili on sam. To je bila jedna strana jastuka. Na drugoj sam shvatila da se rupa verovatno probusi sama, kada prvi put vazduh udje u pluca. I svetlost zaslepi oci. Miris udari u nozdrve. Glasovi alarmiraju usi. I dodir probudi ljubav u svakoj novoj zveri. U ostatku zivota ce zver imati dovoljno vazduha, Sunce se redovno radja, svet mirise sa njom ili bez nje, i to sve radi bucno, ali ce biti sve manje dodira. U jednom obicnom zivotu ce svega biti, samo dodira sve manje. Culo sa apstraknim imenom ‘ljubav’ je osudjeno da zazivi na kratko, a potom sporo i dugo umire.  

I tako sam produzila vikend i slavlje oko Dana Majke, sto je apsolutno zasluzeno. One su arhetipske tagicne junakinje – iza svakog prozora ce se naci jedna od koje je sve krenulo. Ne jedan dan, to zasluzuje festival.

Advertisements