Pola price o kaziprstu, mravu i koprivi

Karakteru iz ove price se carape uvek pocepaju na istom mestu. Dva kaziprsta na njenim stopalima su duza od palceva i obicno za par meseci -sa onim made in China – ili malo duze kad se radi o pamuku drugacijeg porekla, iz carapa izvire pobednicki kaziprsti. Jos davno su jedna Ciganka, pa jos jedna baba i dve-tri ujne ukazale na problem sa duzim kaziprstom kod devojcica. Naime, takvi pokazatelji potvrdjuju jos jedno od onih pravila o kojima svi sve znaju i zbog kojih se ljudi zatiru od pocetka vremena. Ovde se radi o tome da Ona-koja-hoda-sa-dugackim-kaziprstima je gazda u svojoj kuci. Genetska stvar, kao i sve nepopravljivo. Ni carape nisu dizajnirane za takve izuzetke. Iz rupe viri kaziprst, i verno ilustruje kako bi i ona ponekad iz svoje koze. Ni njih vise ne prave kako treba. Kroz takvu rupu bi moglo svasta da udje, koji pauk, bubamara, legija mrava… Susret sa mravima u proslosti nase junakinje nije bio narocito friendly. Bilo je to jednog davnog junskog dana, na lepoj balkanskoj planini nasla se mala grupa devojcica od 15 godina. Nista nisu radile i onda se jednoj rodila ideja u glavi.

Ubedila ih je lako da se svuku, skroz-skroz, nije bilo pregovora, legnu na mekanu travu i suncaju se, kao u nepotvrdjena mitoloska vremena. Moguce je da mravi na tom brdu nisu nikada ranije videli devojacko meso, pa su misleci da je ukusno navalili. Pola sata kasnije, sve sto je lezalo u travi je bilo izujedano od strane gladne horde, sa plikovima, svaki velicine sumske jagode, koje su bas sazrevale u to doba. 

Nabujala priroda svuda oko njih i u njima je brzo zacelila raspolozenje i rane. Razisle su se trazeci pazljivo u visokoj travi tragove crvenog, otimajuci se sa kornjacama, zabama i krticama, i drugim sitnim zivotinjama. Kao i sve sto je dobro, sumske jagode su retke i dobro sakrivene. Trava je bila do ramena, mekanih vlati i namreskana na vetru, suma pitoma, cvrkut ptica se mesao sa kikotom devojcica, sunce je lezalo lenjo poduprto na ledjima plavog neba, pleli su se i venci od poljskog cveca. Osim smeha, bilo je jos i pevanja, i plesanja u toplom stisku vazduha. Pastorala, kao naslikana.

Puteljak je delio travnato more kao uzani jezicak obale – na drugoj strani je po pohlepom navodjenoj proceni nase junakinje moralo biti vise jagoda – i bio je dobro utaban. Prelazeci nepropisno i ne gledajuci, na poriv koji uvek kasni, podigla je pogled i spazila na desetak metara kako joj dolazi u susret jedan seljak; sasvim obican, balkanski, nemitoloski, obucen. Od smeha i pesme preslo se u ciku, i namah su iz trave virili samo vrhovi devojackih glava. Osim jedne, koja je bila na ramenima, iznad para grudi, jednog stomaka i ostatka, do odgovornih noznih prstiju, sve vidljivo kao u muzeju, okamenjena posred puta. 

Sapletena o dugacke kaziprste, upala je u plitak jarak, dubine do gleznjeva, odmah kraj staze. U jarku su gusto rasle koprive, koje su prethodne tragove mravljih zuba prekrile svezim izdanjem plikova, tri puta vecim i milion – ne – t r i l i o n puta bolnijim. Seljak je isao sredinom puta malo pognute glave, gledao u imaginarnu liniju koja je nestajala ispod njegovih stopala i svoja posla, i nije uopste zurio. Junakinja i prica su gledale u stranu, i sve je plivalo, i boje i trava. Kad je seljak prosao i glave izvirile a koprive je pustile, bilans nezne koze je bio crven i vrlo osetljiv. Nije imalo svrhe oblaciti se, samo bi jos vise bolelo. Ni sunce nije zurilo, postojale su jos uvek sanse da se i ono osladi i opece na istom mestu kao koprive i mravi. 

Kao i afera sa dugackim kaziprstima i pocepanim carapama, neke stvari se nikad ne menjaju: razlog za ovu pricu i dalje ne ume da cuva osetljive delove tela. Malo-malo, pa je nesto opece ovde, i ovde, i zaboli, i izgrebe, i ulubi, i… – ali nema veze. Bas nikakve, ni sa kaziprstima, ni sa neodoljivim izazovom letnjeg popodneva, nema cak veze ni sa nadmorskom visinom nepomerljivih brda i zaludnom zvezdom. Mozda malo, sasvim malo, sa rupom u carapi, i jednom u Svemiru, kroz koju svako sledi svoj put.

Advertisements