Iskrivljenih obraza

Stojim ispred male metalne ploce, tacno na sredini hodnika. Zovem lift. Deset stanova i njihovi rasporedi zidova i vrata ne propustaju nikakav zvuk, tisina vlada ovim dugackim crevom od zidova. Stojim malo povijene glave. Desilo se nedavno jedno ubistvo u zgradi pored. Nasli su nekoga, mrtvog i golog, i oko njega puno krvi. Svi smo preplaseni, mi dobri stanari ovog kraja. Na moju terasu redovno slecu pticice finch, kojima je na grudima kao ponosno srce jedna crvena mrlja. Nekome se prospe krv, nekom drugom se naslika srce na grudima. Istom crvenom. Pevaju kao da ce puci od miline i sitne nozice ih jedva drze. Kako samo lete, pitam se, ni deset puta vece srce ne bi izdrzalo toliko pevanje. I kako oni to prolaze u svetu tako maleni. Dolaze svakodnevno, pokazuju mi svoja crvena srca kao ordenje, i pevaju kao orkestar. Ali ne zaboravljam ni krv iz zgrade pored. Ne zaboravljam nista. Verovatno zbog ubedjenja da ako ne uspem da zadrzim neki strah u ruci, on ce se izmigoljiti i ujesti me narocito gadno, gde najvise boli. I stojim tako po sredini dugackog hodnika, vestacki osvetljenog dok je napolju blistav dan, stisnutih pesnica i zuba, i cekam lift. Desna strana je mracnija, odmah sam spazila. Otvaraju se vrata i u hodnik pocnu da izlaze strahovi. Nisu originalni, svako ih ima, i svi lice, znam – i mislim da pored svojih imam i tudje, bar nekoliko stotina ili hiljada tudjih. Kuljaju kroz vrata, trce ka meni, valjaju se, gmizu, kotrljaju, prevrcu, skacu i preskacu, podseca me nesto da sam sve ovo vec videla – u glavi, na filmu –  a ja stojim. I tako mi odjednom udare u desni obraz, osecam kako se savija i krivi kao tanki lim. Cudno, ne boli me nista. Ne pipam, ne mrdam. Ne smem ni da pomislim na sta lici takav zguzvani obraz.

Sa leve strane svetlost je drugacija. I tu se otvaraju vrata, i u mracni zuto-zeleni hodnik udje puno svetlosti. Cujem cvrkut onih ratnika crvenog pernatog srca. Cujem i smeh, glasove, lepe slike i putovanja sviraju nesto maestralno, i nadire plima pozitivnih vibracija, hrle ka meni da me zagrle. I tako mi udare u levi obraz, iskrive ga, i on splasne, naduje se, sta li, moli za jos, a ja stojim. Ni to ne boli, samo osecam obraz kao cudnu nateklu vocku. Cutim i iskrivljenih obraza ne gledam ni levo ni desno, vec u crveno dugme pred sobom.

Advertisements