Portret

Posmatram povremeno svoje telo opustoseno zimom, vodom iz vodovoda, osiromasenom hranom, kojoj je najveci nedostatak sto dugo putuje i iscrpljena stigne do mene i mog tanjira, i kad se pozdravimo ispostavi se da sam i ja podjednako iscrpljena, i neizbezno se zapitam da li i ja predaleko putujem. Ili, zasto ovako daleko zivimo jedna od druge – hrana i ja? Kao djaci iz proznog realizma proslosti, za koji smo mislili kao deca da se nikada ne moze ponoviti. Ovde je koza suva, ovde neko crvenilo egzistira kao egzoticni pejsaz, ili pismo, i verovatno mi govori nesto ali ja taj jezik ne razumem. Kolonije mikroorganizama opstaju na mojoj kozi i periodicno prolaze kroz kataklizme kada promenim navike, ili dodam neku novu.  Da stavim neke od njih pod mikroskop, bio bi to proces upoznavanja ako ni zbog cega drugog onda iz obicne kurtoazije. Oni zive (k)od mene, i ja ne obracam paznju. Ne poznajem ni vece delove sebe. Da ih vidim na fotografijama, ne verujem da bih prepoznala sopstvene ruke, a sa licem sam se uverila vise puta da iz razlicith uglova ili pod izvesnim svetlom ne lici uopste na ono sto mislim da je moje lice. Glas i posle svih ovih godina kao da nije moj – dovoljno je da cujem sopstvenu poruku na sekretarici i nelagodnost i nesto paranoje me zajednicki pritisnu: ko je ovo! O telu brinem kako znam i umem, kroz redovna kupanja, cistu odecu, losione, depilacije, eksfolijacije i druge higijene, zadovoljstvo ishrane je nekad tu a nekad je vegetativno pitanje i odgovor opstanku, mentalnoj higijeni posvecujem najvise paznje sa uvek prisutnim pitanjem – cemu? – i  jasno mi je da se sve vreme spremam kao za sedenje kod portretiste. Odnosno, svesna sam da postoji bezbroj mojih portreta medju ljudima i mikroorganizmima koji su me sreli tokom zivota i proveli sa mnom vise ili manje vremena, ali verujem da me jedino poznaju ovi slepi zidovi medju kojima sedim.

And So I Read the First

And so I read the first
of the Nine Stories by J.D.Salinger
in which a young soldier returning
from World War II shoots himself
in the head above the bed
and the afternoon siesta of his lovely
young wife who had waited for him
in those dry years when emancipation
grew more out of simple boredom
than it ever could on dissatisfaction
It is the economy of his language
as it is with economy of any language
in expressing the economies of life
that I like in J.D.Salinger
Imagine the rosy cheeks of America
in the post-war years
caned out of sheer rage by those
returning to these shores as if it’s
Eldorado missed by the Spaniards
four centuries earlier
few thousand air miles to the south
and seeing that optimism can grow like
mushrooms and mildew
Impotent in its glow to tell
stories of what they saw
they claimed the unalienable right of
young men after each war to keep
their pistols now as veterans
because they may need them
to blow out something one last time
for old times’ sake

U mom plemenu

Potpuno je nerazumno koliko sam danas srecna. Ilustracije radi, pre samo par dana bila sam ekstremno nesrecna. Otkud meni toliko srece, cudim se, krisom pomalo i uobrazena sto je imam toliko jer drugi sigurno nemaju. Nije dan ni lepsi ni ruzniji od vecine dana, toliko mu moram priznati – nesavrsen dan. Nije ni do mene, jer ja svasta mogu ali da ucinim sebe srecnom samo povremeno. I nikad ovako uspesno. Dan je standardno bez drugih ljudi, tj. sama sam kao i obicno, i klinka ce tek predvece dodati svoj osmeh mom delu neba i reci ce nebrojeno puta da me voli, i ja cu njoj reci, i sve to pricamo svakog dana, a danas ce sigurno biti fantasticno i neverovatno slatko jer ja sam vec nastimovana kao najfiniji, skup instrument. Znam da je biohemija u sve upletena. Razmisljam, i smesim se, kako je to dobro da sam svakog dana jedan eksperiment u razvoju. A sve pocne od snova. Da imam vise susreta sa ljudima tokom dana mozda ne bih obracala paznju toliko, ali snovi mi prave drustvo, odnosno, probudim se u njihovom drustvu i tako zapocne svaki dan. Ovaj danasnji je bio o ljudima koji emituju toplinu, drze se za ruke, lepe reci i osmesi prelaze od jednih do drugih kao mala bogatstva, i znala sam da je to svet za mene, medju takvim ljudima. Nasla sam svoje pleme. Posedujem ne samo alhemicarsku laboratoriju, vec i rudnik zlata, ili bar ostrvo s blagom. Kako ne bih bila srecna. A oni sto govore da su dovoljne male stvari za srecu – nije tacno. Laboratorija i ostrvo s blagom – to je dovoljno za srecu.  Ako neko ima i vise od toga – celu fabriku i arhipelag, recimo – to su verovatno oni ljudi oko kojih se okupljaju drugi ljudi kao oko ognjista kad im je hladno. Kao hemicar-avanturista, slobodni trgovac recima, i slucajno smestena zena u ovu ulicu i svet, potopljena sam do obrva u opojnu aromaticnost sveze pronadjenog blaga i ne znam sta govorim.

Junak iz podzemlja

Te noci napisala sam bila poslednje ljubavno pismo i umorna ali olaksana otisla u krevet.

U krevetu sam se zaljubila u nekog drugog. Od tezine jednog pogleda sva sam se oznojila. Paradoksalno, i uprkos visku fluida, predeo oko pluca, stomaka i unutar karlice bio je zahvacen panikom sumskog pozara. Ostalo mi je bilo dovoljno prisebnosti da uocim kako je tip obicna baraba. Izmedju podsvesnog i seksa – koji gledaju jedino sopstvene interese – ja sam nevina i nevoljna zrtva.

Ne treba zuriti ni sa nevinoscu. Moja nova ljubav je naginjao korupciji i kriminalu, ja sam naginjala ka njemu, i sve je neizbezno vodilo u propast. Egzaltirana amoralnost naseg spoja, eksplozivnog naboja u stilu Bonnie & Clyde, stvorila je instantno prezir prema obicnom zivotu. Izmesano englesko-srpski konacno sam dobila priliku da rascistim sa svetom.

U medjuvremenu, i posve neplanirano, stiglo je jutro – cuvar morala bolji od policije i drustvenih normi. Ustuknuo je mrak, moja hrabrost i seksepil su se zavukli u carsav, i za njima nestao je bez reci i neodoljivi junak iz mog podzemlja.

Neobicna matematika

Sanjala sam neki dan da sam posetila Kenedije. Pocetkom 60-ih, bas negde u vreme kad sam ja znala sta ce se desiti, a oni nisu. Bila sam svedok i ubistvu. Mozda sam mogla da uradim nesto, ne pamtim sada, iscilelo je, ili sam se priklonila istorijskoj cinjenici. Porodica, deca, odnosi unutar porodice… – bilo je vrlo cudno gledati ih tako iz bliza, ljudi kao bilo koji, i stoje na putu istorije. Nosili su svetle boje, toga se secam. Valjda je to bilo tipicno za taj period – pastelne boje i diskretni dezeni. Jackie Kennedy je glumila kao sto je verovatno i u pravom zivotu, ali ja sam im bila prakticno gost u kuci, i stvarno su bili fini ljudi. Osecala sam se krivom kad me je probudilo jutro – trebala sam da ucinim nesto. Bar u snovima se to moze. Bila sam neraspolozena celog dana.

Kakav je to turizam, pitam se, posecivanje i posmatranje ljudi u njihovom okruzenju. Citala sam nedavno kako ljudi – citaoci – cesto puta zaborave da su likovi u knjigama fiktivni. Naravno da znaju svesno da to nije tako, ali redovno se desava da zaborave. Svi se mi zaboravljamo. Na pogresnim mestima, jedni druge… i onda pravimo nove ljude od fiktivnih karaktera. I stosta jos pravimo.  Kako vreme prolazi, meni se, recimo, sve manje cini stvarnim da je Jugoslavija postojala. U pricama ona postoji, ali u recenici iznad pise da pricama ne treba verovati. U njima se previse lako preklapaju linije stvarnog i izmisljenog.

Danas sam u prolazu videla sliku Josipa Broza. Ko zna kad sam poslednji put. A nekada je u skolama svaka ucionica imala njegovu fotografiju. Da me je danas neko pitao da zvanicno potvrdim pred njegovom slikom da sam zivela u zemlji kojom je taj lik vladao, ja ne bih nista rekla. Ne bih ni potvrdila. Izgleda simpaticno. Mislim cak da malo lici na mog oca. Osamdeset osam godina zivota. Sta je sve stalo u 11 x 8. Tekst koji je isao uz fotografiju je bio vulgaran (to sam zakljucila na osnovu par recenica, nije me privuklo da citam dalje). Takve stvari mi smetaju. Sve je vise vulgarnosti u odnosima medju ljudima. Kad sam bila mala, moj tata je mogao da psuje, ali meni nije bilo dozvoljeno. Drago mi je zbog toga danas. Da sam mogla, ja bih i njemu zabranila. Kultura se uvek ponavlja na takvim mestima – sta je dopusteno. Na tim istim mestima se i zaustavlja, i pada, lomi kao kosti u padu, lica pod cizmama – fragilne stvari, i kosti i kultura. 

Da se Josip Broz nasao bio u mom snu, on bi uradio nesto, ubedjena sam. Intervenciju, ili bi prosto zaustavio metak nekom metodom koju je zapamtio iz rata. Fikcije i fabrikacije na stranu, on je bio hrabar covek. Znam i za jednu Splicanku koja je kao mlada devojka iz bogate porodice otisla u partizane iz ubedjenja. Ja sam se i sa ove distance, i u sopstvenom snu, opredelila za turizam. Svet postaje neobicna matematika. Nikad vise ljudi na planeti, i nikad manje hrabrih.

Usamljeni kao mi

Lush Life

I used to visit all the very gay places
Those come-what-may places
Where one relaxes on the axis of the wheel of life
To get the feel of life from jazz and cocktails

The girls I knew had sad and sullen gray faces
With distingue traces that used to be there
You could see where they’d been washed away
By too many through the day, twelve o’clock tales

Then you came along with your siren song
To tempt me to madness
I thought for awhile that your poignant smile
Was tinged with the sadness of a great love for me
Ah yes, I was wrong
Again, I was wrong

Life is lonely again and only last year
Everything seemed so sure
Now life is awful again
A trough full of hearts could only be a bore

A week in Paris could ease the bite of it
All I care is to smile in spite of it

I’ll forget you, I will while yet you are still
Burning inside my brain romance is mush
Stifling those who strive

So I’ll live a lush life in some small dive
And there I’ll be
While I rot with the rest of those
Whose lives are lonely too

Billy Strayhorn, kompozitor i pesnik, je zapisao pocetak ove klasicne kompozicije kad mu je bilo 16 godina. Crnac, muzicki genije iz pozadine(napisao je najveci broj najcuvenijih kompozicija Duke Ellingtona, iako mu se ne daje autorstvo svuda gde je zasluzeno) i otvoreni homoseksualac. Kad neko napise ovako nesto, moze da bude i sunce, nema mu pomoci.

Hvala.

U ovoj verziji nize, Johnny Hartman je glas, a ono iza, ili ispred – svuda – John Coltrane.

http://www.davidhajdu.com/books/LushLife.html

Zoo

Pricala sam sa nekim ko je nedavno putovao kroz Kanadu, poprecno, vozom. I to kroz zimski krajolik. Rekla je koliko je bilo lepo gledati kroz prozor. Cak i monotonu ravnicu. Podsetila me je time kako sam i ja nedavno uocila nesto sto nisam nikad ranije. Mart je ovde najruzniji mesec u godini. Jesu dani duzi i ravnodnevica i ptice pevaju o prolecu, ali dani su hladni, neretko i olujni, i desilo mi se nebrojeno puta da se i u zimskom kaputu smrznem u martu vise nego i puno hladnijim danima januara ili februara. Prosto vreme zimi vise nije i moja krvna zrnca se uzbune – nadaju se obnovi, cemu – i tako se mart otegne preko trideset i jednog dana kao da ih je bar cetrdeset.  Ali otopio se bio sneg vec negde pocetkom meseca i pojavila se prljavstina koja se u njemu krila proteklih meseci. Nema ovde puno djubreta po ulicama nego vetar raznese kontejnere ispred kuca sabirnim danima kad djubreatri prolaze, mnogi vlasnici pasa ne pokupe iza svojih kerova jer sneg sakrije svez eskrement i onda se on pojavi nekoliko meseci kasnije ni raspadnut ni svez na svakom drugom koraku. Cuperci trave, ni suve ni zive, koja je u menjanjima i prilagodjavanjima od strane naucnika na nekom stadijumu izmedju zive i nezive forme, pretpostavljam, i na nekim mestima je jos uvek zelena. Neprepoznatljivi komadi papira, plastike, aluminijuma – osnovnih materijala savremene civilizacije – leze u crno-sivom blatu, a ispod njih je zemlja jos uvek zaledjena. Plitak je sloj zemlje u severnom delu kontinenta, verovatno se tek krajem maja otopi dovoljno duboko da sve ozivi punim zarom. U takvom jednom okruzenju sam ja odjednom prosle nedelje videla veliku lepotu. Jeste mart ruzan, ali sve sto zivi oseca dolazak proleca, i sprema se, kako zna i ume. (Svi osim ljudi umeju, ljudi retko kada znaju sta bi sa sobom).

Gledala sam tako u zemlju i prljavstinu rasutu po njoj, tragove bicikla, ljudskih cizama, decijih kolica, sve izbrazdano, ali bilo je par stepeni iznad nule i voda je bila tecna, i to je znacilo da ce zivot buknuti, samo je pitanje dana. Kako sam se setila te lepote, opisala sam koliko sam umela osobi sa kojom sam pricala, i ona je razumela. Ne postoji predeo u prirodi koji nije lep sam po sebi, osim ako su na njemu tragove ostavili ljudi.

A u gradovima, koji su ljudska tvorevina ali ne bi bili nizasta da nije drveca u njima i sa najlepsom arhitekturom, uglavnom se vrti oko nadmetanja. Estetika je pitanje cene kao i sve drugo. Nova Umetnicka Galerija Ontarija, koju sam nedavno pominjala, je sada otvorena vec nekoliko meseci i nedavno sam odvela klinku i jednu njenu drugaricu da je vidimo iznutra. Spolja je moderna gradjevina koja znam da predstavlja nesto, i to nesto nije lose za gledanje, ali mi nije zaustavila dah. Iznutra nije prostor omedjen gradjevinom vec prostor koji bi bio lep i da je potpuno prazan. Uz sve krivine, spirale, zavoje, otvaranja u sirinu, detalje, teksture, pa smelu potrosnju drveta i stakla – i uprkos velikom broju posetilaca – ova Galerija je ozivljen prostor. To vec jeste umetnost.

I opet nedavno, klinka i ja smo otisle u Ontario Science Centre, koji je najvise namenjen deci i zanimljivo je sve to namesteno i nudi razlicite aktivnosti i zanimacije, medjutim najlepsi deo je da je zgrada smestena u jednu jarugu, spusta se i penje njenim stranama, i kroz velike prozore se vide stabla, potocic, ptice koje slecu na male kucice gde im se ostavlja hrana, i priroda je odjednom tu, na dohvat. Bio je to, rekla bih, scenario zooloskog vrta. Gde smo mi bili zivotinje – zatvoreni unutar te gradjevine, koja nas zabavlja, animira i ne primecujemo kako prolazi vreme, jer ne znamo sta bi sa njim iako o njemu sve vreme pricamo, a napolju, u toj sumi na ivici proleca, odvija se zivot. Ne znam da li zivotinje iz drugih vrtova gledaju sa ushicenjem svet sa druge strane – moguce je, koncepti su cesto puta pitanje obrta, ili prevrata u percepcijama – ali gledati pejsaz ni zimski ni prolecni tog dana me je ushitio. I nisam imala problema sa time da mi je mesto u zooloskom vrtu. Mozda malo manje bucnom, zelenijem, mirnijem.