Zapoceti razgovori o filmu

Volela bih da gledam vise filmova u kojima su likovi, i zenski i muski, u jednakoj meri vise i obicni i neobicni. Na kraju prethodne recenice je trebalo da stoji ‘od’ i onda kaze u odnosu na sta, ali taj deo je pitanje izbora ljudi koji bi takve filmove pravili. Takve filmove bi mogli da prave zene ili muskarci, nema treceg. Verovatno bi ih pravili zajedno. Razlog iza jedne takve zelje je da je potrebna drugacija naracija. Ona koja polazi od ljudi, ne od proizvoda koji treba prodati i segmentiranog trzista. To bi trebala da bude odlucujuca razlika izmedju umetnosti i obicne robe. Sve ce se na kraju prodati, pa ipak ima razlike kako se do prodaje doslo. A ja ne moram da gledam sve te filmove, niti bi mi se svi dopali, ubedjena sam. Nije ni pitanje udovoljavanja. 

Ovo je sve vrlo opsta prica, ali od necega treba krenuti.

Jenny Lumet je napisala scenario za film ‘Rachel Getting Married’. Ona sama dolazi iz porodice koja bi se na prvi pogled zvala privilegovanom. Njen otac je Sydney Lumet, majka je novinarka i pisac. Mr. Lumet je bio belac, majka je crnkinja. Kad su se njih dvoje vencali, 1963. i crno-beli brakovi i crnkinje-novinarke su bili retkost, a moglo se i nastradati, i zbog jednog i zbog drugog. Ni to nije bio pocetak. Jenny je unuka pevacice i glumice, prekrasne Lene Horne, koja se kao crnkinja (zvanicno klasifikovana inace izmesano crnacko-belo-indijanske genetike i jos iz dobrostojece porodice) udala za belca tamo davne 1947-e. U Kaliforniji su mesoviti brakovi bili tada ilegalni. Pa su oni presli na Istocnu Obalu. Ni tamo im nije moglo biti puno lakse. Kakvi god da su bili kao roditelji dve generacije unazad, Jenny potice od hrabrih ljudi. Ona sama je mislila da treba da bude glumica. Kao lepa devojka, uz oca slavnog rezisera, pokusavala je nesto, ne vrlo uspesno, ali nije se usudjivala da proba bilo sta drugo. Od tako hrabrih ljudi ispala je Jenny, nesigurna sta da radi sa sobom. Tek je sa nekih 40-ak godina dosla na svoje.

Kazu da zene brze sazrevaju od muskaraca. Iz bezbroj primera pouzdano znam da nije tako. U drugacijem svetu bi to mozda islo drugacijim tokom, ali u ovima koje znamo – zene sazrevaju kasnije a neke nikad.

Ima onih retkih koje se izuzimaju iz tog poretka. Agnes Varda, recimo. Citala sam o njoj kod Roger Eberta, a posle sam potrazila i na web-u. On je cuveni filmski kriticar koga ja pratim zato sto lepo pise, i dopada mi se njegov senzibilitet, iako ne uvek i njegovo misljenje o filmovima. On vec neko vreme pise blog, koji je fantastican. Bogat zivot – ima o cemu i da pise. Jednom prilikom je napisao svoj blog o Agnes. Povodom njenog novog filma: ‘Beaches of Agnes’. Madame Varda je Francuskinja, sada ima 80 godina i pravi filmove vise od 50. Zovu je ‘la grandmère de nouvelle vague’. Ona je napravila prve filmove cuvenog francuskog novog talasa, ali nikada nije bila deo pokreta (niti je taj pokret kredituje u najvecem delu slucajeva). Radila je uvek samo svoju stvar. Ali ‘baba’? Ona je svega dve godina starija od Godard-a, za ime Gospino! (Pogledati iznad kao referencu delic o sazrevanju zena – prim. Ivanina). Agnes je osim sto su je interesovala samo njena posla, izgleda bila i vrlo pametna zena. Mora da je znala da bi guranjem medju ambiciozne momke novog pokreta dobila samo po mestima koja bole, tj. mnogo bi vise izgubila. 

Ono sto karijera Ms. Varde pokriva su prvo igrani filmovi – prva je dala uloge Gerard Depardieu, Philip Noiret-u, pa i Harrison Fordu – da je posle otvorila sebi vrata na dokumentarne filmove, fotografiju i umetnicke instalacije. O svom muzu, popularnom francuskom reziseru Jacques Demy-ju, je napravila dokumentarni film, koji je uspela da zavrsi 10 dana pred njegovu smrt. Film je zapocela kad su svi bili svesni da on umire, i to je bio oprostajni poklon. Zivi oduvek na Montparnassu, u starom komsiluku, o kome je isto napravila film. Ima decu, unuke, i u filmu ‘Beaches of Agnes’, koji je o njenom zivotu, okupila ih je u jednoj sceni na pescanoj plazi i oni se igraju i plesu.

Posto ja nijedan njen film nisam videla – i ne znam kome ne treba oprostiti takav promasaj – najbolje je procitati kako je Roger Ebert opisao, a on ne samo da poznaje njene filmove vec je i nju samu opisao sa toliko postovanja i ljubavi da ne treba odugovlaciti – evo linka:

http://blogs.suntimes.com/ebert/2009/02/saint_agnes_of_montparnasse.html

Jos jedan link sa kratkim opisima njenih filmova:
http://hcl.harvard.edu/hfa/films/2009marapr/varda.html

Advertisements