Kad istorija dodje na veceru

Jedne lepe veceri na Korzici, sedelo se za poredjanim dugackim stolovima, kao cirilicno ‘P’ ili luk sa uglovima, i tradicionalno ponedeljkom. Nezvanicni domacin je bio Heinz, uz njega je uvek bila i njegova zena i svi drugi su bili nemacki turisti, koji bi tu pricali, vecerali, pili malo vina pod otvorenim nebom jedne konobe (moderno zvane ‘pizzeria’), i razmenjivali iskustva sta su videli i sta nikako ne propustiti. Heinz je cak organizovao povremeno i projekcije ili ekskurzije, tolika je njegova ljubav prema ovom ostrvu, i kao zanesenjak, on bi  da celom svetu ponosno pokaze tu lepotu.  Bilo je ljudi svih uzrasta, od najsitnije dece koja se spoticu po neravnom sljunku a loknasta bledo-plava kosica odskakuje sa svakim pokretom, do onih vec blizu penzije, koji zadovoljno uzivaju u plodovima visegodisnjeg truda i zalaganja.

Mi smo na Korzici provele dva ponedeljka, i prvog puta su samo Diana i njen muz otisli, jer iako nam je Heinz pomenuo te ponedeljke kad smo ga srele, kako su sve to Nemci i da im ne smetamo, ja sam sa klinkama ostala duze na plazi i planirale smo da se zabavimo drugacije. Ali nije dugo proslo kad se Dianin muz vratio i zavapio da je Heinzu vece prazno i da ne moze da ga zamisli bez nas dve, a narocito bez romanticne klinke koja ga je osvojila tog prvog dana, i on zeli da je svima predstavi. Smeker u poodmaklim godinama, ili kako je Diana rekla za njega, cudno je kako ljudi tako puni zivota i sarma obicno privuku bezbojnog partnera. I tako smo se mi tusirale, cesljale i oblacile sto smo brze mogle, i pojavile se kad je vec pao mrak, gladne i dobro raspolozene. Upoznale smo se sa svima, i naravno, svi su pricali engleski, i to jako dobar. Heinz nam se puno obradovao, i vece je bilo prekrasno.

Diana i njen muz su sedeli kraj jednog drugog para, i upoznavali su se bili vec par sati pre toga. Oboje su govorili zaista odlican engleski, i muskarac je imao uspesnog brata u Bostonu, pa verujem da su cesto posecivali rodbinu u Americi. Izgledali su dobro i zdravo, i ispostavilo se da imaju troje odrasle dece, cak i jedno unuce. Razgovor se vodio oko obicnih stvari – kako se zivi u Torontu, na primer – i na opasku da sigurno ne moze da se meri sa Evropom, po kulturi, arhitekturi i slicnim rimovanim, vaznim recima, ja sam morala da odbranim nas grad i kazem da on ne mora da se poredi. On je sam po sebi zaista sjajan grad. Ima ljudi svih mogucih vrsta i sve to dobro funkcionise, sareno je, mirno, i upoznavanje njegovih etnickih provincija unutar jednog metropolisa je jedno od najlepsih iskustava koje Severna Amerika moze da ponudi. Sve je to islo vrlo fino i opusteno, pijuckalo se vino i jela fina salata sa kozjim sirom i smokvama, kad se klinka nagnula ka meni i sapnula: mama, zar nisu nacisti bili Nemci?

Od svih ociju koje gledaju svet, decije su na najkracem odstojanju od srca. Ja sam na brzinu sapnula da jesu, ali da je to bilo davno, i da ovi ljudi to nisu, i da je to sve dosta komplikovano, i ostavila ‘komplikovano’ prebaceno preko globusa kao pocepanu krpu. On je cvrst, fino oblikovan, ima smisla, a krpa uz njega ne ide nikako, sve i da je novija, ali to je sve sto se dobije kad si dete ovog sveta.

Oni nisu culi nase dosaptavanje, i ja sam, glumica kakva jesam, nastavila razgovor bez ikakve pauze koja bi i meni malo zbrkala disanje. Ja, naravno, nemam problema sa pojmovima kolektivne krivice i licne odgovornosti, ali to je mozda tako samo zato sto nikada nisam morala da ih testiram. Utom je zenski deo nasih nemackih sagovornika pomenuo svoju majku, jedan dinamo od 90 godina, koja i dalje vozi bicikl svakodnevno, pliva i uopste se ne ponasa kako prilici njenim godinama – gledano iz perspektive onih iza nje, koji vrlo verovatno takve godine nece ni doziveti – i ja tu preracunavanjem unazad dodjem do zakljucka da je ona verovatno pozirala Leni Riefenstahl nekih tamo godina, jer ako je takva sa 90, sa 20-ak je morala da bude olicenje bozanstva i sna tadasnjeg vremena. Iako se vremena ne menjaju bog zna kako puno, ako je vec do promena. Cerka nije pomenula takav jedan podatak o staroj slavi koji bi potvrdio moju dedukciju. A da jeste… – sta ja znam, bila bi mozda bolja cerka. Ali ona mozda sebe zamislja vise kao majku svojoj majci. To su vec porodicne stvari, od onih zapetljanih, koje svako ima.

Tu vec nisam mogla da nastavim kao da mi nije nista. Zacutala sam, i posvetila se salati, pa se ukljucila malo u druge razgovore. To su cudne misli za jednim dugackim stolom usred leta i na Korzici. Kolektivnu krivicu je lako odbaciti – ona nije u redu, i jeste,  ljudi se plasljiva bagra, i to sa dobrim razlogom  – ali licna odgovornost je klizav pojam. I uvek se naslanja na kolektivnu. Zajedno smo jaci, valjda.

Danas sam procitala jedan zanimljiv clanak. Govori o konacnom sabiranju istorije, uz sve razmirice, surevnjivosti i karijerizme medju istoricarima. Zamislio me je jako. Tako sam nesto mislila i sama. Ne zato sto dobro poznajem istoriju, vec jer sve bolje poznajem ljude. Ali dugujem klinki nesto bolje od odrpane krpe prebacene da pokrije mrlje ljudskog prisustva na jednoj zeleno-plavoj planeti.

Cinjenica je da ne znam kako su ti ljudi izgledali klinki. Verovatno bih trebala da je pitam. Meni su izgledali sasvim obicni. A ona se pred tom obicnoscu zaustavila. I postavila, cini mi se, najteze pitanje do sada.

http://www.theatlantic.com/doc/200905/nazi-germany

Advertisements