Neobicna matematika

Sanjala sam neki dan da sam posetila Kenedije. Pocetkom 60-ih, bas negde u vreme kad sam ja znala sta ce se desiti, a oni nisu. Bila sam svedok i ubistvu. Mozda sam mogla da uradim nesto, ne pamtim sada, iscilelo je, ili sam se priklonila istorijskoj cinjenici. Porodica, deca, odnosi unutar porodice… – bilo je vrlo cudno gledati ih tako iz bliza, ljudi kao bilo koji, i stoje na putu istorije. Nosili su svetle boje, toga se secam. Valjda je to bilo tipicno za taj period – pastelne boje i diskretni dezeni. Jackie Kennedy je glumila kao sto je verovatno i u pravom zivotu, ali ja sam im bila prakticno gost u kuci, i stvarno su bili fini ljudi. Osecala sam se krivom kad me je probudilo jutro – trebala sam da ucinim nesto. Bar u snovima se to moze. Bila sam neraspolozena celog dana.

Kakav je to turizam, pitam se, posecivanje i posmatranje ljudi u njihovom okruzenju. Citala sam nedavno kako ljudi – citaoci – cesto puta zaborave da su likovi u knjigama fiktivni. Naravno da znaju svesno da to nije tako, ali redovno se desava da zaborave. Svi se mi zaboravljamo. Na pogresnim mestima, jedni druge… i onda pravimo nove ljude od fiktivnih karaktera. I stosta jos pravimo.  Kako vreme prolazi, meni se, recimo, sve manje cini stvarnim da je Jugoslavija postojala. U pricama ona postoji, ali u recenici iznad pise da pricama ne treba verovati. U njima se previse lako preklapaju linije stvarnog i izmisljenog.

Danas sam u prolazu videla sliku Josipa Broza. Ko zna kad sam poslednji put. A nekada je u skolama svaka ucionica imala njegovu fotografiju. Da me je danas neko pitao da zvanicno potvrdim pred njegovom slikom da sam zivela u zemlji kojom je taj lik vladao, ja ne bih nista rekla. Ne bih ni potvrdila. Izgleda simpaticno. Mislim cak da malo lici na mog oca. Osamdeset osam godina zivota. Sta je sve stalo u 11 x 8. Tekst koji je isao uz fotografiju je bio vulgaran (to sam zakljucila na osnovu par recenica, nije me privuklo da citam dalje). Takve stvari mi smetaju. Sve je vise vulgarnosti u odnosima medju ljudima. Kad sam bila mala, moj tata je mogao da psuje, ali meni nije bilo dozvoljeno. Drago mi je zbog toga danas. Da sam mogla, ja bih i njemu zabranila. Kultura se uvek ponavlja na takvim mestima – sta je dopusteno. Na tim istim mestima se i zaustavlja, i pada, lomi kao kosti u padu, lica pod cizmama – fragilne stvari, i kosti i kultura. 

Da se Josip Broz nasao bio u mom snu, on bi uradio nesto, ubedjena sam. Intervenciju, ili bi prosto zaustavio metak nekom metodom koju je zapamtio iz rata. Fikcije i fabrikacije na stranu, on je bio hrabar covek. Znam i za jednu Splicanku koja je kao mlada devojka iz bogate porodice otisla u partizane iz ubedjenja. Ja sam se i sa ove distance, i u sopstvenom snu, opredelila za turizam. Svet postaje neobicna matematika. Nikad vise ljudi na planeti, i nikad manje hrabrih.