Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima vise degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego sto ja imam prstiju na rukama i zivi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se medjusobno poznaju i druze dugi niz godina. Uvek se u prici sa njom nadju detalji iz zivota i po njima sam shvatila da ona sama misli da je zivela dobar zivot, nekad srecan nekad bolan. Mozda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Sinoc je dosla da mi kaze da je jedna druga starija dama na nasem spratu, tako njenih godina, Cehinja, izgubila cerku. Umrla je u snu, od srca. Sledeceg dana je na krevetu, mrtvu i hladnu, nasla njena cerka, devojcica od 16 godina. Oblio me je nemi uzas, kao cementom. Sele smo obe i ona mi je rekla to malo sto je znala. Baki na nasem spratu je vest saopstio njen bivsi zet. Zvao je telefonom i sveo stvari na sustinu: „Sonja je mrtva.“ On je moguce samo sitni egoista, kakvih je bezbroj, zabrinut sto ce sada njemu pasti sav teret brige oko jedne tinejdzerke, i nije hteo da zrtvuje malo sebe pa joj dodje na vrata i prihvati je kad se starica zaljulja i padne. Ili je i sam u soku i boluje, i nije se setio da to moze nekoga da boli jos puno vise. Ko zna. I tako je gospodja sa naseg sprata bila sama u stanu na samo nekoliko metara odavde, koji je sigurno pun slika njene dece i unuka, u kome zivi u starosti i raduje se telefonu jer je obicno zovu deca, kad je saznala sta se desilo njenoj Sonji.

Vanessa Redgrave je tog istog dana izgubila svoju cerku. Natashu sam poslednji put gledala u filmu ‘White Countess’. Puno mi se dopao, jer ima atmosferu i dotakao je teme koje me nikad ne ostave ravnodusnom, Natasha je imala drzanje prave zene, i plakala sam na mestima na kojima treba plakati i kad vise ne bude bilo vode na planeti. Videla sam sinoc i sliku Vanesse koja, videlo se, ne zna da li hoda na stopalima ili na kolenima. Kad je ona saznala, nadam se da se neko nasao kraj nje da je zagrli, i pridrzi.

Verovatno su bile slicnih godina, Natasha i Sonja. Imale decu slicnih godina. O jednoj ce puno pisati, o drugoj je tek tiha vest prosla spratom jedne zgrade. Na razlicitim krajevima sveta, ljudi nestaju. Tragedije prodju gradovima, ulicama, kucama, i ostave za sobom sve razruseno. Onda tuga izgradi svoje visoke kule kojima u prizemlju ljudi zivotare u dimu i pepelu. Oni mladji pobegnu, ali kule se vide i iz daleka.

Advertisements