Dobra imena dobro stoje

Naisla sam na jedan naslov nedavno koji je kao muzika. Medicine for Melancholy. Nazvali su tako jedan film, neki mali, nepretenciozan, za koji cak kazu da je dobar. Ako je neko nasao u sebi vise poezije od samog naslova i to smestio u film, vredelo bi ga pogledati, jos ovog trenutka, sto hitnije – ali nisam ubedjena. A opet, neko ko se ovoga setio… Pa i na jeziku je kao muzika. I to je potpuno netacno – koristi samo usne i zube. Jezik miruje unutra, kao dobro sakriveni svedok. I opet greska – on samo cuti. Ovo je uigrani bend: jezik, usne i zubi. Ko bi rekao da muzicari tako razlicitih stilova mogu da odsviraju tako nesto. Sve reci svih pesama sveta. I to tako dobro. Malo mesa, kostiju i pljuvacke. Umetnost je malo mesa, kostiju i pljuvacke.  I sve metamorfoze izmedju.

I u naslovu je greska – ne verujem da neko ko ima jednu takvu zeli zaista da se izleci. Ja sigurno ne. Melanholija je kao spustanje glave na jastuk koji jos uvek ima tvoj oblik od prethodne noci.  Iz melanholije ustanes, izadjes iz kuce, nasmesis se drugim ljudima, popricas, pribelezis slike, klimas glavom, pozdravis se, i vratis joj se na kraju dana. Prisna je. Od nje nikad nije hladno. Ona traje i kad sve drugo prodje. Ima i jednu finu erotsku crtu, odraslu. Neobicne izbore ne treba objasnjavati.