Bleep-ing monolog

Citala sam nedavno jedan clanak u kome kazu da Aziji ‘nedostaje’ 100 miliona zena. Jednostavno ih nema. Sto su ih pobili kao novorodjencad, sto selektivnim abortusima, sve manje se radja devojcica a sve vise decaka. Kazu dalje da ce taj visak decaka od stotinak miliona dovesti do porasta nasilja i ratova, jer nece moci da se ozene, pa da li zbog nedostatka seksa ili nedovoljno ljubavi, a mozda jer jednostavno nece imati sta da rade, dusebrizne drzave ce ih poslati da se pokolju jedni s drugima.

To sa porastom nasilja je, kazu protivnici, vrlo seksisticko misljenje protiv muskog pola. I krive autorke studije, i knjige koja je iz nje nastala, za jednostrani feminizam.

Njih dve priznaju da ne umeju da citaju buducnost, ali da necemo morati dugo da cekamo da vidimo ko je u pravu.

Prica mi moja book-keeper-ka nedavno kako joj je propao biznis na samom pocetku, u koji je ulozila svu ustedjevinu zajedno sa par drugih prijateljica, jer ih je neki tip prevario. Kaze ona da je tip sve vreme ponavljao da je hriscanin, i da je dobar covek. Zena dobija neprijatan osip na kozi na sam pomen reci ‘hriscanin’, a inace je dobra katolkinja.

 

Citam ja tako dalje, kad nemam pametnija posla, i kazu da je terorizam znak slabosti Islama. Bice krvi do kolena, ali ce i njemu puci njegova dogmatska zvecka, kad-tad. Tu buducnost mozda i necemo doziveti.

 

Iz skole mog deteta su mi opet poslali papire za citanje. U njima obavestavaju roditelje da su zbog neaktivnosti i nametnute lenjosti, sto je vrlo usko vezano za sate pred televizorom i kompjuterom, deca sve deblja i da se dijabetes vrste koji se pojavljivao samo kod odraslih po prvi put u istoriji javlja i kod dece. Oni pokusavaju da mobilisu roditelje koji ce naterati svoju decu, da se svi pokrenu i pocnu da mrdaju. U insulinu je buducnost farmaceutske industrije. I Viagri, anti-depresantima, pilulama za mrsavljenje…farmaceutska industrija JE buducnost.

 

Ljudska glupost je nemerljiva, iako kazu da je njome zahvaceno 80% populacije. Takav je odnos otprilike bio i u Ruandi. Pre pokolja.
Naravno, ovde se ne sme zaboraviti cinjenica da pametni ljudi redovno prave gluposti. Ipak je ljudska glupost nemerljiva.

 

Citala (opet!) nedavno o Africi. Poznati strucnjak, cenjen i priznat je zacutao bio pre x godina, i onda se nedavno pojavio sa predavanjem na kome su se pojavile sve face, i digla se prasina i tresle su se brade, a rodio se mis. Ish! I tako on kaze da je prestao jer mu se sve zgadilo. Afrika u kojoj su podrzavali Mugabea i sve prve izvorne africke predsednike i njihove demokratske snove, je najcrnja (that’s funny) mrlja na vec pocrnelom pergamentu moderne istorije. Otimacina, nasilje, bolestine, korupcija, unistenje infra-stukture, zapustena plodna zemlja, siromasenje, svakakve gerile, od komsijskih do onih na svakom spratu…i sve izvorno. Valjda im je tako lakse ‘tudje necemo, svoje ne damo’.

 

Bila sam nedavno na jednom okupljanju lokalnih stand-up komicara. Nije to bio pravi gig, vise uvezbavanje, u publici su uglavnom bili oni sami, komicari. Oni su se jedini i smejali.
Osim sto su svi manje-vise zarozani i ne mogu da izdrze ni paper-weight zenski pogled na sebi, svi su ubedjeni da njihova umetnost pomera granice poznatog i ustaljenog u ljudskim odnosima, tj. oni govore vulgarnosti za koje tvrde da ih niko pre njih nije javno rekao.

Nakon toga, sedim sa grupom njih i pitam ih zasto to rade. Kazu, oni su iskreni dok svi ostali lazu. To da su luzeri je jasno i njima i meni. Kad izadju na pozornicu, oni udare po roditeljima, bivsim devojkama, sadasnjim zenama, seks se uvek svodi na blow job, i ako im je ponestalo tema, oni udare po nepoznatim devojkama, tudjim zenama i sve sto zele je blow job.

Ovo nisam citala, gledala sam na TV-u. U Severnoj Americi, profesija koja obecava je pimp. Uza specijalizacija: srednjoskolski pimp, u ulozi devojcice koja regrutuje svoje drugarice. Deca su fotogenicna ovih dana, sve pricaju za kamere. Kazu da ih navuku krpicama, odlascima u popularne kafice, shopping-om dok ne popadaju, i sisterhood/girl-power sloganom koji je Nike maznuo ‘you can do it’!

 

U S. Americi smo svi zrtve. Siroti medijski moguli moraju da nam ubrizgavaju u nervni sistem ono sto hoce mase, sto im redovno doturaju rating izvestaji, a mase ne mogu da se odvoje od ekrana cak ni kad se iskljuci struja.

Na TV kanalima se zdrave, prave, lepe, skolovane devojke takmice u nesigurnosti i samoponizavanju, u trci za muzem. Na visokim stiklama trcati je suicidalno, ali one svejedno trce. One koje ne trce, cekaju u redu da se prvo poboljsaju plasticnim operacijama, pa ce i one trcati.

U Africi i Aziji radjaju decu kao da ce ih jesti. Valjda kad ponestane svega drugog, ukljucujuci kucne ljubimce. U Evropi i Severnoj Americi radjaju decu koja mnogo kostaju. Njih nece jesti, bar ne jos. Kad deca porastu a roditelji ostare, svet ce prevagnuti, kao u onom camcu sa debelom devojkom.

Svi se brinu za buducnost sveta. Ponekad to zovu i ‘buducnost nase dece’. One druge okrivljuju da ne brinu za ‘buducnost nase dece’. Nasa deca kad porastu ce postati sto smo i mi sada. Preporucujem buducnosti da ne ceka ni na nas ni na nasu decu.

 

Poznajem ljude koji vode svoju decu u crkvu redovno, iako oni nisu vernici. Ili bar to nisu bili do nedavno. Osim crkve, deca idu i u nedeljnu skolu. O Bibliji uce sta uce, ali je najvaznije da imaju osecaj pripadanja. U porodici otudjenih prezaposlenih i/ili nezainteresovanih roditelja, u drustvu otudjenih prezaposlenih i/ili nezaintersovanih ljudi, deca idu u crkvu da bi imala uopste gde da idu. Babe i dede su na golf terenima, sestre od strica zive na Zapadnoj Obali, deca u komsiluku se vidjaju samo po appointment-u, a ljudi uglavnom kroz prozor auotomobila.

I onda je snimljen (jos jedan) film o razapinjanju Hrista. Bez tog akcionog elementa, inace vrlo cestog u dugoj ljudskoj istoriji, film bi bio dosadan.

Proroci, ako vec ne Bogovi, obavezno zavrse u pustinji pre ili kasnije u svojoj karijeri. Obavezno zaborave i da ponesu zalihe, tolika je njihova vera u pravu stvar. U pustinji, na suncu, mozak prokljuca. Kad se, cudom Bozijim, oni vrate iz pustinje, iz prokljucalog mozga stignu Pravila. I tako smo mi stigli do ovde.

Preventive radi, navodnite pustinje.

 

Pitala me je moja devojcica nedavno, kad vec zene rade sve (u smislu radjanja dece, sto je za decu pocetak, vrhunac a i krajnji domet postojanja) cemu sluze muskarci. Upoznata je sa zacecem, bioloskim da ne bude zabune, mi ne idemo u crkvu, ali ipak, mamin trud u odnosu na tatin trud….- mama, cemu sluze muskarci?

Osim one inicijalne katalizacije, tate su bitne kad se deca rode, kazem ja. I babe i dede, i familija, znas, potrebno je puno ljudi da se podignu deca. Evo, nama ni globalno selo ne moze da obavi posao kako treba. A vazno je i to sto ne licimo jedni na druge, pa svi misle da su nesto posebno.

‘Posto zene vladaju svetom,’ zakljucila je, ‘everything’s gonna be alright’.
Hoce, ljubavi, slagala sam bez oklevanja.

Advertisements