Pesme s juga: Atlantida

Postoji izgleda neko kosmicko pravilo da se nad svakim Rajem nadnosi senka. Ja, kao nepotpuno i okrnjeno ljudsko bice, bih bila zadovoljna i savrsenstvom, ali je ovakvo nepovoljno stanje stvari u Elizijumima sirom sveta nastalo mnogo pre mene. Oduvek, a sigurno duze nego sto ljudi pamte, u Valandovu se tlo pomera, tektonski redovno. Lokalno stanovnistvo oseca i one najslabije, nesvesne drhtaje usnule zemlje od koje i na kojoj zive. Ja nikada nisam osetila nijedan, uglavnom sam ih prespavala.

I Valandovo je imalo svoj Veliki Zemljotres. Mozda ih je bilo i vise pre nego sto su ljudi poceli da beleze i prenose price o njima, ali je jedan vise nego dovoljan. Davne 1931-ve godine, stigao je glas iz Soluna da se ocekuje jedan veliki, verovatno najveci do tada. Valandovcani su upozorenje uzeli vrlo ozbiljno i svi su tu noc proveli napolju, na otvorenom. Osim moje babe, koja je tada imala novorodjenog sina i bojala se vise hladnog nocnog vazduha, pa je ostala sa njim u kuci, u prizemlju. Veliki je stigao te noci, i slomio joj jedno rebro. Osnovano sumnjam da je to bilo ono slabo, poslovicno, umetnuto, jer su se od tada u nasoj familiji redovno radjala nepodobna i neposlusna zenska deca. Moj ujak joj je bio u zagrljaju i nije mu bilo nista. Osim sumnjivog rebra moje babe, jedina zrtva zemljotresa je bio mladi cobanin koji je noc proveo uz svoje uznemirene ovce, odmah iznad grada, u podnozju brda. Na njega je pala gromadna stena, promenila tok recice koja je od tada presusila i zauvek ostala u lokalnim pricama i legendama.

Iako su se svi Valandovcani prebrojali sledeceg jutra, kad je novi dan osvanuo vise nije bilo Valandova. Sve sto su ljudi izgradili tokom vekova na tom mestu je bilo sruseno. Ostalo je drvece, i baste, zivotinje, ljudi, i rusevine. Nije bilo nicega ni da se popravi, sve je otislo, sravnjeno do temelja. Cena koju je vredelo platiti ako
je danak bio ili grad ili ljudi. Ali – volela bih da me neko jednog dana zaustavi na ulici, izvuce staklenu kuglu iz dzepa i pusti me da priljubim nos i vidim unutra Valandovo kakvo je nekad bilo. Otkud znam, mozda je imalo visece vrtove i rajske ptice, orijentalne lukove, arabeske i crkvene tornjeve, jer dok su Turci tim krajevima nesputano vladali, oni su prvo iselili bili starosedeoce, sami se naselili u Raj, i onda dopustili lokalnom zivlju da se vrati samo ukoliko su bili zanatlije ili se bavili necim drugim sto im je koristilo. Da su Valandovo rusili pa gradili u ratovima (kako verovatno jesu), ljudskom nepaznjom i netalentovanom ambicijom, ne bi mi ta slika bila toliko zanimljiva, ali je doslednost prirodne katastrofe, nestanak grada do poslednjeg kamena, bila apsolutno magicna.

Onaj mladi cobanin je bio jedna od tragicnih mitskih figura mog detinjstva. Pred stenom koja je izgledala kao da zna sve o zivotu sam se osecala isto kao i pred svim drugim manifestacijama haosa koje koriste masu i neumitnost kao vaspitna sredstva. Pored nje se prolazilo svaki put kad bi se islo na piknike do Izvora. Verovatno je nepotrebno pominjati da sam svaki put sa stravom ocekivala da cu videti izbelelu kost nesrecnika, ili neki drugi dokaz da je to mesto ukleto.
Postojao je do Izvora i jedan duzi, sigurniji put, ali osim nemocnih, svi su se pentrali uz kamenu padinu brda na severu iznad grada.

Kad sam bila mala, iako cesto pomognuta rukom koja bi me ili vukla odozgo ili ohrabrujuce gurala odozdo, ja sam svaki put osecala nepodnosljivu i neartikulisanu smesu straha i egzaltacije pri svakom osvajanju grebena. Postojala je kozja staza po kojoj se najbrze i najlakse pelo, ali je uspon bio klizav, a pogled sa druge strane cisti uzas i ja sam se svaki put urgentno obracala i nekoj drugoj, jacoj ruci i obecavala sve, samo ako ziva stignem do vrha. Kad sam bila nesto veca, uspon mi je isao lakse, ali je osecaj strave bio trajno urezan u meni, kome se tada moglo dodati i sve vece zivotno iskustvo o nepredvidivosti istog pa je pentranje zauvek ostalo neprijatno.

A kad se stiglo do vrha, olaksanje bi se momentalno pretvorilo u trijumf i na jednom isturenom mestu bih uvek zastala i pogledom obuhvatila svet pod sobom. Preda mnom se pruzala prema jugu skrivena dolina moje duse. Pitoma, mirna, strpljiva, plodna, oduvek je bila tu, nepromenljiva. Na isti nacin i danas opstajem: za ekvilibrijum svih mojih nemira i orijentaciju ka izvorima snage, ledja uvek okrecem severu, i gledam na jug.

Piknike kod Izvora ili Manastira, do koga se odatle brzo stizalo ravnim puteljkom, sam zapamtila u bojama impresionizma. U senci visokog drveca, iz korpi se vadio stolnjak, i jednom razvucen po travi usledili bi hleb, sir, ustirkane salvete, lubenice, grozdje i sve drugo sto se brizno upakovalo kod kuce, pa bi se svako namestio kako je bilo udobno, u krug, jedni pored drugih, i tako se pricalo, smejalo, pevalo, i zivelo.

Izgleda da ja sama imam jednu staklenu kuglu, koju povremeno i pazljivo vadim iz vitrine i u njoj jos jedno Valandovo koga vise nema. Debelo staklo ne pusta unutra, a ja bih da udjem i sednem skupa sa svima, opet progovorim valandovski, smejem se dok me ne zaboli iznutra, i zapevam pesme s juga.

Advertisements

Pesme s juga: Porodicni portret (2)

Moj deda je bio visok koliko je moja baba bila sicusna. Ne pamtim da sam ga ikada videla da se smeje, osim onog poluosmeha koji izmakne godinama nepraktikovanja, pa je pomalo uglast i kratak, ne zna da li bi se trebao uhvatiti za obraze ili skliznuti u nepovrat. Obicno bi se pojavio kad bi ga mi, unuke, zagrlile i poljubile. Ne secam se da sam ikada videla unuka da ga je zagrlio.

Mog dedu je pratila ozbiljnost teskog i odgovornog zivota. Bio je malo nagluv, narocito u tom kasnom dobu, posledica bugarskog oslobodilackog ubedjivanja iz jednog od ratova na Balkanu. Jedna ruka mu se puno tresla, hodao je sa stapom, ali je i dalje bio uspravan i krut. Secam ga se onako, po strani, fokus mojih zanimanja je bio potpuno okupiran bojama leta, sestrama i bracom, rodbinom…svima onima koji su umeli da se smeju. On je bio patrijarh a da ja nisam znala sta to znaci, i ako mu je ta uloga nekada i pricinjavala zadovoljstvo, u starosti je izgledala poprilicno teska.

Dok sam bila sasvim mala on je jos uvek radio svoj cinovnicki posao u kancelariji otpada, koji mu je davao povecu vaznost u Valandovu. Bar se meni tako cinilo. Ali koreni postovanja i ugleda idu duboko u malim mestima i sasvim je moguce da je moj deda ziveo na lovorikama koje je njegov deda pop Jovan zaradio, i po kome se familija prezivala. Cukundeda Jovan je predvodio delegaciju koja je krajem pretproslog veka otisla u Solun, da bi se predstavniku sultana zalila na zulumcarenje lokalnih Turaka. Cuvena „Valandovska afera“. Deda je oduvek bio u crkvenom odboru, pa i njegov najstariji sin, Jovan, i red je u Valandovu postojao bez obzira na ideoloske tokove.

Uz privilegije cinovnickog posla, koje su bile znak obrazovanja i prestiza, moj deda je, kao i svi ostali u tom kraju, posedovao zemlju i obradjivao je uz pomoc svojih sinova. Od njih trojice, najstariji je, stoicki ziveci kroz sramotu razvoda u malom mestu, najvise bio nalik svom ocu. Krut, sa vatrom juznjackog temperamenta pod katancem. Uz pomoc svoje majke, koja je sve stizala i svima bezgranicno davala, podigao je svoju decu i uprkos starinskom oklopu koji je nasledio bio slab i boleciv prema njima.

Srednji sin je studirao jugoslovensku knjizevnost u Zagrebu, postao profesor u Skoplju, skupljao legende i price o makedonskim gradovima, samoizdavao njihove zbirke, voleo poeziju i bio oduvek naprasit i glasan, i u svadji i u smehu. Nista se nije moglo desiti u Valandovu ili svetu da on nije izrekao glasno misljenje, bilo ono popularno ili ne. Ucio nas je da jabuka najbolje pere zube, i onda bi socno zagrizao u jednu pred nama, za demonstraciju. A te valandovske jabuke petrovke su bile bas kisele, ali njemu osmeh nije silazio sa lica.

Najmladji sin je bio i najmladje dete, od njih devetoro, od kojih je dvoje umrlo kao mala deca. On je mastao o karijeri operskog pevaca. Nije otisao dalje od snova i slusanja arija na gramofonu, video je iskustva onih starijih od sebe sa upiranjem da pomere kamen iz mesta, pa nije ni pokusao. Kao mlad, bio je lep k’o devojka, sa grguravom crnom kosom i ogromnim dobrodusnim osmehom. Zivotna radost je kod njega nasla udobnu luku. Zabavan u drustvu, igrao bi i pevao u svakoj prilici, bila to obicajna trodnevna svadba, izlazak na letnju terasu sa zivom muzikom, ili uz sirtaki, na obali Egejskog mora, gde je uvek pobedjivao u takmicenjima za najboljeg igraca. Radio je cinovnicki posao u najvecoj firmi u gradu, koja je nudila ostatku zemlje ukus juga kroz grozdje, lubenice, breskve, paprike, paradajz i sve ostalo sto je uspevalo u toj plodnoj kotlini Vardara.

Izgledalo je sto su deca bila mladja i radjala se kasnije, kao da su uspevala da izmaknu bolno zategnute dizgine i slobodno vrsljala po suncanim dvoristima, puna maste i zelja. Ne znam da li je moja najstarija tetka ikada dopustila ijednoj od svojih skrivenih zelja da joj zarumeni obraze. Zato je moja majka, najmladja medju sestrama, imala ludosti i hrabrosti da jurisa na tvrdjavu svog principijelnog oca, sa neodoljivom podrskom svojih 15 godina, ubedjena da moze sve. I razbila svoje magicno ogledalo u neravnopravnoj borbi. Dobronamerni glasovi su saputali da ima i drugih nacina, da bude strpljiva, da ne posustane, ali negde je nesto probilo oklop njene mladosti, i zarilo joj se u srce. Od cega je tiho i sporo krvarila sledecih 25 godina, i umrla.

Duh i mladost nisu povili mog visokog impozantnog dedu, strast i snovi su ga samo ucvrstili iza bedema koje je nasledio, ali su ga kajanje i krivica prepolovili. Moji baba i deda su poziveli jos nekoliko godina nakon smrti moje majke. Nijedno od njih se vise nikada nije osmehnulo. Kao da se sunce ugasilo. Toplina koja je zracila iz moje babe sada je stizala mokra od skrivenih suza, i gorka, a moj deda je sve vise cutao.

Postoji jedna ruzna neumitnost u ljudskom veku – poimanje prekasnog. Nije moj deda bio kriv ni vise ni manje od svog oca, i njegovog pre toga. Da nije bilo moje babe, i njene majke, i njene pre toga, da li bi iko u toj familiji, ili bilo kojoj drugoj,
naucio ista o ljubavi, toplini, davanju, u tesnim okvirima drustva kome su zaboravili da ugrade u temelje jednu od najosnovnijih ljudskih potreba. I dok je ona pronalazila nacina da da od onoga sto ima, moj deda je trazio neke druge da ga od toga zastite. Strah, nesigurnost, slabost, nismo u njima usamljeni, kao ni u ljubavi i zelji da u njoj uzivamo.

Ova prica nije zavrsena. Ruse se zidovi bez ikakve istorijske vrednosti, vremena su se konacno promenila. Dugo je trebalo, celokupna ljudska istorija. I onda, u jednoj generaciji, zid je pao. Ocevi vole svoju decu otvoreno, bez stida, i uce i sami da budu voljeni. Podrska, ohrabrenje, i neznost su rudnici srca iz kojih se neiscrpno i danonocno vadi materijal za temelje novog sveta. U kome ce prekasno postati zastarelo.