Nastavak ranijih beleski sa jednog poslovnog putovanja

U poslednjoj sceni prethodnih beleski srela sam se sa Santa Anom. Pustinjski vetar, topao, bez traga vlage u sebi – sto joj podize ugled u mojim ocima, jer su daleko zedniji oni u pustinji, pocev od peska do kaktusa i skorpiona, i vlaga se ne sme iznositi, prosto je nepatriotski – ona donosi svoje pustinjsko nasledje i folklor obali Pacifika. Verovatno je odgovorna za brojne pozare po brdima Kalifornije, ali to ne radi namerno, takve stvari spadaju u prirodne cikluse, dok piromani ne znam u sta spadaju. Santa Ana me je osvojila na prvi dodir i podigla broj mojih omiljenih vetrova na 2. Prvi, i dugo vremena jedini, je bio Povetarac, vetar za decu. Celu familiju vetrova mrzim zestoko, zaslugom Severnog Kanadskog Vetra zvanog The Arctic Brute. Veci deo godine zivim u strahu da ce me on ubiti – to je zalosni sizhe mog postojanja.

Krajem oktobra godine kad sam upoznala Santa Anu, u San Dijegu je bilo 30 stepeni tokom dana. Zivot i dalje buja, nebo rastvara i guta sve sto i priblizno moze da prodje kao oblak, ili senka, i u zgradama standardno hlade kao da mrze i Santa Anu i jug na kome su se zatekli. Cudan je svet. Posto je razlog mog boravka na jugu poslovni, susret sa mojim novim omiljenim vetrom se sveo na ‘nice to meet you’ i ‘hope to feel you soon again’. Boravak u enterijerima je bio neocekivano zanimljiv. Chin, moj partner u projektu, je Kineskinja iz Beijinga, koja je prvo preskocila svet do Nemacke, u kojoj je radila magistarski i ucila jezik uporedo, potom je preskocila do Amerike, u kojoj je zavrsila doktorat na jos jednom stranom jeziku, pritom je menjala naucne discipline kao da su carape, i jos jednim manjim skokom se spustila na jugozapad, poslednju tacku Amerike prakticno, i tu ce verovatno ostati. Iako je ovo treci put da je srecem, pri cemu sam prva dva puta tek razmenila koju rec sa njom, rekla bih da je ‘samozadovoljstvo’ njeno redovno stanje, nesto sto je ponela sa sobom kad je polazila od kuce. Kad se odlazi u svet zaista treba pazljivo pakovati. Chin je to izvela jako dobro, rekla bih. Sto je ne sprecava da gaji povecu netrpeljivost prema Ruskinjama u laboratoriji, koje smatra lenjim i glupim, ali zato obozava dvoje mladih pridoslica – americki Kinezi oboje – nad kojima bdi kao da ih je uzgajala sama u inkubatoru i sada ce izvrsiti jedan vrlo vazan eksperiment sa njima. Okolnosti su savrsene, i eksperiment se odvija po planu. Dorothy je upravo diplomirala i radi kao intern; Steven je na poslednjoj godini – staz u laboratoriji je neophodan deo programa, i stvaranje network-a za buducnost. Chin pevusi dok prolazi za svojim poslom, dogovaramo se oko zvanicnog projekta, Dorothy pomaze sa listom nabavki, Steven podize sve sto je teze od jednog kilograma, i vraca se nadgledanju eksperimenta na kome asistira Chin. Ruskinje su nestale za ostatak dana, i scena je vrlo jednostavna: Dorothy i Steven podizu jedno drugom temperaturu koja ce u jednom trenutku dostici optimalnu; Chin i ja smo tu sigurnosti radi, laboratorija je puna opakih materija. Proverila sam gde se nalazi rucni aparat za gasenje vatre i izlaz u slucaju evakuacije – sve je pod kontrolom.

Dorothy je sitna, ima sveze prisustvo mladosti, ambicije i lepog vaspitanja, bubuljice na licu nisu velike i daju joj izgled tinejdzerke iako ima 22-23 godine. Steven je visok, lep, nosi naocare i ima cetvrtastu americku bradu, i posto ne izgleda kao da je iz rasno-mesovitog braka, mogu jedino da zakljucim da se ta americka brada dobija kad se jede americki cereal. Chin ih naizmenicno i dobrocudno hvali, kako su pametni i koliko obecavaju. Rekla je za Steven-a da je dobio 100% na poslednjem testu iz predmeta koji zvuci kao da bi zahtevao zbirni mentalni kapacitet jednog veceg grada za bazicnu prolaznu ocenu, ali on odbija da je tu uradio nesto posebno. Potrudio se i dobro je ispalo. Dok je on skroman i stalozen, Dorothy je vatromet zivotne energije. Ili je prosto zaljubljena. Izaziva ga, uvlaci u neprilike, baca na njega sve sto se moze baciti u ovakvom okruzenju a da ne eksplodira ili nanese ozbiljnu stetu, sto je malo stvari ali ona je inventivna, i neumorna. On je prati, poslusno, ponekad je zaskoci I iznenadi, ona cichi od odusevljenja, jure se, i dok napolju Santa Ana duva toplim dahom nad San Dijegom, unutra ovo dvoje proizvode tone ciste, neiscrpne energije koja lepi osmehe na lica, i obezbedjuje nastavak vrste.

Ponasaju se kao sto se ljudi u tom uzrastu oduvek ponasaju. A ipak su me iznenadili, verovatno zato sto se u medijima karakteri vec od 15 godina navise ponasaju puno drugacije, i nije vazno sto ja znam drugacije. Izgubi se vremenom sve sto se zna, to je svrha ponavljanja reklamnih poruka u marketingu. Ovo dvoje da ne nose bele mantile bi mogli da budu obuceni u dnevnu odecu 16-og veka Verone ili Venecije, recituju sonete, i uopste ne primete da su na sceni, i ja sam u tome nasla veliko zadovoljstvo. Mozda je to bio slucaj zasticene dece ambicioznih roditelja, ko zna, ali donelo je dah svezine, videti ih tako bezazleno beskrupulozne u sluzbi svojih hormona, u igri koja ima smisla i u kojoj se u nekom trenutku ugase svetla. I izbaci publika. Vrlo je vazno izbaciti publiku, ili je zatvoriti u auditorijum, jedino mesto za publiku.

Chin mi prica o svojim uspesima u provodadzisanju. Dorothy otkriva njenu racunicu u tome, i kaze da se u kineskoj tradiciji dobijaju zetoni za srecu kad se uspesno spoje xx i xy. Chin se smeska samozadovoljno. Ona ima americkog verenika sa kojim deli stan i slobodno vreme, i oseca da je autoritet po pitanju poznavanja kvalitetnog zivota.

Posle radnog vremena, Chin me vodi, i jos jednog gosta iz kanadskog tima, na veceru u tajlandski restoran, na racun firme. Pridruzuje nam se Paul, koga sam upoznala tokom prethodne posete ali sam ga se jedva setila. Uvek dolazim na kratko, provedem najveci deo vremena na sastancima od kojih jedino pamtim konfuziju zasto sam uopste dolazila, kad je sve to moglo da se izvede i putem email-a ili telefonom. Meni je ovo neverovatno dugacak dan, dodatno produzen ustajanjem pred zoru, letovima i vremenskim zonama, umorna sam i gladna, i jedva cekam susret sa krevetom.

Sedela sam na debelo tapaciranoj klupi sa udobnim ispupcenjima na pravim mestima u koja sam smestila ledja, pristigli su Mike i Paul, i moja supa sa kokosom, za njom red curry, i sve je pocelo da se oblikuje u jedno fino zadovoljstvo. I Mike i Paul su u ranim 30tim (pretpostavljam da je Chin slicnih godina ali tesko je prosuditi), Mike je Kanadjanin koji 20-tak sati svog dana provede popravljajuci kompjutere, kompjuterske mreze i slicne stvari o kojima malo znam, Paul je iz Kalifornije, i bavi se aspektima biznisa u primenjenim naukama. I jedan i drugi pokazuju znake nedovoljne fizicke aktivnosti tokom dana. Mike zivi sa svojom devojkom vec godinama, Paul ima devojku koju vidja vikendom. Niko nije ocekivao, najmanje ja, da se raspricam. Pricala sam kao da pisem, glatkim tokom nakupljenih impresija kojima su se nenadano otvorila vrata. Mozda od umora, sveze nahranjena, puna utisaka, izlazili su iz mene monolozi, koje su oni prekidali na pravim mestima, slusali sa paznjom, postavljali pitanja, davali odgovore i misljenja, pricali smo o onome o cemu sam ja pricala, o Americi, o Kini, o jednoobraznom, o manipulisanju, o zenama i svetu koji na pravim mestima uvek napravi pogresne korake, i oni su pricali a ja sam slusala, i kad je Chin otisla mi smo nastavili – pricali smo satima. Ne pamtim kad sam poslednji put tako pricala, i kad sam ustala na kraju, mislim da je sve ostalo na tom stolu, na gomili, za osoblje da odnese i baci, skupa sa ostacima hrane. Ka kolima i hotelu je otisla moja umorna ljuska – pekle su me oci, bolela su me ledja i gubila sam glas.

Na prethodnim poslovnim putovanjima imala sam slican raspored, ali su vecere bile u drugim kombinacijama – vecinom sam bila u drustvu muskaraca 20-tak godina starijih od ove dvojice. Oni su bili podjednako ljubazni, pazljivi, razgovori nisu bili iskljucivo o poslu, jednom prilikom su nam se pridruzile njihove zene – svakome od njih zena br. 2, 10-15 godina mladja od prethodne, izuzev jednog koji je jos uvek sa zenom br. 1 ali on je iz tradicionalne istocnjacke kulture – jednom recju, profesionalni. Sve je bilo uvezbano, restorani pristojni, razgovori programirani da zavrse na istim mestima, obicno kod automobila i pozdrava, ostavljanje utiska negde na istoj visini vaznosti kao i procenat napojnice, sve proracunato. Oni imaju vazne uloge i pozicije, velike brige i odgovornost, veliku decu i malu decu, treba meriti reci, meriti ton… – nikada nije predugo trajalo; i to je bilo odmereno. Sve je to deo posla pa i poslovnih putovanja, ali bilo je nervoze jer ostavljanje utiska pretpostavlja da postoji utisak unapred spreman, izlakiran i upakovan koji ce ostati umesto originala da podseca ili se zaboravi, i moj engleski bi se umorio a inace je neumoran pa tako nikad nisam znala da li sam svom utisku pomogla ili odmogla, i – pretpostavljam da ljudi na poslovnim putovanjima idu posle takvih vecera u barove u kojima se napiju i tu kazu nesto bas onako kako misle kompletnim strancima. Ovog puta neocekivano su se pojavili Mike i Paul, koji su uprkos svojim Novozavetnim imenima metroseksualci, bistri, ambiciozni, pristojni momci, nebitni u hijerarhiji firme i koji ce moguce za 20 godina postati slicni drustvu koje sam vec upoznala, iako to zavisi najvise od stepena uspeha koji ostvare, ali to za mene nema nikakvog znacaja. Upoznala sam ih u najboljem trenutku u njihovim zivotima. Uz Dorothy i Steven-a, na koje ce Chin nastaviti da pazi, i koji bi mogli da se pojave na nekoj tapiseriji kao ilustracija jezika koji svi razumeju ali mu svejedno preti bastardizacija i gubljenje vaznih reci, cini se neverovatnim da sam presla pola kontinenta da bih bila svedok i ucesnik tako vaznih procesa koje cu samo ja zapamtiti.

Advertisements

Interlude

Prvo sam pomislila da krpa lebdi u vazduhu. Ili komad braon papira. Ali onda mi je privuklo pogled nesto: kad krpa ili papir lebde, kontrolise ih vetar, nezgrapno prelomi ivice, baca ih gde god – ovo je bilo obrnuto. Bila je to velika ptica. Svega nekoliko metara udaljena od terase, kanalise vetar pod sobom glatko, blago leluja, moze da me vidi kako je gledam ali ja joj nisam zanimljiva. Odjednom, a ne vidi se kako, pokrenu se krila i ona proleti uz ogradu u drugi ugao neba. Jastreb. Ustala sam da pogledam kroz prozor. Malo dalje od zgrade opet lebdi. Vise desetina metara na istok, u okviru visokih zgrada, leprsaju jata sitnih ptica u svim pravcima. Strah u krilima se vidi i sa ove distance. Jastreb lezi na vetru i prati. U predvecerje, ptice su umorne i verovatno najlaksi plen. Inteligentni prilaz hrani. To je evolucija.
Procitala sam nedavno kod jednog blogera kako cesto razmislja o smrti u poslednje vreme, i da je to stoga sto vise ne vidi zivot onako kakvim bi zeleo da bude, vec kakav jeste. Kad sam posle nedelju dana svratila opet, obrisao je taj deo teksta. Bio je to retko lep sklop poeticne preciznosti. Ovo sto gledam je zivot kakav jeste – smrt dolazi na krilima elegantne ptice. Nema nikakve poetike u tome. Stojim ovako visoko na nebu, na stubovima i plocama, toplina stize kroz cevi, stakleni paneli pustaju unutra svetlost i slike neba, a napolju ptice lete svoje pticje zivote pod pretnjom vece ptice. Zapetljano klupko zivotnog ciklusa, neplemenito, svrsishodno, ne bez emocija, mnogo puta zabelezeno.
Vratila sam se svom mestu.

Untitled

Jednog popodneva, dok sam cekala da predjem ulicu Yonge sa istocne na zapadnu stranu, nisko sunce ne vise jako u ovo doba godine je klizilo ka horizontu i udaralo u lica i oci male grupe ljudi koji su cekali na tom mestu sa mnom. Bas tad se pojavio ispred zaslepljenih lica, delimicno zaklanjajuci sunce – u stvari je podelio vidik na dva dela, i uzeo donji sebi – jedan beli kombi, staromodan po dizajnu, dosta istrosen godinama i klimom i zardjao na mestima, i prvo je zastao a potom sporo skrenuo u desno, pre nego sto je mala ceta pesaka zakoracila na ulicu. Pred ocima vec zamucenim kasnim suncem glatko je prosla strana kombija na kojoj je pisalo: Illuminations by Curtis.
‘Illuminations’ je bilo naslikano u luku, kao putujuca linija sunca. U sredini, zasticeno brojnim slovima i takvim mocnim oblikom se smestilo ‘by’, i ‘Curtis’ je stajao cvrsto i vodoravno ispod svega.  Font koji je Curtis izabrao je bio pomalo zdepast, cetvrtast, stamen, i isao je uz kombi, kao sto bi isao uz cirkus, a slagao se i sa njim verovatno. Ali kakva je poeticna dusa bio Curtis, koji se pretpostavljam krio iza volana, da je izabrao takvo zanimanje koje ga predstavlja svetu takvim jednim stejtmentom: Illuminations by Curtis. Uhvatila sam sebe da micem usnama i sapucem tu njegovu izjavu, najavu, specijalnu formulu, za koju ne znam da li se pokazala ikom drugom na uglu tog popodneva, i nisam razumela cime se Curtis u stvari bavi, jer pitati se tako nesto je prosto bilo nemoguce kad se sve podesilo kao savrsena linija planeta i pomracenje sunca, za kojim sledi neverovatna iluminacija kao kad se prvi put rodio svet, i on je brzinom usporenog filma prosao ispred nasih lica na kojima je umirala svetlost jos jednog dana, sluzbenik sudbine koji raznosi sveze krofne na plazi, i stize svuda na vreme: to je to, folks!

Ego tripovanje & wimp effect

Jedna od pojava koje su obelezile kasni 20-ti vek u ovom delu sveta je samopoboljsanje, ili napredovanje ka bez-egu kroz idolatriju svojstva, posebnosti i nekog spiritualnog paprikasa, sto je sve dosta komicna stvar u ovakvom vrhunski egotisticnom drustvu, ali nikome nije mnogo do smeha ovih dana, osim toga ovde ljudi masovno volontiraju i daju pare u dobrotvorne svrhe i mada se tome podsmevaju sirom sveta ne znam da im je iko rekao ‘hvala, nemojte’, ali to je za drugu pricu.
Ja poznajem cak dve osobe koje se time profesionalno bave. Jedan od njih mi je prijatelj, a ovaj drugi samo poznanik, i posto se vidi golim okom da ne verujem u Isusa, vidi se i da nisam trziste za samopoboljsanje po uputstvima vec da to radim nevesto, kako stignem, i ako stignem. Hocu da kazem da su njih dvojica pametni momci i nikada nisu tracili vreme na prodaju svoje robe u mom inertnom okruzenju. Jednom u nedelju-dve stizu u moj inbox od njih mail-ovi poslati na veliki broj adresa, i uvek postoji opcija da se ispisem. Dopise nekad citam, nekad ne, nekad imaju dobrih elemenata, desi se i da mi idu na nerve, nekad me fasciniraju pristupom, a jos fascinantnije je kad cujem da pristup radi uspesno. Uspeh i ljudska bica je jedna od onih filozofskih misterija sa bioloskom osnovom koje se sjajno izucavaju u ogledalu, i verovatno ce ostati medju popularnim temama i sledecih par miliona godina, ili sve do konacnog mraka. Ova dvojica su jako fokusirana na uspeh. Svoj, moj, svaciji. To je samo po sebi veliki korak napred za moj optimizam.

Kraj jedne godine i pocetak sledece je datum koji se ne propusta u takvom biznisu. Iako se poznaju i saradjivali su jedno vreme (i verovatno citaju sta onaj drugi pise) ovim povodom su se zanimljivo nadovezali. Prvo se pojavio Stuart. On je Novu godinu predstavio svojoj publici u obliku igre:

Ko se usudjuje da uradi sledecih 10 stvari:
1. Napise svoju licnu savrsenu smrtovnicu. Na jednoj strani max. Kako bi se dakle predstavili svetu kad vas vise nema.
2. Upise kurs na kome ce uciti nesto novo. Vestinu, jezik, ples, sto god.
3. Eliminise iz zivota jednu stvar za celu godinu. Pice, osobu koja iritira, naviku, vrstu hrane…
4. Isplanira i okupi ljude na jednoj party koja bi se tematski zvala ‘I love you, man/woman’. Okupiti pet do deset osoba, ustati, i reci svakoj od njih zasto i koliko ih volis. Ako ne umes, ili si emotivno zategnut i gubis glas na bitnim mestima, onda zapisi pa im uruci neka citaju dok ti biras muziku, ali ne oklevaj, vec uradi sada.
5. Izadje sam(a) sa sobom jednog dana u januaru. Bukirati dan odmah, i sesti pa isplanirati sve sto volis da radis. Na kraju dana, napisi sebi poruku. Dok pises, osvrni se na ono sto zelis za ostatak svog zivota.
6. Ode u banku i zatrazi da automatski skinu sa racuna svakog meseca izvesnu sumu i odvoje na stranu. Na kraju godine od tih para kupiti nekome poklon za koji oni nikada ne bi nasli para ali ga puno, puno zele.
7. Nauci jednostavan trik sa kartama i pocne da ga izvodi u drustvu.
8. Zapocne konverzaciju sa nepoznatom osobom jednom nedeljno.
9. Kupi kartu za predstavu ili happening na koji nikada ne bi normalno isao.
10. Javno kaze kad nesto nije u redu. Kako kaze Stuart: ‘You are too big to be small’.

Par dana kasnije, Nova godina je stigla, sveza, tek otpakovana, i pojavio se i Danish. On zna da su planovi vec napravljeni, i njegovi saveti su se sveli na prakticne stvari tipa: kako povecati sanse da se to sve ostvari. Ne, ne – kako osigurati uspeh svojih planova. To vec bolje zvuci.

I on kaze ovako:
1. Budite specificni. Odrediti izvesne parametre, uze ili sire, ali zumirati na konkretne ciljeve.
2. Ciljevi treba da budu od opipljive vrste. Ili se mogu meriti, ili se mogu pokazati prstom, ali nikakvo crtanje u vazduhu.
3. Podici guzicu i baciti se u akciju ostvarenja. Potom plivati.
4. Biti realan. Niko nece podici guzicu, baciti se u akciju i plivati cele godine oko necega sto je nerealno.
5. Godina ce proci, kao i svaka druga. Iz tog a i drugih razloga, postaviti cilj i dati mu datum u ruke. Morace da ceka toliko dugo, i ni dan vise. Da ste vi cilj, cenili bi takav dogovor. 

Momci su ovo sjajno izveli. Da preciziram: nasla sam se kompletno zatecenom. Jer sa izuzetkom par stvari sa one prve liste koje inace radim i nisu mi teske, sve drugo (ako resim da im pokazem da umem da se igram) zahteva da se poboljsam. I to ne malo.  A ako je meni tesko, kako ce onda drugi, koji nisu upola tako dobri kao ja?! Briga za druge na stranu (Danish insistira da nema poredjenja) – ispada da je ‘samo’ u samopoboljsanju* glagol. I to tezak, mracno naporan, mucki, krvavo misicav, motiku-u-ruke freakin’ glagol. I uspeh je jedan isti takav &^%$#@ glagol. Obicno ljudsko bice a toliko *&^%$#!#$%^&* glagola! I ‘obicno’ je verovatno glagol, i ‘ljudski’, a ‘bice’…pa da – glagol. Cini te ono sto cinis. Necinjenje, apstinencija od cinjenja, uzdrzanost ili neopredeljenje po pitanju cinjenja, razmisljanje i razlicite vrste refleksija na temu cinjenja ukljucujuci cinizam, ironiju i blago mrstenje… nema tu glagola. Bezglagolna zona. Wimpland.

*’poboljsanje’ je slag na torti, kad se zavrsi argatovanje. Ako ti je jos uvek do slaga, ili torte.