Pesme s juga: Plodovi leta

Od prve price koju sam ikada napisala o Valandovu, mnogi su me pitali gde se ono u stvari nalazi. Verujem da su svi pomalo sumnjali da je stvarno. Kao sto cardak ni na nebu ni na zemlji ili koliba na kokosijim nozicama ne bi smeli da dodju u dodir sa realnoscu, inace deca nikada ne bi pristala da odrastu, tako poneke lepote i mesta treba da ostanu sacuvani za deo duse koji nece odrasti.Valandovo postoji, tamo negde, na jugu. Ako se sa autoputa skrene na pravom mestu, prolazeci kroz pitomu dolinu stize se do plave table sa belim slovima dobrodoslice i brojem stanovnika. I nigde ne pise da se ulazi u jedno od magicnih mesta na Zemlji. Ali tu, gde jug traje bez pocetka ili kraja, magije ima svuda. U kamenu, drvecu koje zivi do u duboku starost, prozirnoj opni afuzalija, i narocito se lako vidi u srecnim osmesima dece. Golim okom. U stvari se tamo svi lepo smeju, da osuncaju duse.

U Valandovo su promene stizale sporo, a neke bi sasvim promasile put i otisle dalje na istok ili jug bez da su na njega nabasale. Jedna od nepromenljivih stvari u tom kraju je bila vrucina. Roditi se, odrasti, ziveti i umreti pod tako razigranim suncem je naucilo ljude strpljenju. Za neradnike, u koje smo mi deca spadali, narocito se to odnosilo na nas koji smo tu dolazili samo preko leta, vazilo je pravilo da se iz kuce, ili baste, ne izlazi do posle 6 popodne. Pre toga se dobivala suncanica, a malu decu su zastrasivali zmijama koje se suncaju. Nasred puta. Ja sam verovala pricama i na nevidjeno, ali sam se i sama uverila, vise puta, kad bi se odjednom zamigoljile, boje tla, i nestale u siblju podjednako prepadnute kao i ja. Iz nekog razloga baba Roge i vestice nikako nisu isle uz taj kraj. Nije bilo ni divljih zveri, pa su zmije i koprive bile jedine tu (i komarci, puno komaraca) da podsete ljude da je ovaj Raj ipak na Zemlji.

Kao i svaka familija u tom kraju, i moj deda je imao vinograd. Stono grozdje je bilo drugacije od onog za pravljenje vina, od kojih se za ovo drugo narocito trazilo da zemljiste ima perfektni procenat peska, nagib, djubri pravom mesavinom, cela jedna misterija, pa je tako svaka familija koja je drzala do sebe imala bar dva vinograda. Oni prvi su imali redovne posetioce, dok se za druge nije ni znalo gde su i njima su se bavili samo odrasli. Kao sto sam vec pominjala, bez predrasuda i sa monolitnim ubedjenjem, u Valandovu je sve sto je raslo iz zemlje uspevalo bolje i lepse nego bilo gde drugo, ali se onaj pravi posednicki ponos cuvao samo za vinograde. I taj ponos je bio podjednako prisutan u najstarijem kao i u namladjem clanu familije.

Vinova loza zahteva strpljenje i ozbiljnu posvecenost. Voli kad ljudi navrate, opipaju lisce, zagledaju grozdove, zalivaju je cesto, prskaju rastvorom plavog kamena, iscupaju korov, okopaju i rastresu tlo… Ja sam bila ubedjena da je vinograd mog dede bio oduvek tu, izrastao preko noci kad se stvorila i ta kotlina. Jedan od dana u kome sam odrasla vise nego sto sam zelela se desio kad su mi rekli da vinogradi zive samo oko trideset godina. Kao i u nekim drugim prilikama pre i nakon toga, ja sam glatko odbila da u to poverujem. Postoje istine i postoje magicne istine. Ove druge su znale o grozdju.

Moj deda je vise vremena proveo obilazeci svoje vinograde nego sa svojom decom. I miljeniku nikada nije smetalo kad deca te sada odrasle dece navale cim prva zrna potamne od sunca. To je pocinjalo vec sredinom jula. Za Petrovdan je uvek bilo grozdja. Prvo bi stigao kardinal, pa hamburg, afuzali, kraljica, i tako se nastavljalo sve do oktobra i velike godisnje berbe.

Bilo kog dana u nedelji, negde posle sigurnih 6 sati popodne, krenulo bi nas nekoliko dece, uvek sa bar jednim odraslim radi nosenja prepune korpe u povratku, put vinograda da naberemo grozdja za po kuci. Za sve godine tih pohoda to je uvek bila jedna ista korpa od pletenog pruca. Put je vodio glavnom ulicom, sve do kraja, uz brojna zastajkivanja i pozdravljanja, iza kojih bi nam se cesto pridruzio novi clan ekspedicije, pa preko lokalnog autoputa, na zemljani drum. Sunce bi i dalje peklo kao da se predomislilo po pitanju mraka, lunarnih faza i habitualne posete
zapadnoj Hemisferi, a tisinu spokojnog vazduha su prekidali samo nasi glasovi, uzarene bube i cesta rika magaraca. Ponekad bi nas mimoisle porodice sa decom u kolima vucenim jednim od rikaca, dok su se bose noge lenjo klatile preko ograde, lica musavih od neceg slatkog sto su brali i jeli celog dana. Napravili bi im mesta da prodju, pozdravili ih i nastavili dalje. Na mestu oznacenom cestim razgrtanjem siblja skrenuli bi sa kolskog puta, zasli izmedju par njiva sa povrcem u razlicitim fazama sazrevanja, presekli kroz vocnjak i rodbinski vinograd, i stigli do naseg.

Tipicno za taj kraj, tik uz vinograd raslo je smokvino drvece. Ako bi se tu
zatekli sredinom ili krajem avgusta, smokve bi bile zrele, i svi bi se smesta razmileli vodjeni nezajazljivom pohlepom kao da nista nismo jeli celog dana, jedna ruka ispruzena za slasnim smokvama, a druga za zrnom grozdja. Smokve su delikatne, rastvaraju se i na mekan dodir, ali se zelena spoljna opna ne bi trebala jesti. Valandovske smokve su imale krv-crvenu unutrasnjost i slatkocu o kojoj su nepca mogla ispricati hiljadu i jednu pricu.

Branju smokava i grozdja se pristupa sa neznoscu i strpljenjem. Bilo da se rukom opipa smokva i oseti njena zrelost, ili se izbliza zagleda grozd i boja kojom su ga obdarili sunce i tlo, pa se cak i strpne zrno za proveru, i onda se pazljivo odsece makazama, mi smo svi, od najstarijeg do najmladjeg clana ekspedicije, radili to predano, ozbiljno i sa ljubavlju. Na isti nacin kao i neprekinuti niz dece i odraslih desetak hiljada godina unazad.

Napunili bi korpu, poredjali povrh ono nesto smokava sto nismo pojeli, i onda sve prekrili sa nekoliko otkinutih grancica vinove loze. Slika tih polozenih tankih grancica i rasirenih zelenih listova ispod kojih su lezali sakriveni plodovi leta u rukom pletenoj korpi od pruca, je jedna od vizija koje ce zauvek ostati urezane u meni. Svaki put kad bi se doslo do tog cina, zavrsetka jednog savrsenog zlocina, uzdigla bi mi se tu negde, unutra, bura ushicenja. I kad bih pitala one koji su znali bolje i vise od mene, zasto smo skrivali plen pod zelenim liscem, odgovor je bio stur i uvek isti: tako treba. Nikad, za sve godine i bezbrojne posete vinogradu, nisam saznala zasto je to tako trebalo, ali mora da je postojao razlog. Mozda jedan od onih kojima je pocetak izgubljen i ponavlja se do danas u mitovima. Prasina oko suvonjavih stabala nije govorila puno, samo se mekano zavlacila medju prste.
Punih stomaka, i otezani prepunom korpom grozdja, krenuli bi polako kuci.

U tom kraju se kuvalo slatko od zrelih smokava. Na otvorenom ognjistu, napravljenom od nekoliko prastarih i cadjavih kamenica poredjanih u krug. Tepsija je bila plitka, siroka, bakarna, zlatno-crvenog sjaja, sa potpuno crnim cadjavim dnom. Posto je sezona ovog voca kratka, sve su babe i mame to radile u isto vreme i na vrlo slican nacin, pod valandovski plavim nebom, pa su i nebo i celi svet mirisali na slatko od krv-crvenih smokava, i secerna isparenja visila teska u vazduhu. Jednom skuvano, gusto i slatko da trnu zubi, stavljalo se u tegle ili emajlirane loncice i ostavljalo na stranu. Vreme mu nikada nije naskodilo – sa toliko secera u njemu i juznim suncem, nije se moglo pokvariti. Jelo se viljuskom, bilo je pokusaja da se namaze na hleb, ali je najbolji nacin bio kad bi vestom rukom navodjena viljuska naisla na celu smokvu uronjenu u cvrstu masu sirupa, izvukla je trijumfalno i prinela spremnim zubima i ispruzenom jeziku. Ni najuporniji secerni gladnici nisu uspevali da izvuku i pojedu vise od dve u isto vreme.

Osim sto su svi u Valandovu pravili vino, i crno i belo, pekla se i rakija, lozovaca.
Kako su familije zivele blizu jedne drugih, pocev od pradedovskog racunanja pa na ovamo, postojala bi jedna zajednicka destilaciona konstrukcija, odnosno kazan sa cevima, kotlicem, svime sto treba, na svakih nekoliko redova kuca. Rakija se pekla zimi. Klima je i dalje bila blaga i zima kratka, kisovita i vlazna, ali sam ja retko isla u to doba godine i uvek se tresla pod rukom sivenim jorganima u nezagrejanim juznim kucama.

Pecenje rakije su bila iskljucivo muska posla. I to onih starih, glava porodica. Kako se destilacija vrsila sporo, a bilo je vazno nadgledati svaki trenutak, plus probati i to iz loncica svako malo, uvek bi se tu naslo bar cetiri-pet kojekakvih dedova, striceva, ujaka. Sedeli bi na hoklicama, u krug, pricali, dodavali loncice jedan drugom, a sve se to identicno ponavljalo na 50-100 metara uz i niz ulicu, po celom mestu i vrlo brzo bi se alkoholna izmaglica uzdigla nad gradicem kao carobni oblak. Ili kupola. I vanjski svet nije znao ni zamisljao kako se, eto tu, cuvaju drevne tradicije, ljudi zive sporim zivotom iz drugacijeg vremena i svi su u gradu pomalo pijani, od pica ili vazduha.

Advertisements