Pesme s juga: U mediteranskom Makondu, gde kise padaju samo u dusi

U stanu mog oca, daleko od ovog mesta, jos uvek stoje uspravno poredjane ploce uz koje je moje detinjstvo poprimalo sebi svojstven oblik, kao i knjige koje sam citala krisom, obliznja biblioteka, skola preko puta… Medju njima se nalazi jedna na cijem omotu su muzicari i pevaci obuceni u tradicionalne nosnje juga, od kojih su mnogi bili moji ujaci, tece, tetke i druga familija. „Raspeani Valandovcani“ su osvojili prvu nagradu, i to vise puta, Televizije Skopje, koja je u ranim sedamdesetim obilazila sa snimateljskim ekipama gradove i varosice sirom Makedonije i snimala emisije o lokalnim obicajima, pesmama i tradiciji. Uz prvu
nagradu Valandovcani su dobili i snimanje ploce, na kojoj su razne Elene i Jane volele, patile i konacno bivale osvajane od strane naocitih momaka. Ljubav je uvek opstajala u senci istorije, pod misterioznim okolnostima.

Na vrhuncu tog medijskog uspona ponos moje majke je bio opipljiv i neizmeran, kao da se odjednom pojavio dugin most samo za nju, da je prenese nazad u kraj njenog rodjenja i mladosti, daleko od sivila, zagadjenosti i zime severa. Tik uz porodicno blago, Claudio Villa je pevao „O Sole Mio“ i ja vezbala svoj belcanto, becki valceri su nas zavodili u beskrajnim krugovima po dnevnoj sobi, i nas dve opijene melodijom i romantikom zamisljenih balskih haljina koje bi nam pristajale kao salivene, urezale neizbrisive slike u nezno tkivo jednog sasvim svezeg zivota. Ako neko ikada bude iskopavao delice moje duse, neka bude narocito nezan prema onima posvecenim mojoj majci i jugu.

Muzicki prilog uz ovu pricu je jedna od lepotica s juga, bas kao sto je to bila moja majka. Ja sam rodjena tamo, gde muzika ima u sebi primese peska, komadice kamenja, mirise prasine i neverovatne lepote koju su ljudi sacuvali u sebi tokom nebrojenih teskih vremena.

Jedan od znakova juga su bili crveni cvetovi maka kraj autoputa. Divlji, na tanusnim stabljikama, i strastveno jarke boje prepune simbola. A moj jug je bio najjuzniji deo Makedonije. Kad se ostave za ledjima svi brezuljci, planine i poljane kontinenta, zatvori Demir Kapija da ne propusti vetrove sa Baltika i ostalih severnih pustolija, kroz koju je put pronasao jedino Vardar i na njegovim obalama vozovi i automobili sledeci ga ka Egejskom moru, onda se otvori kotlina, okrenuta samo suncu i spustajuci se sporo i pospano ka Mediteranu.

Secam se da je nekada davno neko iz mog zivota nazvao moje Valandovo –
Makondo. Vreme je tamo uvek znalo da uspori. Ako ti se zurilo, onda si izasao na pogresnom mestu.

Ja sam uzivala da budem devojcica u okruzenju starog juga. Otkrila sam da ti kosti postanu teze kad hodas po zemlji stvorenoj od prasine koja ti je genetsko nasledje.

Nikada nisam vezla goblene, ali bih svakog leta zapocela po jedan; baba bi mi kupila najnoviji dezen u lokalnoj prodavnici, obicno reprodukcije umetnosti koju sam kasnije vidjala po svetskim muzejima, neumorno podrzavajuci moju kratkotrajnu zainteresovanost da sebi napravim miraz. Ucili su me da vezem salvete od finog platna, sedelo se na niskim stolicicama, u krug, pod senkom vinove loze.

Moja baba je przila kafu u dvoristu u prastaroj cadjavoj spravi, uz neprestano mesanje i aromu koja se uzdizala iznad malog ognjista. Ohladjena, mlela se rucno u masinici uglacanoj do punog zlatnog sjaja od upotrebe i brizljive nege. Sveze skuvana, pusila se i mirisala iz velikih fildzana.

U Valandovu sam naucila da se mlecni zubi koji ispadnu bacaju preko krova
kuce za srecu. Nisam znala zasto to meni niko ranije nije bio rekao. Valjda je magija postojala jos samo u Valandovu.

Svake nedelje prastara, majusna Ciganka Fata bi dosla u posetu. Uvek nasmejana, neverovatno naboranog lica sa samo par zuba, a koje je podsecalo na decije u nevinosti i bezazlenosti, sela bi na pod, popricala sa mojom babom (ja ni rec nikada nisam razumela), valjda joj je proricala buducnost kao neko ko drzi do svog ugleda i imena, baba bi joj napravila kafu, uvek joj dala nesto da ponese i ispratila je do sledeceg puta. U njenu kucu su svi svracali, da joj se pozale, da ih utesi, da nadju razumevanje, od ujaka alkoholicara, do obeshrabrene snaje.

Gostoprimstvo je u Valandovu postajalo opipljivo uzivanje kad sa upecene ulice udjes u neciju bastu prepunu cveca, pa u kucu, prohladnu, sa zatvorenim prozorskim oknima, ponude te slatkom i casom hladne vode, a retko se desilo da nije bilo kolaca.

U besposlenosti leta ponekad sam pomagala u nizanju duvana, ili mozda vise
smetala, ali niko mi nikada nije zamerio. Nacin je verovatno bio isti kao i u vreme kad su ga doneli iz Novog sveta. Duvan se bere jako rano, pred svitanje ili u cik zore, jer sa izlaskom sunca i rastom temperature, a koja je paklena vec sredinom jutra, lisce pusta lepljivi sok koji se ne moze oprati. Svako dobije po dugacku tanku pljosnatu iglu, u koju je udenut kanap poprilicne duzine i onda se krene, u samu zilu lista, nanize se na iglu koliko ih stane, pa se onda razvuku sve do kraja kanapa i uvrcu u spiralu kako se ovaj popunjuje i tako beskrajne sate. Sedi se na podu,
prekrstenih nogu, uz pricu, vestih prstiju, ali bez vidljive zurbe. Kad su nanizani,
venci se okace o drvene ramove kao za tkanje i ostave suncu da ih susi danima i
nedeljama.

U tom kraju su se mogla videti polja pamuka i maka, narovi su rasli pored kuca, smokva je postala moje omiljeno voce mnogo pre nego sto sam ista znala o neposlusnoj Evi, nepregledni hektari pod vinovom lozom, i beskrajno plavo nebo.

Vardar je, kao i druge ravnicarske reke, mutan, spor, pomalo virovit i na svoju ruku, sa plazama i peskom za koji se verovalo da leci telo, kao i dusu. I svaki pedalj zemlje je pun verovanja kojekakvih vrsta, poplocan zeljama i snovima ljudi, koji ostavljaju tragove sebe i ljubavi prema njoj u tkanju prica, kao da nije dovoljno to sto joj se na samom kraju vracaju, potpuno i neumitno.

Zivot u tom Makondu je imao punocu bas kako treba, ljudi onakvi kakvi jesu, sa manama, slabostima i vrlinama za koje imaju prostora, a sve ispod neba na kome je bilo vise zvezda nego praznine i sa vazduhom opojnim od mirisa uzarene zemlje.