Preporucenom postom i naliv-perom

Citam ovih dana knjigu Carson McCullers ‘Heart is the Lonely Hunter’ po Dusanovoj preporuci (Dusan se moze naci nesto nize, pod ‘krepki mrtvac’, vredi otici do njega). Carson je imala 23 godine kad je knjigu objavila. Nasla sam na jednom mestu gresku. Posle 69 godina niko je nije ispravio. Cudan efekat je ta greska imala dok sam gurala kroz stranice knjige. Dok sam ja brinula nad likovima u njoj, Carson ih je oblikovala, uzimala im, davala malo nazad, i ostavila ih u jednom trenutku da budu takvi kakve sam ih zatekla, da sada brinem i bude mi neprijatno, kao kad se udje u kucu siromasnih ljudi koji nemaju sta da pokazu i stide se preda mnom, jer oduvek su bogate kuce jedine vredne pokazivanja, i tako pitam se, u dugoj istoriji knjizevnosti, sta mi to u stvari pokazujemo jedni drugima. Knjiga mi tesko pada. Ovih dana je vrlo popularno biti senzitivan, narocito ovde, ne moze se proci ulicom, ni stranicom knjige a da se ne sruse na tebe gomile ljudi ophrvanih preteranom senzibilnoscu. I potpuno mi je jasno zasto – ovaj svet u kome sam se ja obrela svojom voljom je nezasiti zderavac svega toplog, mekog, dobrocudnog. Ipak, danas stvari stoje daleko bolje nego tamo 1930-tih ili nekih slicnih. Tada penicillin jos nije napravio cudo od spasavanja zivota – a spasavao ih je brze nego sto su ljudi uspevali da ih ubijaju, jer Drugi svetski rat je tek predstojao. Dakle, knjiga mi tesko pada.

Danas sam se osvestila iz jedne ludosti. Poslednjih par nedelja mi je stalo bilo do necega i bas sam se trudila. Smisljala, planirala, aktivno nastupala, afirmativno se zalagala, i podsetila sebe na jednu osobinu koju posedujem: neprekidno smisljanje resenja raznovrsnim problemima. Danas sam dakle izasla iz tog stanja, i to je bilo pravo olaksanje. Mrzim kad uhvatim sebe kako se trudim. Iako nisam nikakav spiritualista, odmereni fatalista, ili bilo koji drugi hronicni ubedjenik, uvek sebi potvrdim jednu stvar – trud je precenjen. Ali to ne mogu da kazem svojoj klinki. O trudu se cesto prica u nasoj kuci, uvek u najpozitivnijem smislu.

I tako sam malo obamrla od olaksanja i umornih misica posle besmislenog truda sedela u fotelji i citala o jadnoj i bednoj Americi nad kojom ne mogu cak ni da zaplacem jer osim sto je jadna i bedna jos je i odbojna i u meni izaziva jedan vrlo zalosni, neprijatan sentiment koji se mesao sa mojom obamrloscu, kad me je odjednom snasla jedna duboka ceznja – zatrebalo mi je nesto rusko. Kao suprotna strana sveta, kao druge neamericke boje spektra, kao nesto bez cega ne mogu da se setim otkud ja ovde, i odakle sam dosla. Odmah zatim setila sam se male, slatke epizode od pre par godina: jedna devojka koju sam upoznala putem ove mreze, i koja zivi u Australiji, ali bi podjednako mogla da bude na Mesecu, ili nekoj vrelijoj planeti, mi je poslala Dostojevskog, pozajmila mi svoj primerak ‘Idiota’ u nasem prevodu, jer nije mogla da dopusti da ga citam na engleskom. Uz knjige mi je poslala i jednu cokoladu, i pisamce napisano krasnopisom i naliv-perom. Ne gaje se takve ni na vrelijim planetama ni na Mesecu, ali na ovoj cudnoj… dese se ponekad posebni ljudi. Cak redovno, izgleda. Mozda.

Tako nesto iz 19-og veka rusko mi je zatrebalo veceras. I tamo su jad i beda duboki kao prljavi nanosi u industrijskim gradovima, ali drugacije je, ne znam tacno sta, mozda temperatura. Knjiga koju citam odvija se na nesrecnom jugu Amerike, koji nikakve ekoloske iniijative nece ocistiti od istorije, i oni tamo i ne znaju sta je sneg, ali toplije bi mi bilo sa necim ruskim. Potom se memorija raskosno razlila dalje, kao Misisipi, i prizvala film ‘Russkiy kovcheg’ – Russian Arc. Kakvo je to vizuelno cudo i putovanje bilo! Cela jedna basnoslovno magicno osvetljena topla neplovna tvorevina koja je mogla samo da potone pre ili kasnije, a unutar nje tekle su neobicne reke-ponornice kao otopljeno zlato ili snezna strana brda na stranicama knjige za decu koja poziva zainteresovane da udju, i u orahovoj ljusci, ili na sopstvenim dlanovima, spuste se negde. Na jug. Neki drugaciji, zlatni jug.
Sve sto je moglo ispalo je drugacije – bi trebalo da pise na koricama svake knjige.

Advertisements