Interlude

Prvo sam pomislila da krpa lebdi u vazduhu. Ili komad braon papira. Ali onda mi je privuklo pogled nesto: kad krpa ili papir lebde, kontrolise ih vetar, nezgrapno prelomi ivice, baca ih gde god – ovo je bilo obrnuto. Bila je to velika ptica. Svega nekoliko metara udaljena od terase, kanalise vetar pod sobom glatko, blago leluja, moze da me vidi kako je gledam ali ja joj nisam zanimljiva. Odjednom, a ne vidi se kako, pokrenu se krila i ona proleti uz ogradu u drugi ugao neba. Jastreb. Ustala sam da pogledam kroz prozor. Malo dalje od zgrade opet lebdi. Vise desetina metara na istok, u okviru visokih zgrada, leprsaju jata sitnih ptica u svim pravcima. Strah u krilima se vidi i sa ove distance. Jastreb lezi na vetru i prati. U predvecerje, ptice su umorne i verovatno najlaksi plen. Inteligentni prilaz hrani. To je evolucija.
Procitala sam nedavno kod jednog blogera kako cesto razmislja o smrti u poslednje vreme, i da je to stoga sto vise ne vidi zivot onako kakvim bi zeleo da bude, vec kakav jeste. Kad sam posle nedelju dana svratila opet, obrisao je taj deo teksta. Bio je to retko lep sklop poeticne preciznosti. Ovo sto gledam je zivot kakav jeste – smrt dolazi na krilima elegantne ptice. Nema nikakve poetike u tome. Stojim ovako visoko na nebu, na stubovima i plocama, toplina stize kroz cevi, stakleni paneli pustaju unutra svetlost i slike neba, a napolju ptice lete svoje pticje zivote pod pretnjom vece ptice. Zapetljano klupko zivotnog ciklusa, neplemenito, svrsishodno, ne bez emocija, mnogo puta zabelezeno.
Vratila sam se svom mestu.

Advertisements