Eksterijerom Ontarija promice sneg

Svakodnevica napravi kvantni skok, ili predje preko puta, u buducnost, uvek na jedan posve obican dan. Za taj obican dan postoji sedam opcija, koliko i patuljaka, nevesta za bracu Jugovice – ili su neka druga braca bila u pitanju, ne secam se. Buducnost ce Vam biti isporucena, Ms. Ivana K. u ponedeljak, utorak, sredu, cetvrtak, ili petak, a radimo i subotom i nedeljom.
Bio je utorak. Mesto isporuke: ravnica zasadjena suburbijom, koja u decembru izgleda kao filmski set za produkciju iz debele desperacije. Neobicno puno ljubaznih ljudi se muvalo setom tog utorka. Valjda je to deo svakog skripta iz debele desperacije. Svaka ljubaznost je bila kandidat za najkraci film na svetu. ‘Izvinite, kako…? Hvala. ‘Izvinite, kuda…? Hvala. ‘Izvinite, zasto…? Hvala. U dugometrazne filmove se smesta drugaciji materijal. Sve se odvija u eksterijeru Ontarija, u kome za ovu priliku promice sneg. Nije mi hladno dok stojim na ulici. Zima je, bela i siva, i puna lokvi poluistopljenog snega, ulja i benzina. Ravnicu remete betonske prizme, koje nicime ne odaju da su napravljene za ljude. Podjednako bi iz njih mogle da izadju gigantske kornjace, disciplinovane cete mrava, ili u njima zuje pcele radilice. Stojim tu vec dugo. Normalno bi mi bilo hladno, ali danas nije. Mislim da sam malo pretrnula od susreta sa buducnoscu. Ni toplo ni hladno, nisam ni gladna iako nisam nista jela u poslednjih 15 sati, ne cujem nista od buke kamiona koji grme sirokom ulicom, i jedina misao koja uspeva da odrzi ekvilibrijum izmedju svih tih neopredeljenih stanja je cudjenje kako bih da stojim samo korak levo ili desno od mesta na kome sam se nasla bila zapljusnuta prljavom mesavinom ulicnog taloga redovnim ritmom prolaza vozila – otprilike svake tri sekunde. Do prekida na crvenom, kada uredno zastanu. Imam osecaj da nikada nisam bila ovako daleko od kuce. One iskonske, iako nemam osecaj pripadnosti vec jako dugo. Verovatno me je zato buducnost i zatekla na ovakvom jednom mestu. Ljudi koji planiraju za buducnost se ne bi nasli ovde. Tockovi kamiona veliki kao napredna deca melju susnezicu i prshte, ali ja sam i dalje suva. Ni hladna, ni topla, ni gladna, ali suva.
U ovakvo jedno bespuce odjednom, niotkuda naizgled, doleti jedna crna ptica. Nevelika, spustila se na zicu preko puta. Na nebu nema nijedne druge ptice. Iskrenula sam glavu levo, pa desno – pogled u ravnici dopire daleko – trazeci joj jato, ili bar grabljivice, ali nigde ni jedne jedine ptice. Smestila se, mala i crna bas nasuprot meni. Elektricne zice su zategnute, u paralelnim nizovima slede rezigniranu liniju terena kao razvucena notna sveska, i na cetvrtoj liniji sedi mala crna ptica. Zasto je sletela bas tu. Iz nekog pticjeg razloga, verovatno. Ne leti joj se vise! Kamioni visokih cela, sa zgurenim jakim ramenima nalik na americke ragbiste, guraju kroz vazduh i gutaju milje zadihani. Gluva sam od jakih motora, ali na praznim notnim linijama preko ulice crna ptica svira svoju notu D, tu gde se nasla, i nista je ne ometa. Ne ide mi se nigde odjednom. Ni na jug, ni na istok, ni na zapad, na sever mi se nikada i nije islo. Meni se leti.
Jedna crna ptica naspram neba. Dve crne ptice naspram neba. Eksterijerom Ontarija promice sneg.