Velike devojke

U vagonu metroa nije bila velika guzva. Nisam morala da sedim, ali postojala je izvesna potreba za sedistem, najvise dramaticne prirode – iscrpljenost koju osecam vec nekoliko nedelja nikako da nadje svoj izraz, ili vrisak, i sesti na tezak, umoran nacin medju strancima jednako umornim je prepoznatljiva rezignacija jednog ljudskog bica u moru slicnih. Preko glava drugih putnika videla sam prazno mesto na pola puta niz vagon, kraj jedne cupave devojacke glave. Sela sam na deo koji je ostavila. Nisam je zagledala dobro, samo sam uocila da su butine kipile na drugu stranu, i svejedno, bilo je dovoljno mesta za neudobno sedenje. Preko puta nje sedela je njena drugarica, velika devojka nauljene, ispeglane kose, animirana kao da je polovina zemljinog uranijuma pokrece. Bile su glasne, i uvezbane u izrazavanju – bilo je ritma u njihovom dopunjavanju, i bile su tek srednjoskolke. Govorile su slengom uobicajenim za urbanu subkulturu koja je, moguce, tipicna za sve srednjoskolce i pokupi se u video klipovima, filmovima i od drugih koji su obavesteni po pitanju takvih stvari. Ja nisam. Pod navalom njihovih glasova uocila sam da se smanjujem i kako mi na razlicitim mestima anatomije istrcavaju begunci sitnog znanja. One su postajale sve glasnije, i sve glomaznije, rekla bih. Mozda zbog mene. Natpevavale su jedna drugu da bi bez obzira i na smak sveta po svaku cenu isle u skolu. To je bilo dobro, to da su ambiciozne. Potom su o nekom decaku donosile sud, pa o devojcicama; uz ruzne izraze i velike glasove to je zvucalo kao smrtna kazna, ili bar pretnja, krajnji sud. Smejale su se i odobravale jedna drugoj. Pored devojcice preko puta, na sedistu do njenog koje je blokirala poluispruzenim polozajem svog tela, sedeo je okrajak parceta pizze, na masnom parcetu trouglastog kartona. Napolju, na glavnim stanicama, prodavali su pizzu u dobrotvorne svrhe, samo $1 po komadu. Neverovatno je bio ruzan taj izgrizeni komad jeftie hrane i njegovo prisustvo na sedistu. Pitala sam se sedeci na okrajku svog sedista, svesna da niko nije hteo da sedne kraj njih, iz straha verovatno, da li je buducnost sveta u velikim devojkama. Velicina je osnovna stvar medju ljudskim zivotinjama, i to ne velicina mozga, i velike devojke koje zaplase citav vagon su nova pojava. Ko bi rekao. Moje dete ce za koju godinu poci u srednju skolu. Kako ce se snaci medju ovakvima, pitala sam se odjednom. Koje ona vestine poseduje, i da li je ista od onoga cemu je ucim priprema za susrete sa novom buducnoscu. Olovna tezina pred tim pitanjima me je prikucala za sediste, a oci su ostale zalepljene za okrajak pizze. Znala sam da ce ga ostaviti tu. I obuzeo me je bio bes, i stid jer one su tek prerasla deca, I nista od te galame nije nesto sto se ne moze stisati, promeniti, popraviti – one vole skolu! – njihova je buducnost, ima mesta u svetu i za njihove butine i za glasove koji traze samo paznju, zar je to nesto lose, ili neobicno, osim toga sacekace svaku od njih negde neki veliki muskarac i to ce biti ili kraj ili pocetak price. Ali znala sam da ce ga ostaviti, taj mastan komad kartona i na njemu otiske zuba u pecenoj kori.

Dolazila je moja stanica, i ja sam ustala daleko ranije, da izadjem sto pre. Ustale su i one, sporo, jos uvek pricajuci naizmenicno, ritam nepogresivo udara svoj beat izmedju njih. Pizza je je i dalje bila na istom mestu. Nije to znacilo nista, devojcurak je jos uvek stajao kraj sedista, setice se. Ili ce ga ostaviti namerno, na ocigled toj sekciji vagona i odraslima koji svi znaju sta je prava stvar, kao sto i one znaju, ali ko ce im reci da pokupe to djubre i smeste ga gde treba? One se ne boje, one su velike devojke. Stanica nikako da dodje. Postoji vise nacina da se pridje velikom primerku ljudske vrste, razmisljam. U ovoj situaciji bi pomoglo, recimo, da se nasmesim otvoreno, bez prebacivanja u pogledu ili glasu, i podsetim ih – please, don’t forget the pizza, it’s nice to put it away. Thank you – ja to umem, da lazem, pretvaram se, odglumim, uzivim se, spasim situaciju, ili dan. Ja ili neko drugi, nije vazno. Ali nisam rekla nista, bojala sam se tih velikih devojaka. Bilo je to priznanje koje me nije puno iznenadilo. Uplasile su me, eto najsramnijeg dela scene u vagonu. Komad pizze manje ili vise, i par bezbojnih vrecica mojih vestina. One su mozda lojalne drugarice, bistra deca koja povremeno puste iz sebe neki nestasluk, zar je lako biti tinejdzer, narocito u svetu koji gura, gura i samo gura, i buducnost je pred njima. A preda mnom? U staklu se video moj odraz. Od velikog duha ostao mi je ram od kostiju i zadnjica kojom mogu da sednem i na pola sedista. Zaista sam nekad bila veca.

Advertisements