Jutro

Druge ili trece noci na Korzici pristigle su i lose navike – probudila sam se pred zoru. Ustala sam i provukla se ispod metalne zaluzine na terasu. Svetlost je pristizala iza jednog venca stenovitih brda, i vazduh je sumio tihim glasom vetra i mora. Polako su se budile ptice. Lezala sam u ligestulu i gledala u par dalekih eukaliptusa kako povijaju dugacke vratove na vetru. Opcinjena sam lepotom drveca otkad znam za sebe. Uspela sam da uoblicim sebi zasto tog jutra: ono spada u najfiniju, grandioznu arhitekturu Prirode – sa njima je postigla savrsenstvo. Pola sata kasnije obukla sam se i izasla najtise sto sam mogla.

Na plazi su ljudi bili retki. Neki su setali, neki drugi su vredno pripremali baste i ligestule za taj dan. Svako mi je pozeleo ‘bon jour’, i ja njima. Hoda se tik uz ivicu mora, po vlaznom pesku. Ljudi koji dolaze u susret ostavljaju tragove koje talasi brzo obrisu. Zatim svaki talas obrise ivicu prethodnog, kao da je olize, i ostavi tanku liniju mokrog. Nju prebrise sledeci, i ostavi svoj trag. I tako neprekidno, milion za milionom godina. Toplo je, povremeno zastanem i slikam nesto (niko drugi ne nosi aparat). Malo dalje ispred vidim jednu grupu udobno zavaljenu u pesku, tu su proveli noc. Mesano drustvo, mladici i devojke, imaju oko 20 godina, rekla bih, i u tom tenutku ustane jedan i dok mi je prilazio rece nesto na francuskom tako brzo da sam ja samo uhvatila ‘photo’. Zbunio me je, jer nisam ocekivala, nisam ni znala sta je rekao, ali sam pretpostavila da me je pitao da li hocu da me slika. Nije mi bilo jasno sto me to pita, osim da je vrlo fin i ljubazan, ali ja ne volim narocito da se slikam. Vucem taj tezak aparat zbog lepote koju zelim da uhvatim a ne da smestim sebe usred lepote – meni je vec dovoljno sto sam tu. ‘No, merci’ odgovorila sam. Potom je on bas navalio, pa su mu se pridruzili i drugi iz drustva, svi vrlo simpaticno i friendly, i ja uporno ponavljam ‘no’, uz zbunjeni smesak za te kulturne razlike. Tek kad su oni poceli da se premestaju po pesku u neku formaciju koja je licila na poziranje shvatila sam da on mene u stvari pita nesto sasvim drugo. Prisla sam i zavapila ‘parlez-vous anglais’ u generalnom pravcu – valjda ce se naci neko pa da se opravdam. Jedna devojka se javila. I ja sam, crvena u licu, objasnila svoje nerazumevanje, jer bolje je priznati neznanje nego ispasti neka mrzovoljna nenaspavana i nevaspitana turistkinja sa aparatom oko vrata koja odbija da uslika lepe mlade ljude, koji bi svaki ponaosob mogli da poziraju najboljim fotografima na svetu, a ovako u grupi su nesto najlepse sto je ljudska delatnost stvorila. Ne samo sto mi nisu zamerili, vec su samo nastavili da se smeskaju, opusteni, zadovoljni sobom i svojim mestom u svetu tog jutra, a i generalno, jer tako su oni lezerno sedeli na pesku te plaze, jedni uz druge, opaljeni suncem, opijeni okolinom i jedni drugima, trebalo je to pustiti u svet, kao poruku u boci, recimo. Kad su pozirali, onda smo to odradili jos jednom, i bilo je lepo da ja ponesem njihove fotografije sa sobom, i da ih oni nikad ne vide. Nije im bilo zao. Mozda ce nekima od njih to biti najlepse jutro u zivotu. Ko zna. Mozda jednog dana na Internetu, kojim slucajem, neko ce se prepoznati.

Zahvalili su se, i ja sam nastavila dalje. Naizmenicno sam gledala u ivice brda naspram neba i ples mora ispred stopala. Ovo more kao da su crtala deca. Izasla je neka morska buba ili drugi stvor, pa se onda bacila u vodu, i ova je odnela nazad. Sunce jos nije izaslo ali je sve svetlije. Na kamenom molu, jedinom u neprekidnom pesku, lezi neko i spava. Prisla sam, pazljiva da se ne okliznem i ne nagazim na spavaca, s namerom da odem do najdalje tacke i tu sacekam sunce. Na steni je lezao jedan mladi muskarac. Patike, uzane denim pantalone, bela kosulja raskopcana ispod vrata, lice neobrijano par dana, kosa blago zamrsena. Crte lica su opustene u dubokom snu, kosti skladne, usne nezno sklopljene, kapci kao dve glatke skoljke. Neverovatno je lep. Znam da drzim aparat u rukama, ali on skljoca kad napravi snimak, i ne zelim da ga probudim, a jos manje zelim da budem uhvacena u sceni gde se on probudi dok ga slikam. Iako bih mogla da zamislim kako ja pricam na engleskom da je on najlepsi muskarac na svetu ili jos bolje na srpskom i on me bunovno gleda, i smeska se jer zna sta govorim iako rec ne razume, i oklevam – mozda da ipak probam. Ali u stvari mi je zao da narusim mir tog jutra, i njegovog sna, i shvatam da je upravo to ono sto sam radila poslednjih pola sata, i sta mi je uopste sa tolikim slikanjem kad ovo postoji oduvek, i postojace – i obala i more, i ljudi, pa i on. Opsesija trenutkom, to je to, poslednja od muka koje me muce, i – on je tako neverovatno lep, ne mogu oci da odvojim. Setila sam se Markesove price o najlepsem muskarcu na svetu koga je izbacilo more, koju nisam citala jer nisam imala zelje nakon sto mi je Tijana tako ushiceno opisala. Stojim i dalje nad njim, gledam ga i znam da bi na ovom mestu moglo da zapocne bar deset neverovatnih prica, svaka lepsa od prethodne, ali ne vidim zasto. Drago mi je da ga nije izbacilo more. To ostaje za Venere i slicne gradjanke Panteona i muske maste; muskarci se u moru udave, osim Odiseja koga nista nije moglo ubiti, a ovaj pred mojim nogama je neopisivo lep i fragilno ziv.

Trenutak je trebalo zavrsiti, jer uskoro ce izaci sunce, i zurilo mi se odjednom. Zaobisla sam ga pazljivo, necujna u platnenim patikama, moji koraci dodatno priguseni morem. Skakanjem sa stene na stenu po ostrim ivicama i ravnim plocama otisla sam do poslednjeg isturenog kamena. Pogled na Citadelu i grad je prisan. Cekamo sunce. Jutarnje senke se polako gube, boje su sve toplije. I vazduh. Proleteo je jedan galeb, pojavilo se sunce. Pogledala sam nazad, prema uspavanom muskarcu. Nije ga vise bilo.
U povratku, svratila sam u pekaru i kupila kroasane, brioshe i canistrelli kekse sa kestenom za dorucak.

 

Advertisements

Ostrvo u Mediteranu

Ostrvo u Mediteranu, pripada Francuskoj, i iznedrila je Napoleona – to je uglavnom sve sto sam znala o Korzici. Nisam nameravala da dodjem neobavestena, i pogledala sam bila nesto malo po Internetu, ali u turistickim odelima knjizara nisam nista nasla i racunala sam da ce to biti lakse kad stignemo na samo ostrvo. Susret sa Heinz-om tog prvog dana, koji je trajao jedva nesto vise od jednog sata kako sam kasnije shvatila, me je ispunio velikom zeljom da Korziku vidim, i o njoj saznam vise.
Par dana po dolasku otisla sam u turisticki biro, a oni su me poslali u knjizaru. U Calvi (izgovara se lokalno Kelvi, sa naglaskom na poslednji slog, i vrlo meko) dolazi izgleda vrlo malo engleskih turista, americkih verovatno jos manje a tek kanadskih nikako. Osim kad neko zaluta. Rezultat je da imaju knjige na francuskom, nemackom, italijanskom, spanskom, ali engleskom… – nasli su mi jednu! Knjiga je kupila mene a ne ja nju. Fotografijom na naslovnoj strani, a kad sam je otvorila i procitala uvod, bila sam i kupljena i prodata vise puta. Namerno sam pogledala ko je knjigu izdao. Albiana je korzikanska izdavacka kuca, i neko je fino preveo materijal na engleski. Uvod pocinje ovako: „Najlepse, najzelenije, najdivljije ostrvo u moru… ne nedostaje prideva za ovo jedinstveno ostrvo u Mediteranu.“ I kad su malo nize objasnili da su se tukli od vajkada sa prolaznicima koji dok nisu otkrili Novi svet su sve svoje besove u Mediteranu penili, a ni tada saobracaj nije puno opao, te pomenuli da su ljudi ovde gradili sa mukom, prilagodjavali se prirodi, i ucili kako da prezive, poentirali su jednostavnom recenicom koja je prosto velelepna, smirujuca, vanvremenska. Nature is monumental here. To je sve. Sustina i priznanje. Svaka recenica u tekstu je kao pazljivo oblikovana minijatura, mogla bi da stoji sama za sebe, i vidi se da je neko pisao sa srcem i fino razvijenim osecajem za estetiku. Ne verujem da je moguce lepse opisati svoje ostrvo, svoju zemlju ili svoju planetu nego tom recenicom.

Sledece dve strane daju kratki pregled istorije ljudskog prisustva na ostrvu:

6000 BC – najstariji stanovnik Korzike: La Dame de Bonifacio. Kostur mlade zene je pronadjen na jugu.

3000 BC – dolmeni i menhiri (ne znam reci na srpskom) na razlicitim mestima po ostrvu.

1500 BC – menhiri su sada naoruzani i imaju ljudska lica. Na jugu ostrva grade se kruzne strukture Torre (kule).

Oko 800 BC – Homer opisuje najpopularnijeg svetskog putnika kako se susreo sa Laestrygoniancima. Pretpostavlja se da je susret bio na Korzici, moreuz kod Bunifaziu-ja.

564 BC – po Herodotu, Phocaens osnivaju prvi grad, sto je danas Aleria. Prvo zapisano ime ostrva je Kurnos.

456 AD – vandali razaraju Aleriju. Napravis grad i razore ga.

VIII vek – ulaze pod starateljstvo Pape.

IX vek – Saraceni haraju Mediteranom.

XI vek – Pisanovljani i Dzenovljani su ih oterali. Tadasnji Papa dodeljuje ostrvo Pisi. To Djenovljanima sigurno nije bilo pravo.

Kasni XIII vek – Djenovljani su porazili Pizanovljane, i preuzimaju vlast nad Korzikom. U sledecih sedam vekova se manje vise neprekidno tuku jedni sa drugima, drugi sa trecima, i tako u krug, a na kraju bi uvek potpisali novi sporazum. Nisu mogli da se dogovore pa su se ubijali, ali racunaju da ce se sporazum postovati? Pre turizma Mediteran nije bio narocito pozeljna adresa. A ni ostatak sveta.

U Prvom svetskom ratu izgubili su 20 000 muskaraca. Poslednji put su pokusali da steknu nezavisnost 1975. 1982. francuska vlada daje ostrvu specijalni status, potvrdjen jos jednim ukazom 1991.

Tu je knjiga zavrsila sa svojim pregledom. Zvuci vrlo poznato, ti opisi burne istorije, ma kako bili skraceni i prilagodjeni za turisticke potrebe. Gledajuci Korzikance, da su upola ljuti kako sam uvek zamisljala Napoleona, ne bih se usudila da im kazem ‘bon jour’. U stvari, gedajuci ih, lice mi i na Italijane, i na one nase, medju kojima vise ne znam koga treba zvati ‘naš’ a koga ne. Pred put sam malo ucila francuski, i uciteljica mi je bila jedna Albanka, Liliana iz Albanije, za koju bih ja odmah rekla nasa zena, jer mi je po svemu izgledala bas takva, ali kome to jos treba. Zamenice, narocito prisvojne, su najvise stete nanele od svih jezickih formi. Ali ostrvo je toliko lepo, nista osim plutajucih lepih misli ne moze da se useli u lobanju, ni pod pretnjom istorije i nerasciscenih racuna. Nature is monumental here.

Nasa terasa u ‘Les Terraces’ kompleksu je siroka i dovoljno duboka da zastiti od sunca najveci deo dana. Ali najlepsi deo joj je da gleda na more, grad, drvece, plazu, bastu…gleda kao da ima oci i lice, i suncha se tako po celi dan, uziva. Kraj ograde ima neko sitno bilje, i kao i sve ovde, cim mu se pridje blize ono mirise. Gledanje mora je sport kojim bih se rado bavila svakodnevno, vise sati na dan. Zapetljam se tako kao sto se ljudi redovno zapetljavaju u glupe misli, emocije, odnose i slicne pojave iz familije Glupih, i onda sve to nestane samo gledanjem u daljinu. Plaza je dugacka, pescana, a more najtoplije u koje sam ikada usla. Nisam to ocekivala, ipak je Mediteran mnogo i veci i dublji od Jadrana, ali ovo ovde je plitko, pitomo, i kad zatalasa to radi vrlo, vrlo neozbiljno. Naidje veliki trajekt, ogroman, nije mi jasno kako se ne nasuce, i sve sto do nas dodje su talasici koji olizu kolena. Smisao za humor, mora da je to. Stisnuti usred Mediterana, namrgodjeni planinski vrhovi (ima ih preko stotinu da su visi od dve hiljade metara – kuda su krenuli, da ih neko pita) gledaju preteci, a more se pitomi, preliva, i igra. Mozda im govori: zivot je lep! To je ono sto ja cujem, u svakom slucaju.

Calvi sa svojom Citadelom nam je levo, i videti ih u razlicita doba dana, pod razlicitim svetlom, je kao jedna besprekorna spora projekcija, namestena od strane nekoga ko je znao sta publika voli. Kazu za tu Citadelu da je bila neosvojiva. Uz ovako pitomo more nemoguce je zamisliti teske jedrenjake iz tamo nekog veka, nabrekle od topova i ljutih muskaraca, kako opsedaju, izgladnjuju, bacaju vatru, razaraju i uopste besne kao da nista drugo ne umeju. Znam da je nemoguce jer sam se trudila; bas sam zamisljala – i ne ide.

Na Korzici nema golubova, ali zato ima gugutki. Diana (moja sestra) me je podsetila da ih je bilo na jugu, onom nasem makedonskom koji nam se stalno mota oko srca otkad smo se opet srele nakon toliko godina. Kad polete, krila gugutki stvaraju jedan milozvucan huk, a njihov zov je topao, diskretan. I boja perja im je isto tako topla, uklapa se u boje ostrva, a oko sa strane gleda podozrivo, inteligentno. Ili se bar meni tako cini.

U jednom restoranu sa korzikanskim specijalitetima, na stolu ima malih prica o ovome i onome korzikanskom, pa i o korzikanskoj zastavi. Bila je jednom, pre vise vekova, neka banda mavarskih gusara koja je palila, pljackala i zalost sirila ovuda. Jedna od mnogih. Kad su ih konacno pohvatali, odrubili su glavu vodji, i eto je od tada – na zastavi. Testa di Moru. Glava Mavarina. Specijaliteti su bili vrlo ukusni, i probala bih i vise ali oni tamo narocito vole divlje prasice. Pored kestenova. Torta od kestena sa sosom od vanile je bila fantasticna.

U glavnoj turistickoj ulicici imaju jednu radnju koja mirise oporo, na vinsku burad, i podrume, na stare kuce, prasinu i tradicije, i dok sam mirisila i pitala se zasto mi je miris poznat, Diana se dosetila – to je miris stare kuce s naseg juga. Kuce nasih babe i dede. U stvari miris ostave, gde se drzalo vino i svasta jos, i deci nije bio dopusten ulaz bez odraslih. A uz nju je jedna delikatesna radnja, puna i prepuna svega, narocito korzikanskih specijaliteta. Od vina, piva, keksa do svezeg voca i izlozbenog frizidera punog pripremljenih pita, slanih, slatkih, od sira, slanog i slatkog, sazrelog, ovakvog i onakvog, i sve je ukusno, sveze i propraceno sa ‘merci, madam’.

Na plazi je osim plivanja najlepse posmatrati ljude. Od jutra do veceri odvija se promenada uz ivicu mora, po mokrom pesku, u oba smera. Nijednom nisam spazila iste likove dvaput. Sve se desava samo jednom, tako sam to razumela, bez obzira da li se pridruzis toku ili stojis po strani. U plicaku deca svih uzrasta zongliraju na svojoj radosti koja ih baca u more, kopa po pesku kao da on krije blago, nosi im kantice i poliva noge, igra bezbrojne igre sa loptama raznih velicina, i nikad ne staje. Kakva je to projekcija bila posmatrati lica i tela ljudi, druge ljude sa njima, nacin kako im ledja stoje, ruke vise, noge koracaju… – uvek nova predstava, i uvek nova slika. Bilo je mrsavih i debelih, mladih i starih, duboko osuncanih i onih tek pristiglih, trudnih i sa trbusima bez pokrica, visokih i niskih, natovarenih i onih koji se samo drze za ruke… – a najlepsi deo je bio posmatrati sve faze ljudskih zivota u nenapornom mesanju, ponekad se samo neosetno ocesaju jedni o druge, hrapave od peska. Deca – od najmanjih koji tek nesigurno hodaju i pesak im je najveci izazov u dosadasnjoj karijeri hodajuceg bica, a more ih zove kao krilo milion puta vece od majcinskog iako ne umeju da broje, ne umeju nista ali prepoznaju krilo kao niko drugi – do onih koju godinu vecih koji ne mogu da sede mirno ni da nesto pojedu i razmenjuju energiju sa morem, koje je drustvo za igru i kad svi drugi posustanu, do onih koji zure da porastu, vec tinejdzeri, i sve se vrti oko mirisa drugih tinejdzera; za njima dolaze stariji tinejdzeri koji balansiraju na ivici poznavanja/nepoznavanja tela, svog i onih suprotnih, magicno-neodoljivo-suprotnih koja su lepljiva kao med; za ovima dolaze oni u 20-tim, koji zive seks i seks zivi njih sa najmanjim mogucim naporom tokom leta kada je sve to daleko lakse; za njima ne tako dugo dolaze oni koji su vezali seks i emocije po propisima tradicije i civilnog drustva i sada imaju onu decicu vec opisanu, pa za koju godinu onu malo vecu, i kad postanu tinejdzeri deca ih ignorisu pa oni imaju vise slobodnog vremena jedni za druge; u sledecoj fazi su deca sasvim porasla i idu sama na letovanje, oni, sada sami, setaju plazom i drze se za ruke. Kao pre 20 godina. Ceo spektar ljudskog postojanja, nepromenjiv, trajanje koje prodje kao treptaj, tvrde oni koji to znaju, hoda opusteno po pesku ispred mojih ociju. Nikakve ekonomije, politike, filozofije, nista ne moze i nece promeniti taj tok. Iako ga uporno kvare. Sve to znam i od ranije, ali jedno je znati a drugo videti. Kad se vidi daleko je lepse. Mozda i zato sto ne pamtim da sam ikada videla toliko lepih ljudi. A svi razliciti. Tanane promene u fizionomijama, varijacije gena i zemljista sa kojih dolaze, ali svako stoji za sebe – slika istorije, a zivi se sada. Iznenadilo me je da posle godina gledanja u melting pot mogu da uocim toliko finih razlicitosti u jednom delu Evrope. A mozda bas zbog toga, ko zna. Klinka je prijatno iznenadjena koliko su zgodni ovi Evropljani. I ja, ljubavi. Smejemo se cesto.

Korzikanski jezik je, kazu, slicniji italijanskom nego francuskom ali uocljivo je sveprisutno ‘u’. Kao sto neki jezici vole ‘a’, ‘i’ ili ‘e’ tako Korzikanci koriste ‘u’. Bunifaziu, Aiacciu, Portu Cardu, Capi Corsu, ochju (oko), brocciu (vrsta sira), Portivechju, i tako dalje. Zvanicni jezik je francuski, od cega mogu dosta da razumem kad je napisan, ali kad mi se obrate skoro nista; sva se zbunim i zamrsim. Treba mi pet minuta, shvatila sam, izmedju trenutka kad nesto kazu do razumevanja (delimicnog) a za to je zivot previse kratak pa se tako vadim osmesima i sleganjem ramena. Klinka je nesto bolja, ali ne ustezemo se da pricamo i slazemo recenice na francuskom, na cemu cestitamo jedna drugoj. Oni sa druge strane ih uglavnom razumeju, i daleko brze od mojih 5 minuta.

Ogromne sume kestena su spasavale ostrvo od gladi tokom vekova. Koristi se kao brasno u svemu i svacemu – dodaje se pivu redovno a i nekim vinima – a kao voce za brojne dezerte, kekse, dzemove, u palacinke se obavezno stavlja. Grozdje je isto kao makedonsko, sto je najveci kompliment koji se moze dati grozdju. Sirevi su od kozjeg ili ovcijeg mleka, i koriste se jednako za slane i slatke recepte. Kaktusi rastu i cvetaju okolo, a cvet lici istovremeno na cudnu vocku. Drugo polupustinjsko rastinje, koje prepoznajem samo po tome sto je bodljikavo, cesto raste u oblicima koji podsecaju na snimke sa koralnih sprudova, ili iz vrlo, vrlo cudnih snova.

Kao da Napoleon jednom ostrvu nije bio dovoljan, prica se da je Kristofer Kolumbo rodjen u Calvi-ju, na Citadeli. Sta to znaci ‘prica se’ ne znam, ali bila su to mutna vremena, i nista sto je doslo nakon toga nije pomoglo da ih rasvetli.

Grande Randonnée No 20, ili GR20 je svetski poznata pesacka staza medju onima koji to vole koja vodi preko celokupnog ostrva od severa na jug, kroz doline, jezera, reke, planine, i za one koji nisu toliko izdrzljivi moze da se odradi i u manjim etapama. Usput ljudi pecaju, plivaju, veru se po vrhovima, skijaju, ili prosto gledaju i verovatno se trude da udahnu svu tu lepotu, ili je zasade sebi u oci, nos, ruke, gde god. Obim ostrva je nekih hiljadu kilometara, i putevi se trude da svuda prodju, ali nekim uvalama se ne moze prici sa zemlje. Po Korzici se putuje sporo, bilo automobilom, vozom, ili peske. Na samom prilazu nasem delu plaze je uska pruga vozica koji tuda prolazi bar deset puta dnevno, koji je, ispostavilo se, pravi voz sa ambicioznim redom voznje, i u unutrasnjost i na druge obale ostrva. Izgleda kao mu je sto godina, ili bar pedeset; sada uveliko u penziji jos uvek radi da ucini ljudima. Kratko putovanje u njemu je mala, prijatna avantura. Za duga treba imati puno strpljenja, jer putuje sporo i staje cesto. Malo dalje od kupaca usidren je niz jahti svakodnevno, a vide se i razliciti sportovi i aktivnosti u koje se moze uci, ako neko voli. Canyoning – hodanje po konopcima razapetim izmedju drveca u razlicitim kombinacijama – je odmah uz plazu, izmedju stogodisnjih borova, a ozbiljna verzija je u kanjonima u unutrasnjosti. Ja sam odradila pocetnicku turu, i time bila vise nego zadovoljna (nikad vise!). Klinka je otisla na srednju pa je potom htela i na najvecu. Pokusala sam da joj objasnim koliko me je iscrplo samo da gledam sa zemlje.

Za letovanje na Korzici Calvi je idealan. On je na severozapadnoj obali, ima aerodrom, a stize u njega i trajekt iz Nice, koji dalje nastavlja za Sardiniju. Trajekt iz Livorna u Italiji putuje do Bastie, luke na par sati voznje od Calvi-ja. Turizam je vazan, i ono sto mu se mora priznati je da su pre njega ljudi ucili o drugim ljudima iskljucivo tako sto su rasecali jedni druge da vide od cega su napravljeni, i to vise nikada nisu sastavili kako treba. Sa turizmom se pojavljuju dobro raspolozeni ljudi, u malim grupama, nenaoruzani, i uzdisu nad obicnim, svakodevnim stvarima kao da su svetska cuda. I ne ostaju dugo, sto je verovatno najbolja stvar u celoj prici.
Tokom nasih 12 dana na Korzici, videli smo Ile Rousse, gradic nedaleko od Calvi-ja, koji je isto tako fotogenican, a kad smo probali da otkrijemo tajnu reke Fango prvo smo zalutali (na vrlo vreo dan) pa kasnije vozili i vozili uz njenu obalu da bi shvatili da nju posecuju i u njoj se kupaju oni koji ne vole more, ili guzvu, ili…u stvari nije nam bilo jasno, ali saren je svet, pa ko sta voli. Bilo je planova da posetimo Corti, grad u sredistu ostrva, kao i obidjemo artizanska sela u Balagni, regiji ciji je centar Calvi. U tim selima se verno i posveceno cuvaju stare tradicije i zanati, i sve je otvoreno posetiocima iako takve stvari ljudi rade samo zbog sebe a ne zbog turista, i kazu da zaista treba videti. Planirali smo i Scandolu brodicem, prirodni rezervat kome se prilazi samo s mora. Bastia me zanima zbog jednog muzeja, Aiaccio zato sto ima lepih slika, Portovecchiu – grad na krecnjackim hridinama iznad mora zaustavlja dah kao da se sad skliznuti u Mediteran, Capi Corsu – prst Korzike koja na mapi izgleda (s malo maste) kao stisnuta pesnica sa ispruzenim kaziprstom – planine i jezera, i ako je verovati onoj knjizi s pocetka, sve treba videti, bas sve. Heinz je rekao da treba doci u razlicita doba godine, a u prolece procvetaju orhideje. Wild & romantic – sa tim recima nas je docekao, njima nas je i ispratio.

Ave Maria

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest – ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika, dok je moje dete spavalo sa glavom u mom krilu, i ja povremeno zatvarala oci ali uglavnom gledala u polumrak negde malo iznad. Ona se u tom trenutku promeskoljila, protegla i podigla ukocene noge s poda pa ih onako uspavana trazeci udobniji polozaj prebacila preko naslona sa druge strane, i gurnula njima uspavanu zenu koja je tamo sedela. Nije to bio narocito jak udarac, ali morao je da bude neprijatan, jer klinka nije vise tako mala, i prenuo je zenu iz sna. Njena reakcija je bila neocekivana: bez ikakvog oklevanja – koje bi bilo neophodno bar da shvati sta se desilo sto bi i meni dalo priliku da se izvinim i prodrmam dete – jednim neverovatno vestim a neznim pokretom ona je uhvatila te ukocene decije noge, namestila ih udobno preko krila, pokrila ih svojim cebetom i zavalila se nazad u dremez. Sve se desilo vec kod 1-2- i 3 je ostalo da visi raspareno. I kad po hiljaditi put vrtim tu sliku u glavi nemoguce je opisati taj pokret. Nije samo savrseni sklad njenih ruku izgledao kao da ga je ona celog zivota ponavljala dok nije dostigla nivo perfekcije. Ona je to uradila kao da je najprirodnija stvar na svetu. Kao da je majka nad majkama, ili majka desetini dece, stotini dece, hiljadama… Dete se promeskoljilo, opustilo i nastavilo da spava. U polumraku iznad Atlantika, sada sasvim budna, znala sam da bi scenu trebalo ovekoveciti. Slikom, filmom, umetnickom projekcijom u Luvru koju bi videli milioni, skulpturom od mermera koja ce trajati sledecih pet hiljada godina – trebalo je sacuvati taj trenutak.
Kad je svanulo malo smo popricale. Rumunka je, dosla je sa malim sinom u Kanadu sama, i sad kad je to prebrinula putuje cesto sa muzem Amerikancem u Evropu. Prica engleski na fin nacin stranaca koji biraju reci sa paznjom zato sto znaju da su reci vazne. Odise blagoscu i mirom kojima se ponekad plati zivotno iskustvo, i lepa je u svojim srednjim godinama kada bioloska svrha lepote vise ne igra nikakvu ulogu i ostaje joj ona, po meni, najlepsa: da prikaze skladnost duha i tela. Ja sam vec nekoliko sati znala da je ova zena nesto posebno. Zvala se Maria.

U Parizu nas je cekao drugi let, i sa drugog aerodroma. Na putu do Orly-ja, periferno oko Pariza i kroz Pariz, grad je bio kompozicija poznatih stilova, hibrid evropskih gradova izmedju proslosti i danasnjice. Mom detetu je bio Pariz koji nije licio na Pariz. Upinjala se da vidi Ajfelovu kulu, ali nije je bilo nigde na horizontu. Videcemo je, ne brini, ima vremena za to. Kad smo stigle na Orly, koji uglavnom opsluzuje destinacije unutar Francuske, nasle smo se okruzene francuskim – decom, mladima, starima, reklamama, oznakama – i odjednom smo, i bez dogovora, obe pocele da se smesimo siroko, pa jos sire, i sire. Ma kako obican i svakodnevan bio onima koji u njemu zive, trce i hvataju avione, ovo je za nas bio drugaciji svet od onoga u kome mi zivimo, trcimo i hvatamo avione, i bilo nam je mnogo lepo tu gde smo se obrele. Aerodrom je bio pun ljudi; nikada nisam toliko dece videle na jednom aerodromu. Puno se prica sa zapadne strane okeana o neminovnoj, vrlo skoroj demografskoj smrti Evrope jer nema dece. Nisu zavirili po aerodromima izgleda, ili oni mozda lete na pticjim krilima, i zive od pticjeg mleka, ti cinicni intelektualci koji pisu i ponasaju se prema svetu ponekad kao da su oni njega rodili, a sami nikad nisu bili deca. Deca koja se penju roditeljima na ramena, puze po podu, padaju, placu i ustaju (i kad placu na francuskom bas je milozvucno, zakljucile smo), grickaju koricu hleba, vuku za rukav, sede i citaju, i lice na svoje roditelje u nepogresivom potpisu gena, narocito na svoje majke, jer je uz toliko dece bilo i puno majki, i one su bez izuzetka bile lepe, i malo manje oceva, a i parovi koji nisu imali dece su mirisali na decu. I svi su bili lepo vaspitani. Sve smo zagledale – od cipela, do fizionomija, pa opet nazad nanize, kao da nismo videle ljude nekoliko godina.

Prvo smo letele do Nice. Avion je bio manji od onog prvog, prekoatlantskog, i u avionu su svi pricali francuski. Mi smo pocele sa ‘merci’. Kasnili smo u poletanju, sto je znacilo da necemo uhvatiti sledeci let. Na pitanje sta cemo dalje, stjuardesa je rekla da ne brinemo, cekace nas avion. To nam je pricinilo veliko zadovoljstvo, da ce na nas cekati. U uzletu, klinka gleda kroz prozor i odjednom poskoci na sedistu: Eno Ajfelove kule! I zaista, uzdize se u daljini kao nacrtana, ne izgleda stvarno u izmaglici, pre bih rekla da je neko tu smestio da deci ispuni zelju, ali ispunjenje zelja je ozbiljan posao, i hvala na ovoj. U Nici se slece na samu ivicu mora. Mediteranskog mora, koje nije kao nijedno drugo, objasnila sam klinki po ko zna koji put, ali ne buni se iako me gleda onim pogledom – znam, mama. Nismo ni izasle kako treba kad je vrisnula od ushicenja – u Nici imaju palme! Ali ti si vec videla palme, ljubavi. Ne, nisam! – izjavila je. Nije oci mogla da odvoji od jedne patuljaste, tik uz ogradu koja je stitila aerodrom, ili je stitila nju od aerodroma, i onda se okrenula ka meni i rekla vrlo svecano: Odmor pocinje sada! To mi se jako dopalo.

Sledeci avion je bio jos manji. Najmanji. Svi smo se skupa nasmejali kad smo ga videli. Nije se moglo drugacije do ostrva, ali bio je bas mali a nas je izgledalo da ima puno. Air Corsica. Prosetali smo se po pisti, sada vec jako daleko od svake guzve, i usli svi unutra. Letelo se pola sata, obavestili su nas. Sve dalje od te bogate obale, po moru kojim su istorija, pljacke i religije ukrstale svoje interese vise hiljada godina videle su se jahte, jedrilice, i brodovi puni turista. Mediteran je neodoljivo fotogenican. Klinka je sve vreme gledala napred, krivila vrat, nestrpljiva da ugleda ostrvo prva. Ukazalo se odjednom, celo.

Nebrojena brda i planine usred Mediterana kao zarobljeni gorostasi kojima se more obvilo oko kolena i ne pusta nikud – to je Korzika. U maloj aerodromskoj zgradi ceka nas Heinz. Prvo je pruzio ruku devojcici: „Hi, I am Heinz and I own a ketchup company in California.“ Srednje visine, zaokrugljen oko trbuha, sa debelim obrvama i sjajnim plavim ocima, Heinz je Nemac kome je Korzika dom vise od 20 godina. Klinka je mislila da je to vrlo smesno (posle mi je pomenula da Heinz Co. nije iz Kalifornije, ali da on ne cuje i ne pokvari mu zadovoljstvo). Predstavili smo se na brzinu i onda je Heinz preuzeo pricu, koja je isla u razlicitim pravcima, ali nikad nije sisla s Korzike. Ona je Heinz-ova velika ljubav. Pokazao je prema brdima iza aerodroma – tamo je selo u kome on zivi. Santa Maria Maggiore. Njegova cerka, udata za Korzikanca sa kojim ima troje dece, zivi u gradu na drugom kraju ostrva. Pokazao nam je i svez oziljak ispod kosulje: imao je operaciju srca pre par meseci. Po osmehu mu se to nikad ne bi videlo. Heinz nas je docekao jer ostatak naseg drustva – moja sestra iz Nemacke sa porodicom – stize kasnije tog dana. On ce nas odvesti do apartmana koji smo iznajmili, dati nam kljuceve, i tako ce poceti nasih 12 dana u Calvi-ju, gradicu na severozapadu Korzike.

Automobil je nov, zatvoren kompletno od spoljne vrucine i fino rashladjen – savrsen auditorijum. Heinz ima zeljnu publiku. Oni osmesi jos od pariskog aerodroma su sada prilagodjeni korzikanskim uslovima, ispoljavaju pravi mediteranski temperament: sve je praceno uzvicima, uzdisajima, upiranjem prsta. Apartman je vrlo blizu, odmah pored plaze, pricao je Heinz uzgred, i vracao se na pricu o Korzici. Treba vremena da se ostrvo upozna jer ima bezbroj lica, govori nam, ali vredi potruditi se. Narocito otici u unutrasnjost, gde se odvija pravi zivot Korzike, od pamtiveka. Tezak je to zivot, ali ljudi su jaki, ponosni, posteni. Ovi na obali su gusari, sada su samo presli na turizam. Pravi Korzikanci su u planinama. Postoje dve reci koje opisuju Korziku, kaze Heinz, i jasno je da ne prica ovo po prvi put ali je svejedno autentican sa svojom dramskom pauzom, intonacijom, i uverenjem coveka koji je pronasao svoju besmrtnu ljubav. Wild & romantic. To je Korzika. Kakvo je ovo drvece! – uzviknula sam dok smo prolazili kraj jedne pitome sume visokog, vitkog drveca sa srebrno-zelenim liscem i svetlih isaranih stabala. Eukaliptus, odgovara. Ali zar on ne raste samo u Australiji? Ima ga ovde puno. Celo ostrvo je bogata botanicka basta mediteranske vegetacije. Vise od 70% teritorije je zasticeno kao prirodni habitat za zivotinjske i biljne vrste. Od preko 2000 vrsta flore, oko sedam stotina su endemske biljke. Sva brda su obrasla raznovrsnim rastinjem – makijom. Postoji prica po kojoj je Napoleon izjavio da gde god na svetu da se nasao, i u najgorim uslovima bojnog polja usred eksplozija i leseva, prizvao bi miris korzikanske makije po volji, da ga zaceli i obnovi, jer tako nesto ne postoji nigde. A on je obisao sveta. Smeskam se. Ah da, naravno, Napoleon. Rodjen je u Ajacciu (Azhaksio), i 15. avgusta, na njegov rodjendan, svi gradovi na Korzici imaju vatromet. Mi odlazimo 14-og, steta sto cemo to propustiti.

Evo zgrade sa vasim apartmanom, pokazuje Heinz desno, Les Terraces, i nastavlja pravo. Pokazacu vam prvo malo grad, kaze. Ima nove gradnje, ali nista nije dozvoljeno graditi visoko. Hoteli i apartmani za iznajmljivanje, rascvetani oleanderi, uredjene leje i eukaliptusi. Klinku zanima da li su mozda pripitomili i koale, jer zna da one jedu iskljucivo eukaliptus, mozda se neko dosetio da proba. Njih dvoje se tu upuste u pricu o navikama i potrebama koje bi jednu koalu napravile domacom zivotinjom na Korzici. Neverovatno je lepo gde god se pogleda. Ovuda se skrece u centar gradica, ovuda se ide na Citadelu – sve to objasnjava Heinz i vozi dalje uz brdo umesto u centar; opet menja planove. Obavestava nas da hoce da nam pokaze nesto malo poznato turistima – najlepsi vidik na grad i zaliv. On to obicno ne radi, ali mi smo izuzetno fine gosce, objasnio je. Klinka i ja razmenjujemo zadovoljne poglede – drago nam je da je on to uocio. Nismo uopste umorne. Njegova spontanost i korzikanski mentalitet – wild & romantic – hrane nas euforijom. Savrseno smo se okupili: Heinz sa svojom ketchup manufakturom i crvenim oziljkom preko grudi kome je svaki dan praznik, devojcica kojoj je odmor zapoceo kao balon koji je odleteo u plavo nebo kod susreta sa prvom palmom, i ja koja nosim sa sobom izbledelo svedocanstvo da sam na nebu prisustvovala delu volsebnih ruku.

Putem uz brdo vidi se nisko rastinje, poleglo po zemlji, zbunasto; drveca ima samo uz obalu, na nizim visinama, ovde je vetar previse jak. Vetar i kise vrse specificnu eroziju na granitnom kamenu – i bas u tom trenutku prodjemo kraj par velikih, usamljenih stena koje lice na fantasticne, glatko izdubljene skulpture, postavljene tu kao na izlozbi. Sa druge strane se sve vise udaljava more, svetlucavo pod kasnim popodnevnim svetlom, i krivudava linija obale. Povremeno prodjemo kraj usamljenih ljudskih figura koje trce uz brdo. Ovo, kaze Heinz sa slabo prikrivenom nesimpatijom, nisu Korzikanci. Nisu ni normalni neKorzikanci, zakljucujem ja. Na jednom mestu se od uskog puta odvaja jos uzi. Asfalt kao da je pocepan pa polozen na zemlju. Jos malo uzbrdo po vijugavom putu i zaustavljamo se na parkingu uz jedan izbledeli zid. Madonna della Serra, ili na zvanicnom francuskom, Notre Dame de la Serra. Stoji visoko iznad zaliva, zastitnica. Majka nad majkama. Dok sam spustala stopala iz automobila na prasnjavo tlo pomislila sam kako nas je putovanje od celog jednog dana dovelo do vrha jednog brda, i – odjednom mi je ispunila nos i pluca jedna neverovatno kompleksna i lepa aroma. Istinski zbunjena, u stvari sasvim osamucena, okrecem se, ne razumem otkud, udisem duboko, i obracam se Heinz-u: Sta je ovo! On se zadovoljno smeska – to je makija. Ona ista koja je Napoleona pratila svuda. Oko nas se vidi samo suncem i vetrom izmuceno rastinje i kamen. Ovde se ne oseca narocito jako, dodaje, ima bezbroj razlicitih vrsta aromaticnog bilja koje stvaraju tu specificnu notu, narocito unutar ostrva. Pozari su cesti jer su suse duge, ali korenje je duboko u zemlji i sve se brzo obnovi, kao da nista nije bilo. Da moze da se sakupi i sakrije, ovako bi mirisala tajna alhemicarska laboratorija ambicioznog (i ne malo ludog) hemicara, a ne ceo svet povrh divljeg brda, na divljem ostrvu usred Mediterana. Ni to nije sve. Ja u sebi cuvam jedan specifican miris juga od ranog detinjstva. To je sam jug Makedonije, sa njegovom mesavinom arome smokvinog drveta i lokalnog rastinja, zbunastog, zgoljavog, pomalo lici na ovo, usijanog kamena i zemlje, nerazmetljiv, blagorodan, i ni prekrasni mirisi Jadrana, ni baste kroz koje sam prolazila, ni etericna ulja sa kojima sam radila – nista i nikada nije moglo da me dodirne svojom lepotom kao miris tog juga. On je definisao moj zivot, kao sto svakome mirisi njegovog detinjstva – majke, zemlje, vode – udju u podsvest i vladaju odatle suvereno. Aroma korzikanske flore je dotakla intimna mesta za koja nisam mislila da su dostupna, i prevazisla lepotom sto sam verovala da nije moguce prevazici. Nisam ocekivala susret takve vrste.

Nastavili smo prema kapelici i njenom poplocanom dvoristu koje sluzi kao vidikovac. Jednostavna, nevelika zgrada. Prolazimo u tisini kraj otvorenog prozora, i u tom trenu nas je kroz njega zasula muzika. I glas. Zastala sam, pomislila prvo da je snimak, ali ne, neko je pevao unutra. Napred se polako otvarao pogled na zaliv, ostrvo je disalo svoj aromaticni dah, muzika je uzletela put neba. Ave Maria.

Epilog:

U povratku smo uglavnom cutali. Heinz je pustio svoju omiljenu muziku: najuspesniji lokalni muzicari, predstavio ih je, nastupali su i sa Stingom. Pevaju na korzikanskom, i nastupace ovde sledece subote; on preporucuje da ih obavezno vidimo. Pevac mu je dobar prijatelj. I tu je prestao sa pricom, samo pojacao zvuk. Muzika nije tako svilena kao belcanto, ima gorstacke hrapavosti, ali tece glatko, toplo, i prisno. U izolovanoj kapsuli automobila klizimo niz brdo nazad u grad u boji terakote, okruzuje nas more kome ni u sledecih deset hiljada godina nece uspesno opevati lepotu, i mene pritisne misao – kako ce ista na ovom putovanju dostici vrhunac ovog prvog dana?