Putopisna pauza

U potrazi za izgubljenim vremenom se javlja kao cest motiv u svim knjigama o Parizu. Javlja se sve cesce i u mom zivotu, svacijem verovatno. To je efekat vremena na bica koja trce ka buducnosti, trce, trce i onda uspore jer shvate da nikud nece stici, odnosno da svi putevi vode ne u Rim vec negde ni blizu Rima, i tako u trcanju, jer trcati se mora, pocinju da izvijaju glave i okrecu se ka proslosti, iluminiranoj razlicitim tonovima spektra, posto u nesto treba gledati, nije preporucljivo trcati zatvorenih ociju, i kako je buducnost ispunjena reklamama boljeg zivota, boljeg sutra i slicnog shit-a, proslost se bar moze bojiti po zelji i prija oku daleko vise. Sve je to mnogo kompleksnije, ali kad god procitam negde kako neki naucnik sagledava sjajnu buducnost ljudske vrste, a ima vise od 0 godina, iako ne znam da se moze postati naucnik sa toliko godina, zapitam se na kojim je drogama. Buducnost, recimo, znaci da ce u tvom zivotu biti sve manje ljudi. Ne planetarno – njima broj raste neverovatno – nego ljudi kojima znas ime, da ne pominjem da si sa nekima rasla, a one koje volis, njih ne mogu nikako da pominjem. Proust je tragao za izgubljenim vremenom jer je bio ambiciozan, hteo je da napise roman veka, ali vecina ljudi se mora zadovoljiti rezultatima traganja. Koji su prosto nikakvi. Nekad ugreju, nekad rashlade, vecinu stvari je vredelo zaboraviti, ali ljudi… – sa ljudima nije lako. Na jednom delu mog porodicnog drveta neko boluje, i to mi tesko pada. U stvari ne pada nego visi. Visi tesko, otkinuce se u nekom trenutku i ostaviti me osakacenu, nekompletnu. Tako to biva. Sve kosta komad srca.

Vratila sam se opet citanju onih divljackih detektiva, koje sam nosila i na Korziku i u Pariz, samo sto tamo nisam mogla da citam nista sto sam donela odavde, pa su detektivi putovali i videli sveta cak jer sam ih vadila iz kofera,  ali nisam im provetrila stranice do pre nekoliko nedelja. Citajuci ih, jasno mi je da samo oni koji su daleko od nje mogu da tvrde da je mladost lepa. Karakteri u romanu, svi u ranim 20-tim, kojima nisu dodate nikakve romansirane osobine, i ima ih sve vise kako odmicem – svako dobije svoju stranu, dve ili tri, u jednom zamahu da isprica sta mu/joj se dogadja – su zbunjeni, prazni, ne znaju sta bi, emotivno su istroseni, seks ih gura par koraka dalje, ili unazad, u stranu, uz brdo, uz drvo, sto god, alkohol isto tako, bez prebijene pare, zive u prljavstini, raduju se kupanju, pricaju o poeziji, ali sve manje, i vide kako se ideje radjaju i propadaju i nikom nista, a da pri tom polako shvataju, mozda i ne, da ne samo to sto su zivi vec da uopste prezive svaki dan je ideja oko koje mozes slomiti mozak ali je ne mozes zagristi. Ne mozes joj nista. Ni da se okrenes od nje, ni da joj se predas.

Ima neceg i u sadasnjosti, nije da nema, recimo da oni koji je nemaju nisu zivi, ali nije svaka sadasnjost kreirana na istom mestu, ni od istog materijala. Pa je cak ni dobar materijal i izvrsna kreacija cesto ne spasavaju. Kao proslost, dobar deo sadasnjosti postane vintage. Tako je i mladost lepa, gledana u proslosti. Zivot zaista nije los, samo mu treba ukloniti nekoliko dimenzija. Prljavstinu, bolesti, poganost, i slicne pojave iz svakodnevice, spakovati ga i poslati na nepoznatu adresu. Odatle ce nam on pisati putopise, s vremena na vreme.

Advertisements