Ista

Sacekalo me je sve isto. Iste navike. Iste ulice. Isti koraci kojima odlazim po namirnice i druge potrepstine. Isti ljudi koji zovu da cuju utiske. Isti nezavrseni projekti na kojima sam radila pre odlaska. Isti racuni. Isti pogled na grad koji se popularno zove ‘a-million-dollar-view’ i za koji ja placam manje ali svejedno previse. Isti razgovori. Iste brige.
Promena nije nemoguca zato sto sam nepromenljiva, vec zato sto je sve isto. Moj zivot je stvorio mene, i ja sam stvorila njega. Ni on ni ja se ne ljutimo oko toga ko je krenuo prvi. Promena mi najverovatnije i nije potrebna. Ona po koju sam otisla na put nije izneverila – desila se – i sada se treba vratiti istom. Samo ne znam zasto oklevam. Prati me jedan cudan osecaj, u kome ja stojim pred svojim zivotom, kao pred vratima, recimo. Onim staklenim, francuskim. Gleda on mene, gledam ja njega – nismo stranci, ali nemamo vise onaj uigrani, poznati ritam. Treba se snaci u istom. Uci unutra i pustiti navike i utabane staze da odrade svoje. Neizbezno je, desice se. Sanda mi je rekla pred put da se pripremim za mesec dana depresije po povratku. To se njoj desilo u aprilu, i ona veruje da nikad ne omasi. Mozda je to u pitanju.  

Suske, evo me poslednjeg dana u Parizu kako poziram za klinku:

Ivana u Parizu

Ivana u Parizu