To je bio jul. A sada – avgust

Pre neki dan, dok sam stajala u redu u piljarnici, spazila sam ispred sebe jednu bakicu crnkinju, koja je gledano sa strane izgledala kao isecena iz slikovnice, ili price Mark Twain-a. Napolju je bio vruce ali je ona bila dobro obucena, da joj ne bude zima. Svi su se u piljarnici i na ulici kretali hitro, ona nije zurila. Debelo smotana proseda vunasta kosa joj je stajala kao turban ispod koga je ona prozivela dug zivot, noseci svoju kosu, jad, i tezinu rasporedjene gde se naslo mesta, a bilo je sigurno i radosti, jer ona se sve vreme smesila. Onako sa strane, radoznaloj, i zagledanoj u nju kao da je ispala iz aviona kojim raznose bajke okolo, taj njen osmeh je licio na polu-senilni (kad se zaboravi pola zivota, ona pogana polovina, da budem precizna), polu-deciji (kad se zaboravi sve drugo osim ovog trenutka, i on je uvek lep, ‘taj’ trenutak), i polu-nesto-iz-njene-radinosti. Osmeh i po, sve u svemu, i meni je taj osmeh sa strane gledan bio neodoljiv. Ja sam stajala u redu iza nje, ruku i nogu natovarenih vocem, ukljucujuci male prste na stopalima, i posto se nisam setila da uzmem korpu pri ulazu u radnju, sve je to visilo na meni kao na jelki van sezone. Narocito su tresnje bile zagasito rumene. U levoj ruci drzala sam korpicu sa lokalnim breskvama, koje su tek dozrevale. Nejednake velicine, zuto-crvene, nikad prevelike od agrarnih silikona, one su uvek ukusnije od onih koje dolaze iz Amerike, i ja sam se vec radovala kako ce klinka uzivati, narocito u najvecoj, koja je izgledala socno i mocno breskovski – klinka voli breskve.
Nista mi od tog mog tereta nije bilo tesko, jer je bakica iz bajke ispred mene bila slika kakve volim da gledam. Ona je, kako rekoh, bila vrlo spora. Sve sto je imala je rasporedila po pultu, odakle je mladi Kinez vesto i brzo svaku robu zasebno odvagao i dodavao cenu. Premisljala se oko jedne tikvice, i na kraju odustala od nje kad je posle pazljivog traganja po novcaniku zakljucila da joj on nece ispuniti zelju. Tu meni srce pade par spratova nize, ali ona se i dalje smesila tim opojnim osmehom, kao da je prethodne noci imala susret koji je obecao jos puno tikvica, i kako ona nije tip da pozuruje dan, neka, bice prilike. Na izlasku je napravila jedan korak, taman da se ja uvucem ispred mladog Kineza sa mojim (n)ovogodisnjim teretom, i odmah zastala. Ispred jednog omanjeg standa na kome su bile gusto poredjane korpice sa breskvama koje sam vec opisala, i koje su zaista izgledale mnogo dobro, karnevalski. Narocito im je zuta lepo stajala. Tu ih je gledala, i smeskala se, i ja sam vec zavrsila i natovarila opet sve na sebe, ali nisam mogla da prodjem dalje. Stajala je ona, gledala u breskve, stajala sam i ja, gledala u nju. I ponudim joj korpicu iz moje leve ruke, uz reci i osmeh iz moje radinosti:
– Izvolite, uzmite jednu.
Mislila sam da nece odoleti onoj najvecoj, najlepsoj, koju sam htela za moju klinku, ali ima sigurno dobrih i ispod nje, i klinka ce voleti da cuje ovakvu pricu.
Ona je pogled sa brojnih korpica premestila na moju, osmeh je pratio pogled, i sada je, rekla bih, bio jos veci, pa se podigla jedna ruka sporo, oklevala, i onda ispruzila i uhvatila drsku korpice, da je uzme celu. Iznenadjena, ja sam korpicu povukla nazad – mozda me nije cula, ili nije razumela, sto se meni cinilo kao vrlo moguc razlog jer ona nije izgledala od ovog sveta – pa dok je njena ruka jos bila u vazduhu, spora da se vrati odakle je dosla ili strpljiva da saceka i vidi kuda ce te breskve (ni jednom me nije pogledala), uzela sam jednu breskvu iz korpice (ne onu najvecu, nego jednu finu, srednju) i pruzila joj. Ona ruka je prihvatila, i stize da mene glas, taman po meri uz osmeh i turban od kose i povijena ramena:
– Hvala.
Trenutak razbijen, i moje ruke, noge i mali prsti na stopalima pretovareni, izasla sam iz piljarnice, sa mislima da sam bas jeftina jer sam mogla da joj dam celu korpicu ili kupim jednu drugu. Ali nisam se odmah setila, nisam ni planirala nista od toga nego sam sve zbog magicnog osmeha zaljubljenog u tikvice i breskve reagovala spontano, a korpicu koju sam pazljivo izabrala za nekog drugog ne bih htela da dam ni njemu, i nije mi bilo zao sto sam se drzala svoje korpice, ali mi je bilo zao sto joj nisam kupila drugu, pa mi u stvari ni toga nije bilo zao, jer je trenutak vec bio pokvaren, iako onaj osmeh i turban i povijena ledja ne postoje u svetu trenutaka, no nista se vise nije moglo uraditi, osim da nastavim da se smesim prirodnoj pohlepi one ruke, koja je videla ponudjeno i htela da uzme sve. Dobro je bilo da sam ipak ostavila jednu breskvu na oltaru takvom jednom zemljanom bozanstvu, nikad se ne zna. Samo radost nije vise bila onako zuta i crvena. Relativnost svega bi trebala da me podstakne na neku tiradu, ali mi ne ide. Sve je na tu temu vec receno.
Breskve nisu valjale. Prerano ubrane. 

Ali to je bio jul. A sada – avgust.
Danas klinka i ja krecemo na put, na jedno mediteransko ostrvo prvo, pa u Pariz. Pokusavam da se setim kad mi se to poslednji put desilo. Nikad. Bila sam jednom u Parizu, i nosila preko Atlantika i pola Evrope jedan slamnati sesir sirok kao Teksas, koji je zasluzio jedan film ali je dovoljno i da ga se Sanda seca. Ovog puta je sve drugacije. Klinka i ja smo imale sloznu nameru da spakujemo celokupnu garderobu, samo nam nije uspela. Prepakovale smo, nije to bilo strasno. A i sesir je manji ovog puta. Po povratku ce pretpostavljam biti manje neuroze, bar neko vreme, a proze – oh, bice sigurno proze. Ali ovo nije vreme za pricu o povratku. Nemam ni vremena vise. Ovo je sada avgust.