F…ing stereotip

Ni ja je se ne secam, posve iskreno. Zapamtila sam pricice o njoj. Ali mozda se ona mene seca. Mora da me se seca. Ko ne bi.

Evo, na primer, Blaine. U uniformi UPS korporacije, koja ima letnju verziju i zimsku verziju, donosio mi je pakete dugi niz godina. Pokupi i moje pa ih oblepi, skenira i odnese put naznacene destinacije. Kad me vidi na ulici, obavezno zatrubi, mahne, pa izbaci glavu kroz prozor svog kamionceta punog paketa, i pita kako sam. Izgledalo je uvek kao da mu je vazno da cuje da sam dobro. Cinio mi je tokom godina ustupke, sacekao bi me ako nisam bila spremna, pozvao telefonom unapred da kaze kad stize ako zna da nisam redovno kod kuce u tom periodu, pomogao bi mi sa ovim ili onim, i uvek bio jako ljubazan. Ja sa svoje strane bih ga ponudila casom djusa ili cokoladom, i uvek mu pricinila zadovoljstvo time, bar je tako izgledalo.
Poslednjih godinu-dve zamenio ga je Robert. Koji je manji i nervozniji od Blaine-a, i ima zenu koja ga zove stalno u toku dana i naredjuje mu sta joj treba i gde da on to pokupi, nakon celodnevnog posla sa paketima i ljudima. I Robert je vrlo friendly. I njemu ponudim casu djusa i cokoladu. (Dostavljacima koji rade za Purolator ne nudim nista). Ali postoji medju njima dvojicom bitna razlika. Od prvog paketa koji je Blaine doneo njegove oci me gledaju na poseban nacin. I nema dileme u tome kako me gledaju te njegove oci. Kao da sam dezert a on cinijica za dezert, i kasicica, i pasionirana izelica dezerta, narocito. Daje mi i komplimente, ali oni su u okviru opisa njegovog posla, ili malo izvan, i trce za ocima po elokventnosti. Blaine i ja smo tokom godina bili upuceni u okvire nasih zivota, pa bi se pri susretu uvek raspitali kako je sve kod onog drugog. Sto bi dalo vremena njegovim ocima da ostanu duze nego sto bi obicna poseta po njegovom poslu nalagala. A meni da se uzvrpoljim, i glupo smejem.

Danas je neocekivano dosao sa jednim paketicem. Bas sam mu se obradovala, a njemu je bilo drago da je dobio takvu reakciju. Oci su me odmerile sa istim zarom cim sam otvorila vrata. I za njima stize kompliment. Da izgledam sjajno, i da sam malo dobila na tezini. Pri tome me je odmerio jos jednom, sa velikim odobravanjem. Ja sam se zbunila kao da je opsovao. Pa gde se to govori jednoj zeni, Blaine! Spetljala sam se oko tog komplimenta daleko vise nego oko onih ociju, koje su sa paznjom pratile nove linije i on me je obavestio da je sve otislo na mesta na koja je trebalo da ide. Gde je falilo? Pa jel’ mnogo falilo, ili je sada previse?  Okrenula sam se, otvorila vrata frizidera, sipala casu djusa, i dala mu celu rotaciju na uvid. Polako sam se sabrala, ozlojedjena sopstvenom nesigurnoscu. Tu smo malo skrenuli sa temom, on je polako ispijao djus. Ima novog sina, ja imam novi posao. Ah, mora da je to! –  uzviknuo je Blaine, opet sa odobravanjem. Manje stresa, vise uzivanja u zivotu. I opet me odmeri i evdidentira sva mesta gde se dobar zivot upisao.

Prezivela sam sopstvenu glupost, on je konacno otisao. Ispustila sam casu, i razbila se. Kako se to radi? U filmovima i TV serijama izvesne vrste to izgleda kao obicna kijavica ili mahanje komsiji preko bele ograde. Ali kako se zaista UPS delivery man-u sa pogledom vlaznim od pohote ispuni zelja? Kad Blaine gleda u mene, gledam i ja u njega. Blaine je vrlo zgodan. Jako, veoma, stvarno zgodan. Ali ne da mi se. Ne da mi se da od njega napravim seksualni stereotip. Ne da mi se ni da od sebe napravim seksualni stereotip. Nema veze sto sam pre par minuta upravo to uradila – potvrdila sebe kao stereotip. Mozda sam samo nesigurna, jer ne znam da li bih kao stereotip bila dobra. Nisam razmisljala o tome ranije, ali osecam da biti stereotip uopste nije lako. Nista nije lako, pa sto bi to bilo izuzetak. Zar nije mindless fuck sada promovisan kao najveci domet seksualne revolucije? Ovo bi bilo bolje: a mindful fuck – Blaine je pristojna osoba. I sta meni u stvari fali ako mi se nudi jedan pristojan primerak muskarca a ja ga necu? I nije mi prvi put! Ali nije mi sexy, ni onako zgodan. A da ipak probam? Sta mogu da izgubim? Sta mogu da dobijem? ‘Ej, nisam ja fairy godmother pa da ispunjavam zelje! Ko meni ispunjava zelje?
Doktore, sta mi je!

Ko se jos seca Laure

U slici su se kvadrati skupili na dnu, u sredini je visila prazna ljuljaska, i srecom te se slikar setio da stavi malo crvene. Videla sam da je u pitanju dvoriste. I da su kuce oko dvorista siromasne. Deca su se krila iza vrata i prozora, i svi su sedeli unutra a napolju je zalazak sunca bio topao, zlatan i crven. Laura, rekla sam, tako lep dan, sirok otvoreni prostor na kome ceka ljuljaska, sunce se pakuje za danas, a ja sam tek sada izasla iz kuce. I ja, odgovorila je Laura. U slici – ja ovde stanujem. Vidis ovu visoku zgradu, tamne prozore i zatvorena vrata? Tu ja zivim.
Laura i ja smo sporim koracima presle na drugu stranu galerije. U prolazu kraj drugih platna uocile smo da vise nisu izgledala tako lepa kao u prvom krugu. Priznale smo jedna drugoj da se nesto desilo. Pomalo zbunjene, bilo nam je neprijatno jer je umetnik bio prisutan, pogledale smo kroz prozor. Napolju je pao mrak, u galeriji iza nas je pao tanjir. Jedan kreker se kao tocak dokotrljao do nasih stopala, i za njim je trcao kelner. Preskocile smo ih zajedno, i nastavile s pricom.

Pametni momci, ili sta se moze naci u razlicitim sobama

U rano prolece 2007. uhvatila sam bila na TV-u dokumentarni film „The Smartest Guys in the Room“. Protagonista filma je bila Enron korporacija, i ljudi tj. muskarci iza nje, koji su manipulacijom berze i ljudske lakomosti zaradili neverovatne sume novca.
Film se trudi da dosledno prati i objasni kako je moguce da jedna firma koja je na berzi, i cije su finansijske informacije dostupne prakticno bilo kome ko zeli da ih prouci, godinama na najprljaviji nacin eksploatise sistem. Film kao osnovu pretpostavlja ispravnost sistema i slabost ljudske prirode. Mnogi su pali na tom mestu.Pokazuju se i okupljanja vlasnika akcija – velike grupe vrlo raznorodnih ljudi – tokom kojih im direktori, razmetljivi do parodije, pokazuju grafikone neprekidnog rasta, i sa kaubojskim sarmom se podsmevaju svima koji nisu sa njima – gubitnicima ovog sveta. Vlasnici akcija, sve sami obicni i neobicni ljudi sa velikim planovima za buducnost, prate porast vrednosti i predstavu sa ushicenjem koje mesa erotiku i religiozni zanos. Ne pitaju se kako je to uopste moguce, da li su tu cista posla i ako oni toliko zaraduju, ko gubi? Kaze jedan moj prijatelj, propali revolucionar: „Pare su fetis ovog sveta.“ Da, mora da je to. Ali ne znam da se i ja ne bih slicno ponasala. Mozda ne bas tako orgazmicno, ali uticaj novca na ljudsku psihu je teren na kome bi se mogao napraviti park strave i uzasa, i ne bi bio zabavnog karaktera.

Neocekivano apokalipticna scena u filmu se desava u sobi sa kartonskim pregradama. U toj fazi Enron nastavlja da pravi pare ni od cega, i umesao se u privatizaciju elektricne distribucije u Kaliforniji. Ubrzo nakon toga nastao je neverovatan deficit struje u toj drzavi. Tokom dugog, vrelog leta, kad su pozari gutali osuseno siprazje i kuce, sto bogate sto udzerice, cene elektricne energije su u Kaliforniji skakale kao da hodaju po zeravici. Zamisao je bila u mefistelovskoj tradiciji: brokeri su na direktnoj liniji sa distribucijom struje javljali menadzerima kad da iskljuce struju, sto bi ovi uradili. Tako stvorena kriza energije bi na berzi uzrokovala ogroman skok u ceni akcija onoga ko struju poseduje (Enron), i za vrlo kratko vreme takve igre, dok je Kalifornija gorela, napravio firmi stotine miliona profita. Tako se to radi. Mladici na terenu u sobi, svi u srednjim 20-tim sa namerom da se penzionisu kad napune 30, prikljuceni na nervni sistem berze neprekidno, racunaju sa svakim minutom mraka i uzasa koliko su inkasirali u provizijama, i istovremeno navijaju za pravu stvar pevajuci: „Burn, baby, burn!“

U ovom filmu nije bilo nasilja, ni skripta, i sama prica je milion puta vidjena i ispricana, jos od biblijskih vremena. Mozda ce neko to uraditi sledeci put – uporednu verziju Starog Zaveta i Enrona. I niko na kraju nece biti nista bolji, ni pametniji. U filmu se brojni ljudi kaju, neko je izvrsio samoubistvo, neko drugi zavrsio u zatvoru, iz grupe eroticno-euforicnih s pocetka vecina je izgubila sve sto su ulagali za penzije i udoban zivot, i sarenis ljudskih fizionomija je slican sarenisu ljudskih emocija – od arogantnih pobednika, beskrupuloznih manipulatora, sveli su se na cmizdrecu grupu beznadeznih pokajnika. Sve je to materijal od koga se stomak prevrce, opet i opet, ali scena sa momcima u onoj sobi i njihov bojni poklic – to se ne moze preskociti. Negde treba povuci crtu.

Kad se desio Watts 1965. i raspomamljeni huligani vristali ‘Burn, baby, burn!’ retko ko je van tog pakla znao, ili razumeo, da je tvorac izreke bio pasionirani ljubitelj rhythm&blues-a. Magnificent Montague, radio DJ u Njojorku i Los Andjelesu, je sebe i svoju publiku dovodio do ekstaze zvucima crne muzike. Radio talasi, to je bila napredna stvar za sirenje zvuka i dobrih vibracija, i ljudi u dometu frekvencije su se skupljali oko radio aparata kad je Montague zapocinjao svoj program. Izolovan u svojoj sobici, sa gramofonom, plocama i mikrofonom, obracajuci se hiljadama nevidljivih ljudi, mora da se osecao na krovu sveta. Slusaoci bi zvali telefonom da mu se pridruze: „Burn!“, odjekivao je svet kad bi Otis Reding dotakao pravu zicu. Ko nikada nije cuo ‘light my fire’, ‘burning with desire’ i slicne ilustracije paljevine mozda ne moze da razume kako se to savrseno slaze sa fantasticnom muzikom, a ne tudjim kucama i uspomenama. Nije dugo proslo pre nego sto je fraza bila kidnapovana. Sada se koristi u brokerskim sobicama i brutalnim seansama, podjednako. Nadahnuti momci, svi od reda.

Ja retko putujem u svoju deciju sobu ovih dana. Osecam da sam od devojcice iz tog vremena udaljena ne samo godinama vec nepremostivim naslagama zivotnog iskustva. Ali u prolece 2007., nakon susreta sa najpametnijim momcima u sobi, usla sam u cepelin na relaciji izmedju moje sadasnje i nekadasnje. Tragajuci za nekim pocetkom, valjda, ako vec izlaza nema. Pocetak, sada je jasno, se desio bez ikakvih pretenzija i manje-vise slucajno useljenjem postera Che Gevare u moju sobu u doba kad mi je bilo 10-12 godina. On je u to vreme vec uveliko bio mrtav. Kao i Jimmy Hendrix, koji je bio zalepljen malo po strani od njega. Dosla je posle i Janis, pa Jim, ali se za dobru meru naslo tu i zivih pop zvezda sa adolescentski glatkim licima, koji su se trudili oko svojih kratkotrajnih karijera.

Che je medju njima jedini bio revolucionar, pa i heroj ako se ta rec jos uvek koristi (tada jeste, kasnije je moj recnik kao i moje shvatanje sveta pocelo da pati usled nedostatka dokaza), i onako bradat i zarastao, obradjen pre-Photoshop tehnikom, nije ostavljao dilemu da poster nije bio poza. Dok su svi drugi likovi imali razlicite, uglavnom minimalne uticaje na moj zivot, sto je bilo uzrokovano potpunim odsustvom rock’n’roll senzibiliteta u mom karakteru, Che i ja smo imali poseban odnos. Negde pre susreta sa njim a nakon rodjenja u socijalistickom drustvu, pocela sam da razvijam jednu specificnu srcanu manu za koju se kasnije naslo par imena – empatija, feminizam, socijalna svest, radikalno ovo ili ono ukljucujuci nihilizam i mizantropiju. Ne bih volela da dam preveliki znacaj ideji kako je sve zapocelo, jer zaista ne znam, ali imalo je neke veze sa iznenadnim gomilanjem opazanja. Sveta oko sebe, odnosa unutar porodice, izmedju polova, da bi se to onda prosirilo na izjave bogate besmislicama ili u okolini kompletne bezveznosti, i sa skupljanjem cvrstih podataka o zivotu.. – da, skupljanje je kljucna rec. Kao sto se skupi nemarno baceno djubre na ulici ili iz vode da ne zagadjuje, tako bih ja zastala i pokupila pa uklonila nepravdu. Da ne zagadjuje. Ili mozda je bolje to reci ovako – neka deca su mastala o tome da postanu rock star, ili filmska zvezda, vatrogasac, ja sam ciljala na menjanje sveta. Che i ja.

Ni danas ne mogu da nadjem nista smesno u tome. Ne iz postovanja prema naivnosti i decijem zanosu koji su tipicni za te godine, vec zato sto u stvari nista ne bih menjala. Ja sam zaista verovala da tako treba, i da ja imam to sto treba. Ne postoji mnogo stvari u zivotu koje daju takav high kao nadahnuti idealizam. Ne, nema u tome niceg smesnog.

Nazad medju uspomenama i oblepljenim zidovima majusne sobe mog detinjstva, jedna mala bolecivost se javlja pred posterom Chea. Ubijen 1967. sta je sve propustio?
„Querido,
1968. – Ubili su Martin Luter Kinga i Roberta Kenedija. Nije vazno ko. Americki dzin je ispao ozlojedjeni coveculjak koji se kiti velikim recima kao ‘freedom & pursuit of hapiness’ koje mu ne pristaju ni kad se naduje. To sto su sledece godine otisli na Mesec je trebalo da znaci nesto. A nije nista.
1972. – Na Olimpijskim igrama u Minhenu palestinski teroristi su ubili izraelski tim pred ocima sveta. The revolution will not be televised, but the terror was. I to je bio samo pocetak.
1973. – Aljende je ubijen, a neko za koga ti verovatno nisi cuo, Pinochet, otpoceo dugu vladavinu terora. Medjutim, trideset godina kasnije, chileansko grozdje se prodaje zimi u Severnoj Americi, kazu da je vino dobro, i bakar ne posluje lose.
Tokom 70-tih, razni timovi su se smenjivali na TV-u u igri pretnji, ubistava i bombi na javnim mestima. U muzici se slavilo da je disco mrtav. Zamenio ga je punk. To verovatno kaze i vise nego sto bi smelo.
1975. – zavrsen rat u Vijetnamu, u Kambodzi su proklijala minska polja, Kinezi po Tibetu jure Jetija kao sport, Indija i Pakistan nekad ratuju nekad ne. I to je neka vrsta sporta.
1977. – The Summer of Sam kombinuje serijskog ubicu, ulicno nasilje i prevrelo letnje vreme. Nazalost, ova kombinacija se cesto javlja u Americi.
1979. – Rusi su zapoceli rat sa Afganistanom. Amerikanci ce to uraditi 2001. Svi gledaju, i svi ucestvuju, ali svetskog rata jos nije bilo.
U Africi vise niko ne zna sta, ko i zasto placa.
U 80-tim – sve to isto samo daleko gore. Jos na pocetku umro je Tito. Time je sve definitivno postalo gore. U Americi je na vlast dosao glumac. Kad je na njega pokusan atentat bio je neuspesan. Zbog lose glume, ili loseg scenarija, niko ne zna. U Latinskoj Americi su vecinom diktatori na vlasti. Svi vlastodrsci i dalje rucaju sopstvene lazi – ateisti i teisti, svaki se odaziva na ime „Big Papa“. Religija a la mode. Dokle vise.
The New Wave je najodvratnija ljigavstina u muzici ikada stvorena. AIDS postaje najcesce koriscena skracenica globalno. Cak i CIA pada u senku.
Propala je USSR. Kuba se jos drzi. Nju ce sa posebnim gustom razdeliti na komade u nekoj skoroj buducnosti. Ali to je vec 21. vek.
1984. – bila i prosla. Y2K isto tako.
Bogovi dozivljavaju do sada nevidjeni revival. Sve je u znaku ljubavi prema Bogu. Niko nikada nije bio toliko voljen kao Bog. I?
1989. – The École Polytechnique Massacre u Montrealu. Ubijeno 29 devojaka automatskom puskom, a momak je poneo i lovacki noz, ako zatreba.
90-te – ne ponovile se. Od moje zemlje je nastalo njih 2, 3, 4, 5, 6…brojanje nije zavrseno. Ratovalo se kako samo na Balkanu moze – prizivajuci smak sveta i tudje intervencije. Sve boli, ali je ovo bolelo najvise.
1990. – rat u Persijskom zalivu. Prvi od dva, za sada. I pocetak jos jednog sindroma.
1992. – opet nemiri i haos u Los Andjelesu. Helikopteri na sigurnom odstojanju vrse prenos svega uzivo. Ljudi pale, unistavaju, kradu, razbijaju tela drugih ljudi kao da ne znaju da to boli, i svet gleda u papucama.
1993. – hodajuci sarenim ulicama Toronta shvatila sam da to sto istocnjacke zene hodaju iza svojih muzeva nije zato sto na trotoaru nema dovoljno mesta da idu uporedo, jedno uz drugo. Ovde, u Severnoj Americi, po legendi raste drvo zvano ‘bolji zivot’. Za koga? Na to pitanje jos uvek nemam odgovor.
1994. – milion ljudi je zaklano ili su im lobanje smrskane u roku od mesec dana u Ruandi. Planski, i disciplinovano, ubice bi dan zapocele obilnim doruckom. Potvrdjeno je da 30,000 ljudi ubiti manuelno na dan nije lak posao (ako je neko sumnjao u tako nesto), ali naslo ih se dovoljno koji su sve odradili.
1996. – rodila sam devojcicu. Sada brinem za svet sto puta vise. Odnosno, brinem za nju u svetu. Brinem i za nju i za svet. Brinem.
1999. – bombardovanje Srbije. Bio je to pravi trenutak za retrospektivu: ratovi, uragani, barabe okupljene pod zastavom Boga ili Mamona…- nista! Revolucije su mrtve. I nesto drugo, jos vaznije.
Deca, kao da ne znaju, nastavljaju da umiru svakodnevno. Iste godine, dok bombe padaju na gradove u mojoj zemlji, deca u Americi pucaju u drugu decu. To se zove urban warfare, i zvuci kao novi brand trendy odece.
2000. – razumela sam Darvina. Posle cestih ratova koncentracija gadova naglo poraste – najbrojniji preziveli iz ratova su ubice. I kukavice, malverzanti. Prosta aritmetika. Zemljom vecinom hodaju naslednici najgorih ljudskih osobina. Za njihovu buducnost ne teba brinuti. Silly me.
2001. – Njujork je bio zrtva. I ja, i svako drugi.“

Ovo ne mogu da mu kazem, ne znam ni kako bih rekla, valjda me je stid u toj sobici. Nije tacno ako kazem da mi vise nije vazno, ili da me nije briga, ili da ne boli – tu se nista nije promenilo, ali nesto jeste. Nema svrhe… – da, to je to – nema svrhe.
I nista nije propustio.
Ipak, umro je mlad – mnogo se propusti kad neko umre mlad. Steta je za neprozivljeno. Svaki zivot ima taj jedan mali prostor, svoju sobu, koja samo njemu pripada – da u njoj nekoga voli, da podigne decu, da nauci od njih, da podeli to sto ima… Steta je i da visi na privescima za kljuceve, nalepljen na solje za belu kafu. Biti poster je casno zanimanje u poredjenju – nema danas drugih heroja koji bi opstali na zidovima decijih soba kraj pop probisveta nagrizenih anksioznoscu. Ipak je steta.

Treba se oprostiti. „Che, sve sam to, ili vecinu, naucila gledajuci u televizor ili citajuci novine, dvodimenzionalne zidove potpirace ovog vremena, koji su ispeglani i redovni na poslu svakog dana, 24/7. Genocidi, katastrofe, demokratija, teror, zlostavljanje, ljudska prava… Ono sto sam prozivela van njihovog dohvata, kad su bili iskljuceni, ili sam zapusila usi, okrenula ledja, je jedino autenticno moje. Za svet mogu da brinem ili ne brinem, njemu ne smeta niti skodi, ali sam neocekivano otkrila da sam sebi postala jako dragocena. Ne znam da li to ista valja, ni da li cu tu biti ista bolja od onoga kako sam spasavala svet.“
I tu mi se odjednom ucinilo, ili je bilo stvarno, ali nesto sam cula. „Ja sam svet? Hm. Mozda.“
Querido.

Jedan film na razlicite gledaoce

Film „The Visitor“ je po svemu mali film. U njemu nema poznatih glumaca, Njujork opet nudi dinamicni setting a za sitne pare, ima pricu koja je jedna od bezbroj slicnih, i mada su svi delovi filma – scenario, gluma, rezija – vrlo dobro uradjeni, on nije savrsen. Meni se jako dopao. Ali ono sto je daleko najzanimljivije kod ovog filma je da ce njega tri grupe gledalaca, od kojih je svaka velika, gledati na potpuno drugaciji nacin. U njemu ce se prepoznati dve grupe: imigranti (medju kojima opet postoje dve znacajno razlicite kategorije: legalni i ilegalni) i oni rodjeni ovde koji se zovu Amerikanci, Kanadjani, i drugi slicni njima tzv. gradjani Zeljene Zemlje. I po Zapadnoj Evropi ce se mnogi ljudi prepoznati, i sire mozda, ali postoji i jedan ogroman broj ljudi koji film nece videti, zato sto su siromasni, niko ga nece otkupiti i titlovati, ili ih nece zanimati, osim ako osvoji koju nagradu, ili se prikaze na satelitskim programima za koji mesec, i onda ce ga videti i daleko odavde. Dakle, veliki je svet van ovog u kome smo mi zarobljeni, i taj svet bi ovaj film gledao svojim ocima nesviklim na takve dileme. Kao kuriozitet. Ili povod da se ocrni Amerika dodatno i sto proizvodi ovakve price.

Film je jako dobar sto bez bucnih efekata i secenja na komade pokazuje slojeve razlicitih zivota, pa ih onda uporedi. Glavni junak, kome je negde oko 60, je Amerikanac, usamljen, istrosen. Svaki od tih elemenata – godine, drustvo, izolovanost, praznina – se oslanja na druge elemente da postane jos gori, a skupa daju coveka koji u stvari jedino sto zaista poseduje je materijalna sigurnost. Zena mu je umrla u nekom prethodnom periodu, pominje se jednom i da ima sina koji zivi u Londonu. Ima a nema. Vise nema nego sto ima. Ali udobno mu je. Glavni anti-junak je mladic od oko 22-23 godine, mesanog sirijsko-palestinskog porekla, koji je ilegalni imigrant u Americi, ili kako se jos zovu ljudi poput njega – illegal alien (da se ne pobrka sa vanzemaljcima) – i on je neodoljivo pun zivota, sarma, topline, radosti, pristojnosti, i obasja svaku scenu u kojoj se pojavi. Na njegovoj strani je i njegova devojka, isto ilegalno pala s Marsa, iz Senegala, koja je suzdrzana koliko je on velikodusan u svojoj otvorenosti, i mada su oboje muslimani, prakticno dolaze iz dva sveta koji se nigde osim ovde ne bi dobro ni lako mesali. Tu je i njegova majka, obrazovana, fina Palestinka, lepa u svojim 50-tim, i posvecena sinu.

Prica je lepa, ljudska, ispricana sa finim osecajem za detalje. I potpuno je tacna. Takvih prica ima jako puno, i svaka je potentna da lomi lomi srca kao suve kolace. Osim sto pokazuje aroganciju jednog loseg sistema, film zeli da pokaze i kako se ljudi oslanjaju na sistem i izgube osecaj, ili cak samu zelju da se zamisle nad drugim sudbinama i zamisle sebe u takvoj jednoj, i reaguju sa vise ljudskosti. Sve u svemu, film je idealisticki, i pretpostavlja da bi ljudi trebali da budu vise dobri ljudi a manje lose kopije masina tokom svog budnog vremena. Lepo je sto je takav. Ali ne bi bilo u redu da se prihvati kao osuda ovog drustva. On ukazuje na ljude i sustinu, ali sustina nije jednostavna. Odnosno, postoji kao i uvek right & wrong, ali u ljudskim odnosima je standardni zakon i dalje na snazi: nekom mora da smrkne da bi drugom svanulo, i tu nije rec o geografiji. Svako drustvo treba osuditi za ono sto u njemu ne valja, samo sto ono sto nekome ne valja nekom drugom je dobro, i tu nastaje problem.

Film opisuje fine ljude i to mu je jedna od najlepsih osobina. Zaboravi se da se u svetu jos uvek – oduvek – gaje pristojni ljudi. I samo kao karakteri u jednom filmu, to je pravo osvezenje. Bar je neko medju tim karakterima mogao da bude baraba, malkice ako ne punom snagom. Ali nista od toga. Oni su svi, pojedinacno, onakvi ljudi kakve bi bilo zadovoljstvo sresti, u bilo kojoj tacki na planeti. Finim ljudima se cesto desavaju lose stvari, nepravedne i nefer, isto tako u svakoj tacki na planeti. Takvu jednu pricu ce svi gledaoci videti na isti nacin.

Lep je bio dan. Tuzan je bio dan.

Umrla nam je zlatna ribica prosle nedelje, ona ista koja nije bila bas zlatna. Negde oko 11 uvece, na kraju intenzivnog dana u kome su se izmesale velike kriske ushicenja i straha, i sve je na kraju zalilo siroko, debelo more zamora. U 11 je stigla dvostruka doza zavrsne spice – dete koje place i ribice vise nema.
Dete je na kraju zaspalo, ne pre nego sto sam joj obecala da mrtvu ribicu necu baciti u wc solju, zacudjena zasto svi pocev od nje misle da imam surovo srce kad se ja tako necega nikada ne bih ni setila, bez obzira sto je to cesta referenca u pop kulturi svakodnevice, i uvidjam da je jedini problem sto uvek pogresni ljudi misle da sam surova, ne, jos jedan problem je bio u tome sto sam ja tu ribicu zaista volela. Iako sam je pre dva meseca umalo ubila kad je pri ciscenju vode iskocila i pracakala se na suvom i ja u pokusaju da je spasem, dok je dete vristalo u uzasu, joj otkinula jedno peraje pa se sve crvenilo od krvi i ja sam pila sedative jer ne mogu da izbrisem iz usiju kad deca placu i vriste i ja sam tu ribicu zaista volela i zar sam dzaba vegetarijanac tolike godine. I dva dana posle toga sam pala i grozno se razbila, i bilo je krvi opet, i gle! svaka je crvena, bar na ovoj planeti. Ribici je novo peraje pocelo da raste i ona se i dalje sepurila po obicaju, kao da nista nije bilo. I meni neke od koscica zarastaju ali nista nece biti kao pre. Osim mene niko i ne pamti kako je bilo pre.

A negde oko 9 je jos uvek veselo sljapala po svojoj staklenoj casi punoj vode. Sigurno je bilo srce u pitanju. Oko 12, teska od umora, izukla sam ribicu teget plavom mrezicom koja nam je dosla u paketu sa njom, i prebacila je u plasticnu posudu sa malo vode i stavila u frizider, pogrebni zavod za upotrebu u ovakvim slucajevima. Ja po potebi radim i za takve ustanove. Sutradan smo trebale da je sahranimo u parku.

Sutradan nismo bile raspolozene i ostavile smo da saceka jos jedan dan. Taj dan smo zapocele odlaskom na ostrvo. Ali su nas na ulazu u metro zaustavili. Obustavljeni su bili vozovi i svi moraju da cekaju na ground transportation po vrucem danu. Ne znam sta mi je bilo da pitam sta se desilo, kao da je moglo da bude nesto dobro. Debeli covek koji nam redovno prodaje karte je odgovorio da je a young boy izvrsio samoubistvo na stanici nekoliko kilometara odatle. A young boy. Pokusala sam opet da kao velika  objasnim detetu da ‘young boy’ ne znaci da je imao 5 godina, mozda desetak vise, kao da to je to bilo nesto znacajno. I ne mogu da prestanem da pricam pred njenim licem kad tako izgleda. Kao da trcim maraton, moram da objasnim, objasnim da bude sasvim jasno! kako to nikada ali nikada nije izlaz jer sutra uvek dolazi novi dan i sve je deo zivota, i beznadje i sreca, cak dolaze sa istog mesta verovatno. I tugujemo tiho za njim, a young boy, i ona nasa ribica nas ceka u frizideru, i dan je lepljiv i vruc a mi se drzimo za ruke jer volimo, i sada nam treba da njena ruka bude u mojoj, tako oznojene, i lose smo raspolozene.

Nedugo zatim bile smo opet lepo raspolozene. O tome sam pricala, htela sam da joj kazem, ali nisam, jer prica je suvisna. Ostrvo je uredjena urbana oaza, zelena, cista, sa malim zabavnim parkom. Guske i patke plivaju i setkaju se okolo, galebovi slecu i odlecu, deca galame i zalecu se u svim pravcima, ali nije bila velika guzva. Isle smo na panoramsku voznju na velikom tocku, koji nije od najvecih ali ja ga se svejedno bojim. Odbila sam da idem na nesto jos strasnije, pa smo otisle na starinski carousel sa velikim zivotinjama, koje su se podizale i spustale po mesinganoj cevi, i to je bilo neocekivano i veliko uzivanje. Vrteti se u krug potvrdjeno ima pozitivnog efekta, pa podizanje i spustanje, i lepo se oseti zivotna radost. Onda smo se setile da imaju i malu farmu sa zivotinjama. Usput smo izbegavale bliske susrete sa guskama, koje su uglavnom gledale svoja posla ali bi samo odjednom zastale usred guskanja, iskrivile glavu i pogledale nas jednim okom sa vrlo jasno porukom. Jos bi i krenule prema nama. Mi smo se hvatale za ruke i bezale, nimalo postidjene da nismo hrabre. Videle smo posle jednog muskarca kako gura jednu upornu gusku, otima se sa njom oko kese sa hranom, i cudile se kako je neustrasiv. Cudan je svet, bas svakakav. Na farmi je bilo pilica, i konja, jedan tuzni magarac je cutao na vrelom suncu dok je drugi cutao u hladu, i onda smo videle fazana. Mnogo je lep, sa crvenom kacigom i gustim, fino rasporedjenim perjem, kad smo spazile jednom malecnog misa kako se gura kroz pesak na dnu ogradjenog prostora. Ubrzo je bilo jasno da nesto nije u redu sa njim. Bio je sam, kretao se sporo i ptice su ga ostavljale na miru onako site iako je bio lak plen. Tu smo se setile da je smrt svuda oko nas; i u nasem frizideru, i u frizideru neke bolnice gde su do tada vec sigurno odneli decaka iz metroa, i evo je ispred nas gde pristize. ‘Ajdemo, rekla sam. Posle nekoliko koraka dete se okrenulo i vratilo, da ga obodri jos jednom da ustane – i evo, vrisnula je radosno posle par sekundi, ustao je i izgleda da mu je bolje. Trenutak kasnije je pao i to je bilo to. Vratila se mami u zagrljaj sa suzama na obrazima, uplasena da je smrt svuda oko nas. Ali i zivot, ljubavi, vidi samo koliko zivota ima oko nas! – trudila sam se. Tu je opet naisla grupa gusaka, i opstanak je potisnuo te misli u drugi red, ili treci. Puno redova misli ceka u svakodnevnim projekcijama. Smena redova, to je izgleda kako funkcionise. Kao voda u fontani, reciklirane misli iz zadnjih redova dodju napred, povuku se, dodju napred, povuku se, i to je to.

Lep je bio dan. Pred kraj smo uzele lopaticu, plasticnu posudu sa ribicom i papirni nadgrobni kamen koji je napravila i otisle smo u park. Ribica nije vise bila ona ista. Boje nisu blistale, telo bez zivota a memorija zivota sveza, i nesto mutno i belo oko usta. Sta je to, pitala je, uplasena i zgadjena. Smrt, ljubavi, tela se u smrti raspadaju. Cim zivot prestane smrt preuzme, i neko drugi od toga zazivi, ili prezivi, i tako neko vreme. Iskopale smo rupu koliko smo mogle duboko plasticnom lopaticom, zatrpale sve cvrsto, postavile nadgrobni pomen i rekle ‘good bye’.

Tuzan je bio dan.