Ovde (11)

ili Slucaj Maslacak.

Ovde, kao i svuda u svetu, slave se primeri kada underdog tj. neko od koga su svi digli ruke i nema jednu jedinu sansu pod nebom, istraje i pobedi. Bravo! Ovde je to upisano u Ustav, nevidljivim mastilom doduse, ali ga svi citaju bez problema, i kad ne znaju jezik. Zbog toga su dosli! Velika je potraznja za takvim pobednicima. Kad se pojave u novinama ili na TV-u, smeskaju se zbunjeno, kako i prilici. Pobednik nesvikao da pobedjuje, takvog svi vole. Moze se zameniti vec sutra (pre nego se navikne), ili za 15 minuta, sa jednim istim takvim, niko nece primetiti. Masina uspeha je masina poredjenja. Izmedju gubitnika (koji su svi hronicni) i pobednika, makar i takvih jednokratnih ‘iz naroda’, sta biste vi izabrali? Za sebe, svoju kcer, ili svog kucnog ljubimca? Takvim pricama se obicno zavrse vesti, da im malo poprave ukus. Te ukrasne vinjete –  konfete natopljene vinjakom, po Miriam-Webster recniku – su afterparty ‘n’ aftertaste. Svi im se raduju.

Maslacak iz betona je takav jedan pobednik za jedan dan. Fali mu pola latica. I lisce je iskrzano. Zatrpan je otpacima. Iz rupe nocu izlazi nesto, i strasno je. Uvek je na putu nekome ko ga moze zgaziti, ili iscupati, taman kad pomisli da je pregurao najgore. Maslacak koji raste do njega samo grabi svoje sunce i svoj prostor (kao sto je i sam prethodno). Tesko se seca svrhe svega ovoga jer ga sve boli. Uspeh je usamljen. I poraz je usamljen. Radost je skoro podjednako sugava kao i mizerija, ali traje krace. Svi drugi maslacci su sigurno zaboravili na njega – jesu – i lepo im je sada na nekoj livadi, medju svojima.

Ovde, kao i svuda u svetu, sve kljuca od zivota. Niko ne zna zasto je tako, ali svi na to racunaju.

Ogledalce, ogledalce..

Procitala sam jednom u kritici nekog filma opasku o Richard Gere-u u kojoj je kriticar rekao da je on emotivno neiskren glumac. Iako je Mr. Gere bio vise nego zadovoljavajuce kompenzovan za svoje sposobnosti tokom godina i decenija svoje karijere, to je teska optuzba. Ali tesko da se medju odraslima moze naci neko ko bi mogao da potvrdi (i ne slaze) da je on ili ona nemaju, i nikad nisu. Emotivnu neiskrenost. I poslednja baraba veruje za sebe da cuva dzepic na grudima u kome su slozene sve njegove verne emocije, ciste kao voda planinskog potoka, suze deteta ili tako neka univerzalna cistota. Ljudima mnogo znace njihove emocije. Igraju se sa njima kao da su Lego kocke, grade kule i avione, i onda sve poruse. U medjuvremenu, u savremenom drustvu i u ovom delu sveta, od tudjih pa i sopstvenih emocija ne mozes da odes ni da piskis a da te neko ne poprska, zamaze, zalepi, umota debelom cebadi od viseslojnih emotivnih vlakana, smisla i metafora. Ali niko da upotrebi golu referencu i nazove stvari pravim imenom: emotivna neiskrenost. Mozda oni na to misle onim ‘pronaci sebe’ samo ja nisam razumela. Nije uvek lako preci kulturne i jezicke barijere.

Sasvim slucajno, ako neko u to veruje – ja, na primer – pogledala sam sinoc dokumentarni film kanadske produkcije „Lovable“, koji je zablistao kao dobar primer emotivne neiskrenosti (nekoliko sati nakon sto sam napisala gornji uvod). Sve osobe intervjuisane u filmu su zene, osim rezisera, koji govori u svoje ime ali se zgodno desilo da je muskarac medju tolikim zenama. On gleda u ogledalo dok govori posto je njemu, po opisu posla, mesto iza kamere (iako one vec dugo dolaze i sa stalkom).

U filmu se govori o ljubavi u savremenom svetu, konkretno o nalazenju partnera, i koliko je ta zelja velika, duboka i siroka – sve u svemu zapreminski oduzima sav prostor u zenskom bicu i ostavlja ga sa malim kapacitetom disanja, a smanjen dotok kiseonika ima dobro znane posledice.

Prvo sam mislila da je krenuo sa zenama pa ce vrlo brzo ubaciti i muske likove. Posle nekih pola sata prihvatila sam da je Mr. Zweig tako hteo – sebe kao jedinog muskarca u svom filmu. Zene intervjuisane u filmu su razlicitih godina, od dvadesetih do ranih 60-tih, i vrlo razlicite, ali sve iskreno govore o ocaju, nadi, praznini, iskustvima, zalosti, pritiscima i odnosu okoline, i neke medju njima su zaista fantasticne zene po svakom merilu, bar koliko se to na osnovu jednog dokumentarnog filma moze zakljuciti. Film je vrlo sporo krenuo tj. trebalo mi je neko vreme da se snadjem sa time sto sam slusala. Za nekoga ko je feministkinja otkad zna za sebe, ja zacudjujuce malo poznajem zene. Mozda zato sto one koje poznajem, ili sam poznavala ranije, nikad ne mogu da stanu ni u jedan film ili knjizevni lik na koji sam naisla.
Dokumentarac je zapoceo sa mladjim zenama (sve lepo izgledaju, i one mladje i one starije, od vrlo lepih do negovanih i pristojno atraktivnih), koje su ogorcene, nervozne, i izgleda zive u neprijatnom stanju permanentnog alarma oko toga sto nisu udate. Jedna glava tog cudovista je zelja i bioloska presija (koju osecaju i one u 20-tim) da imaju porodicu, a druga je poredjenje sa nekadasnjim devojkama iz svoje generacije koje su sve srecno udate. Ili ‘srecno udate’ ali svejedno, udate. Ova druga glava je izgleda daleko prozdrljivija. Starije zene imaju filozofskiji pristup celoj stvari posle brojnih poraza, i one su daleko zanimljivije kao sagovornici.  Nijedna ni u jednom trenutku nije bacila krivicu na muskarce za bilo sta.

Prica za pricom, sa slicnostima i razlikama, pokazuje da je vrlo moguce da od svih puteva kojima se moze krenuti u zivotu vrlo je verovatno da su svi pogresni. Ili prosto vecini ljudi su na izboru pogresni putevi. Ili tako nekako. To je zanimljiva tema, ali film se njome ne bavi. I uticaj viska vremena, materijalne sigurnosti/nesigurnosti na izbore u zivotu je vrlo zanimljiva tema, medjutim ni time se film ne bavi. Njegova namera je da pokaze da zene zele muskarce, a njih nema pa nema. Zasto se to uzima zenama za zlo je meni dosta nejasno. Zasto je smesteno u kontekst gde se vidi da te zene osecaju da je to njihova krivica – i da zele partnera i zasto ga nemaju – mi je jos manje jasno. Zasto toliko puno zena nema samopouzdanja je tek velika muka za mene. Doduse ja sam se zbunila bila pre par dana oko toga sto su mi sise malo porasle, i sto ne umem da razbijam noseve koji zasluzuju razbijanje, ali nikako ne treba pomisliti da bih se libila da nerazmrsivom cvoru pridjem sa ostrim makazama. Ili da ne mogu da ponesem i daleko vece sise.
I tako sam tokom sat vremena konacno pocela da hvatam vajb ovog filma i odjednom popizdela tu negde oko sezdesetog i petog minuta. Film je prava ljigavstina na jedan specifican duboko mizogin nacin.

Reziser, koji se vrlo cesto pojavljuje, puno prica. Daleko vise od svih zena. Njegova prica je o tome kako bi voleo da voli i neko njega voli, da ima i partnerku i decu, kako je pravio greske, zeleo da ima nekoga da ga zagrli i utesi kad mu je umro otac pa posle i majka, i da bi tada sigurno mogao da place, a ovako nista, sve mu je to sasuseno u jednjaku, toliki plac. Prakticno, on je uspeo da ubedi drzavu da mu finansira poruku licne prirode, i zene u filmu su posluzile kao garnir. Mr. Zweig je ruzan muskarac, od onih za koje govore od davnina da bi samo majka mogla da voli, ima oko 60 godina, i ocigledno je imao puno veza sa zenama, a i tokom samog filma radi na nekoliko pokusaja (ne treba zaboraviti ni ceo taj harem likova koje je intervjuisao). Da sam ja Mr. Zweig, pala bih na kolena svakodnevno i zahvaljivala Bogu za takvu srecu. Ne i Mr. Zweig. Ne bih ni ja, doduse, jer u Boga ne verujem, ali mora negde da se povuce crta i ogledalo posluzi za sagledavanje realnosti (iako i ja sebi posaljem povremeno samozaljubljeni cmok tu i tamo). Posto se pojavljuje jedino u malom ogledalu, on dodatno brise ogledalo, valjda zamrljano od neisplakanih suza ili kakvu je vec metaforu to trebalo da predstavlja (edituje snimke sa zenama ali sebe snima dok shprica ogledalo i brise ga krpom – mozda da pokaze kako je uredan?). Sve u svemu, zakljucila sam oko onog istog sezdeset i petog minuta, u pitanju je jedna pogana, narcisoidna rugoba, i bukvalno i opet bukvalno, i negde pola sata pred kraj mi je vec izlazio i kroz nos i kroz usi, a i nekolicini zena u filmu sam pozelela da uradim nesto sto nije lepo, pa sam prekinula sa gledanjem.

Otisla sam na spavanje i, gle opet slucajnosti, sanjala Mr. Zweig-a. On je u tom snu bio donekle sarmantniji, nosio je vesele boje i leprsave kosulje, i vodio nekoliko biznisa na Queen Street-u. Majka mu je bila ziva. Ispovedio mi se dok sam zagledala letnje haljine u jednoj radnji da je on samo ljudsko bice, sa mnogo mana, oh, kako se on rastuzio nad svojim manama, ali eto, voli mlade zenske guzice, voleo bi i decu, sto vise dece, i da ga sva ta deca vole, vole i zabavljaju – zaplesao je Mr. Zweig sa velovima posred Queen Street-a kao mlada devojka. Postidela sam se bila malo svog sinocnjeg besa, i pozelela mu svako dobro, jer sta drugo uraditi u takvoj jednoj situaciji nego biti emotivno neiskren.
Kad sam se probudila, setila sam se filma sasvim jasno, i san mi je bio jos uvek svez, i zakljucila sam da je on jedna pogana, narcisoidna rugoba, ali da nema smisla da ga osudjujem ili bilo sta o njemu mislim jer ga ne poznajem, ne zelim da ga poznajem, i ne postoje sanse da ga ikada upoznam pa mi je tu malo laknulo, i najbolja stvar bi mi bila da ga zaboravim. I to bih odmah uradila, ali nije bilo lako tako lezeci u krevetu, jos uvek spora, jer trebalo je prvo odbaciti prekrivac, pa onda sve ostalo. I tu naidje jedna prosvetljena misao. Treba mi kupiti bic. Eto sta meni treba.

Ljudi pricaju

Jednom sam u Portorozu upoznala dvojicu Slovenaca. Posle nekog vremena i price ovakve i onakve rekao mi je bio jedan od njih da su oni odrasli u kucama gde se za Srbe govorilo da su svinje. Njih dvojica su bili iz Kranja, ili tako neke civilizacije. Ispovest su saopstili u svetskom stilu kulturnih momaka koji kazu malo ali svaka im je kao ledeno hladna vodka-martini. Grey Goose, svp. Taj stil bi u prevodu zvucao nesto slicno ovome: vi ste krivi sto smo odrasli slusajuci matorog za stolom svakog dana kako pljuje po vama. Umesto o Kafki i metamorfozi uma, mi smo proveli godine slusajuci o tamo nekim jebenim Srbima kao svinjama. Boli nas p….k za vas. Ipak, ne znam zasto su mi to rekli. Verovatno su bili radoznali da vide moju reakciju. Ja se sopstvene reakcije u stvari ne secam. Mora da sam nesto rekla, no secam se samo shoka i zelje da cutim. Uglavnom cutim. Cula sam za takve sentimente i ranije. Oni nisu bili retki u jednoj lepoj zemlji na brdovitom Balkanu. Steta.
Nisu me svinje kao pridev toliko sokirale, vec odsustvo mere, prisustvo nekulture. Na obali mora, uz bikini i speedo, videlo se golim okom i sa Triglava da ja nisam svinja. Nigde cekinjave dlake, bila sam probirljiva u tome sta jedem, i svinje koje sam prethodno vidjala su uvek delovale poprilicno opasno, a ja to nisam bila, toliko je bilo jasno. Poklonili su mi na kraju narukvicu kakve su pravili i prodavali tog leta. Ali to je verovatno bilo zbog seksa, on nije tako probirljiv. Mozda i nije bilo razloga, oni nisu bili losi momci.

Kasnije sam shvatila da jezik cesto obogacuju vrlo siromasni ljudi. To je losa kombinacija. U engleskom su se, recimo, poslednji nasi ratovi jedva i zavrsili kad se vec pojavila rec balkanization. Evo znacenja: to break up (as a region or group) into smaller and often hostile units. Koriste je obrazovani ljudi, koji su uvek u toku sa napretkom jezika i kulture. Zanimljivo je da ne postoji rec britannization – brutalna eksploatacija drugih regiona, obicno kroz ekonomsku, kulturnu i vojnu diktaturu i dominaciju. Oni su to nazvali kolonizacija, pa i celi svet za njima. Ali nije isto. Zalazem se  ovom prilikom za uvodjenje reci britanizacija u jezike sveta.

Ja sam verovatno tokom susreta sa njima prvi put pomislila da iz zemlje u kojoj neretko ljudi podizu svoju decu uceci ih da su drugi ljudi svinje treba otici.

Oni koji odrastu sa konceptom svinja ce verovatno nastaviti da vidjaju svinje svuda. U zemljama sve manjim i manjim, to vise nece biti sugradjani na drugoj strani mape, to ce postati njihove komsije, ili pojedinci unutar porodice.

Povredili su me bili tom svojom otvorenocu, ili okoreloscu, ne znam sta je bilo u pitanju. I znali su da ce me povrediti, racunali su na to. Tako mi bude ponekad zao, narocito kad se setim nekih situacija, sto imam najgoru od svih naravi – pitomu. Mogla bih na primer da smislim scenario u kome su mi oni rekli to o svinjama, a ja:
1. Vrisnula da mi se nose s ociju, sa svojim prostackim mentalitetom prezivelih i prezvakanih fasista.
2. Da im bez reci zabijem obe pesnice u nos – jednu po nosu. (Ovo mi je omiljena varijanta).
3. Gurnem cigaretu u ugao usana (uzmem je jednom od njih u tu svhu) i kazem kao cool-freakin’ Dirty Harry – ‘Ajde momci, tutanj. Ako ste jos tu kad izbrojim do 1.5 zalepicu vas na zid kao zvaku. (Uh, i ova mi se svidja). 
4. Pokupim svoju prostirku bez reci, prostrem je podalje od njih, i zaboravim da postoje.

Svejedno, ne pamtim ih kao lose momke. Samo kao upozorenje.

Ljudi pricaju. A ne bi trebali.

F…ing stereotip

Ni ja je se ne secam, posve iskreno. Zapamtila sam pricice o njoj. Ali mozda se ona mene seca. Mora da me se seca. Ko ne bi.

Evo, na primer, Blaine. U uniformi UPS korporacije, koja ima letnju verziju i zimsku verziju, donosio mi je pakete dugi niz godina. Pokupi i moje pa ih oblepi, skenira i odnese put naznacene destinacije. Kad me vidi na ulici, obavezno zatrubi, mahne, pa izbaci glavu kroz prozor svog kamionceta punog paketa, i pita kako sam. Izgledalo je uvek kao da mu je vazno da cuje da sam dobro. Cinio mi je tokom godina ustupke, sacekao bi me ako nisam bila spremna, pozvao telefonom unapred da kaze kad stize ako zna da nisam redovno kod kuce u tom periodu, pomogao bi mi sa ovim ili onim, i uvek bio jako ljubazan. Ja sa svoje strane bih ga ponudila casom djusa ili cokoladom, i uvek mu pricinila zadovoljstvo time, bar je tako izgledalo.
Poslednjih godinu-dve zamenio ga je Robert. Koji je manji i nervozniji od Blaine-a, i ima zenu koja ga zove stalno u toku dana i naredjuje mu sta joj treba i gde da on to pokupi, nakon celodnevnog posla sa paketima i ljudima. I Robert je vrlo friendly. I njemu ponudim casu djusa i cokoladu. (Dostavljacima koji rade za Purolator ne nudim nista). Ali postoji medju njima dvojicom bitna razlika. Od prvog paketa koji je Blaine doneo njegove oci me gledaju na poseban nacin. I nema dileme u tome kako me gledaju te njegove oci. Kao da sam dezert a on cinijica za dezert, i kasicica, i pasionirana izelica dezerta, narocito. Daje mi i komplimente, ali oni su u okviru opisa njegovog posla, ili malo izvan, i trce za ocima po elokventnosti. Blaine i ja smo tokom godina bili upuceni u okvire nasih zivota, pa bi se pri susretu uvek raspitali kako je sve kod onog drugog. Sto bi dalo vremena njegovim ocima da ostanu duze nego sto bi obicna poseta po njegovom poslu nalagala. A meni da se uzvrpoljim, i glupo smejem.

Danas je neocekivano dosao sa jednim paketicem. Bas sam mu se obradovala, a njemu je bilo drago da je dobio takvu reakciju. Oci su me odmerile sa istim zarom cim sam otvorila vrata. I za njima stize kompliment. Da izgledam sjajno, i da sam malo dobila na tezini. Pri tome me je odmerio jos jednom, sa velikim odobravanjem. Ja sam se zbunila kao da je opsovao. Pa gde se to govori jednoj zeni, Blaine! Spetljala sam se oko tog komplimenta daleko vise nego oko onih ociju, koje su sa paznjom pratile nove linije i on me je obavestio da je sve otislo na mesta na koja je trebalo da ide. Gde je falilo? Pa jel’ mnogo falilo, ili je sada previse?  Okrenula sam se, otvorila vrata frizidera, sipala casu djusa, i dala mu celu rotaciju na uvid. Polako sam se sabrala, ozlojedjena sopstvenom nesigurnoscu. Tu smo malo skrenuli sa temom, on je polako ispijao djus. Ima novog sina, ja imam novi posao. Ah, mora da je to! –  uzviknuo je Blaine, opet sa odobravanjem. Manje stresa, vise uzivanja u zivotu. I opet me odmeri i evdidentira sva mesta gde se dobar zivot upisao.

Prezivela sam sopstvenu glupost, on je konacno otisao. Ispustila sam casu, i razbila se. Kako se to radi? U filmovima i TV serijama izvesne vrste to izgleda kao obicna kijavica ili mahanje komsiji preko bele ograde. Ali kako se zaista UPS delivery man-u sa pogledom vlaznim od pohote ispuni zelja? Kad Blaine gleda u mene, gledam i ja u njega. Blaine je vrlo zgodan. Jako, veoma, stvarno zgodan. Ali ne da mi se. Ne da mi se da od njega napravim seksualni stereotip. Ne da mi se ni da od sebe napravim seksualni stereotip. Nema veze sto sam pre par minuta upravo to uradila – potvrdila sebe kao stereotip. Mozda sam samo nesigurna, jer ne znam da li bih kao stereotip bila dobra. Nisam razmisljala o tome ranije, ali osecam da biti stereotip uopste nije lako. Nista nije lako, pa sto bi to bilo izuzetak. Zar nije mindless fuck sada promovisan kao najveci domet seksualne revolucije? Ovo bi bilo bolje: a mindful fuck – Blaine je pristojna osoba. I sta meni u stvari fali ako mi se nudi jedan pristojan primerak muskarca a ja ga necu? I nije mi prvi put! Ali nije mi sexy, ni onako zgodan. A da ipak probam? Sta mogu da izgubim? Sta mogu da dobijem? ‘Ej, nisam ja fairy godmother pa da ispunjavam zelje! Ko meni ispunjava zelje?
Doktore, sta mi je!

Ko se jos seca Laure

U slici su se kvadrati skupili na dnu, u sredini je visila prazna ljuljaska, i srecom te se slikar setio da stavi malo crvene. Videla sam da je u pitanju dvoriste. I da su kuce oko dvorista siromasne. Deca su se krila iza vrata i prozora, i svi su sedeli unutra a napolju je zalazak sunca bio topao, zlatan i crven. Laura, rekla sam, tako lep dan, sirok otvoreni prostor na kome ceka ljuljaska, sunce se pakuje za danas, a ja sam tek sada izasla iz kuce. I ja, odgovorila je Laura. U slici – ja ovde stanujem. Vidis ovu visoku zgradu, tamne prozore i zatvorena vrata? Tu ja zivim.
Laura i ja smo sporim koracima presle na drugu stranu galerije. U prolazu kraj drugih platna uocile smo da vise nisu izgledala tako lepa kao u prvom krugu. Priznale smo jedna drugoj da se nesto desilo. Pomalo zbunjene, bilo nam je neprijatno jer je umetnik bio prisutan, pogledale smo kroz prozor. Napolju je pao mrak, u galeriji iza nas je pao tanjir. Jedan kreker se kao tocak dokotrljao do nasih stopala, i za njim je trcao kelner. Preskocile smo ih zajedno, i nastavile s pricom.

Pametni momci, ili sta se moze naci u razlicitim sobama

U rano prolece 2007. uhvatila sam bila na TV-u dokumentarni film „The Smartest Guys in the Room“. Protagonista filma je bila Enron korporacija, i ljudi tj. muskarci iza nje, koji su manipulacijom berze i ljudske lakomosti zaradili neverovatne sume novca.
Film se trudi da dosledno prati i objasni kako je moguce da jedna firma koja je na berzi, i cije su finansijske informacije dostupne prakticno bilo kome ko zeli da ih prouci, godinama na najprljaviji nacin eksploatise sistem. Film kao osnovu pretpostavlja ispravnost sistema i slabost ljudske prirode. Mnogi su pali na tom mestu.Pokazuju se i okupljanja vlasnika akcija – velike grupe vrlo raznorodnih ljudi – tokom kojih im direktori, razmetljivi do parodije, pokazuju grafikone neprekidnog rasta, i sa kaubojskim sarmom se podsmevaju svima koji nisu sa njima – gubitnicima ovog sveta. Vlasnici akcija, sve sami obicni i neobicni ljudi sa velikim planovima za buducnost, prate porast vrednosti i predstavu sa ushicenjem koje mesa erotiku i religiozni zanos. Ne pitaju se kako je to uopste moguce, da li su tu cista posla i ako oni toliko zaraduju, ko gubi? Kaze jedan moj prijatelj, propali revolucionar: „Pare su fetis ovog sveta.“ Da, mora da je to. Ali ne znam da se i ja ne bih slicno ponasala. Mozda ne bas tako orgazmicno, ali uticaj novca na ljudsku psihu je teren na kome bi se mogao napraviti park strave i uzasa, i ne bi bio zabavnog karaktera.

Neocekivano apokalipticna scena u filmu se desava u sobi sa kartonskim pregradama. U toj fazi Enron nastavlja da pravi pare ni od cega, i umesao se u privatizaciju elektricne distribucije u Kaliforniji. Ubrzo nakon toga nastao je neverovatan deficit struje u toj drzavi. Tokom dugog, vrelog leta, kad su pozari gutali osuseno siprazje i kuce, sto bogate sto udzerice, cene elektricne energije su u Kaliforniji skakale kao da hodaju po zeravici. Zamisao je bila u mefistelovskoj tradiciji: brokeri su na direktnoj liniji sa distribucijom struje javljali menadzerima kad da iskljuce struju, sto bi ovi uradili. Tako stvorena kriza energije bi na berzi uzrokovala ogroman skok u ceni akcija onoga ko struju poseduje (Enron), i za vrlo kratko vreme takve igre, dok je Kalifornija gorela, napravio firmi stotine miliona profita. Tako se to radi. Mladici na terenu u sobi, svi u srednjim 20-tim sa namerom da se penzionisu kad napune 30, prikljuceni na nervni sistem berze neprekidno, racunaju sa svakim minutom mraka i uzasa koliko su inkasirali u provizijama, i istovremeno navijaju za pravu stvar pevajuci: „Burn, baby, burn!“

U ovom filmu nije bilo nasilja, ni skripta, i sama prica je milion puta vidjena i ispricana, jos od biblijskih vremena. Mozda ce neko to uraditi sledeci put – uporednu verziju Starog Zaveta i Enrona. I niko na kraju nece biti nista bolji, ni pametniji. U filmu se brojni ljudi kaju, neko je izvrsio samoubistvo, neko drugi zavrsio u zatvoru, iz grupe eroticno-euforicnih s pocetka vecina je izgubila sve sto su ulagali za penzije i udoban zivot, i sarenis ljudskih fizionomija je slican sarenisu ljudskih emocija – od arogantnih pobednika, beskrupuloznih manipulatora, sveli su se na cmizdrecu grupu beznadeznih pokajnika. Sve je to materijal od koga se stomak prevrce, opet i opet, ali scena sa momcima u onoj sobi i njihov bojni poklic – to se ne moze preskociti. Negde treba povuci crtu.

Kad se desio Watts 1965. i raspomamljeni huligani vristali ‘Burn, baby, burn!’ retko ko je van tog pakla znao, ili razumeo, da je tvorac izreke bio pasionirani ljubitelj rhythm&blues-a. Magnificent Montague, radio DJ u Njojorku i Los Andjelesu, je sebe i svoju publiku dovodio do ekstaze zvucima crne muzike. Radio talasi, to je bila napredna stvar za sirenje zvuka i dobrih vibracija, i ljudi u dometu frekvencije su se skupljali oko radio aparata kad je Montague zapocinjao svoj program. Izolovan u svojoj sobici, sa gramofonom, plocama i mikrofonom, obracajuci se hiljadama nevidljivih ljudi, mora da se osecao na krovu sveta. Slusaoci bi zvali telefonom da mu se pridruze: „Burn!“, odjekivao je svet kad bi Otis Reding dotakao pravu zicu. Ko nikada nije cuo ‘light my fire’, ‘burning with desire’ i slicne ilustracije paljevine mozda ne moze da razume kako se to savrseno slaze sa fantasticnom muzikom, a ne tudjim kucama i uspomenama. Nije dugo proslo pre nego sto je fraza bila kidnapovana. Sada se koristi u brokerskim sobicama i brutalnim seansama, podjednako. Nadahnuti momci, svi od reda.

Ja retko putujem u svoju deciju sobu ovih dana. Osecam da sam od devojcice iz tog vremena udaljena ne samo godinama vec nepremostivim naslagama zivotnog iskustva. Ali u prolece 2007., nakon susreta sa najpametnijim momcima u sobi, usla sam u cepelin na relaciji izmedju moje sadasnje i nekadasnje. Tragajuci za nekim pocetkom, valjda, ako vec izlaza nema. Pocetak, sada je jasno, se desio bez ikakvih pretenzija i manje-vise slucajno useljenjem postera Che Gevare u moju sobu u doba kad mi je bilo 10-12 godina. On je u to vreme vec uveliko bio mrtav. Kao i Jimmy Hendrix, koji je bio zalepljen malo po strani od njega. Dosla je posle i Janis, pa Jim, ali se za dobru meru naslo tu i zivih pop zvezda sa adolescentski glatkim licima, koji su se trudili oko svojih kratkotrajnih karijera.

Che je medju njima jedini bio revolucionar, pa i heroj ako se ta rec jos uvek koristi (tada jeste, kasnije je moj recnik kao i moje shvatanje sveta pocelo da pati usled nedostatka dokaza), i onako bradat i zarastao, obradjen pre-Photoshop tehnikom, nije ostavljao dilemu da poster nije bio poza. Dok su svi drugi likovi imali razlicite, uglavnom minimalne uticaje na moj zivot, sto je bilo uzrokovano potpunim odsustvom rock’n’roll senzibiliteta u mom karakteru, Che i ja smo imali poseban odnos. Negde pre susreta sa njim a nakon rodjenja u socijalistickom drustvu, pocela sam da razvijam jednu specificnu srcanu manu za koju se kasnije naslo par imena – empatija, feminizam, socijalna svest, radikalno ovo ili ono ukljucujuci nihilizam i mizantropiju. Ne bih volela da dam preveliki znacaj ideji kako je sve zapocelo, jer zaista ne znam, ali imalo je neke veze sa iznenadnim gomilanjem opazanja. Sveta oko sebe, odnosa unutar porodice, izmedju polova, da bi se to onda prosirilo na izjave bogate besmislicama ili u okolini kompletne bezveznosti, i sa skupljanjem cvrstih podataka o zivotu.. – da, skupljanje je kljucna rec. Kao sto se skupi nemarno baceno djubre na ulici ili iz vode da ne zagadjuje, tako bih ja zastala i pokupila pa uklonila nepravdu. Da ne zagadjuje. Ili mozda je bolje to reci ovako – neka deca su mastala o tome da postanu rock star, ili filmska zvezda, vatrogasac, ja sam ciljala na menjanje sveta. Che i ja.

Ni danas ne mogu da nadjem nista smesno u tome. Ne iz postovanja prema naivnosti i decijem zanosu koji su tipicni za te godine, vec zato sto u stvari nista ne bih menjala. Ja sam zaista verovala da tako treba, i da ja imam to sto treba. Ne postoji mnogo stvari u zivotu koje daju takav high kao nadahnuti idealizam. Ne, nema u tome niceg smesnog.

Nazad medju uspomenama i oblepljenim zidovima majusne sobe mog detinjstva, jedna mala bolecivost se javlja pred posterom Chea. Ubijen 1967. sta je sve propustio?
„Querido,
1968. – Ubili su Martin Luter Kinga i Roberta Kenedija. Nije vazno ko. Americki dzin je ispao ozlojedjeni coveculjak koji se kiti velikim recima kao ‘freedom & pursuit of hapiness’ koje mu ne pristaju ni kad se naduje. To sto su sledece godine otisli na Mesec je trebalo da znaci nesto. A nije nista.
1972. – Na Olimpijskim igrama u Minhenu palestinski teroristi su ubili izraelski tim pred ocima sveta. The revolution will not be televised, but the terror was. I to je bio samo pocetak.
1973. – Aljende je ubijen, a neko za koga ti verovatno nisi cuo, Pinochet, otpoceo dugu vladavinu terora. Medjutim, trideset godina kasnije, chileansko grozdje se prodaje zimi u Severnoj Americi, kazu da je vino dobro, i bakar ne posluje lose.
Tokom 70-tih, razni timovi su se smenjivali na TV-u u igri pretnji, ubistava i bombi na javnim mestima. U muzici se slavilo da je disco mrtav. Zamenio ga je punk. To verovatno kaze i vise nego sto bi smelo.
1975. – zavrsen rat u Vijetnamu, u Kambodzi su proklijala minska polja, Kinezi po Tibetu jure Jetija kao sport, Indija i Pakistan nekad ratuju nekad ne. I to je neka vrsta sporta.
1977. – The Summer of Sam kombinuje serijskog ubicu, ulicno nasilje i prevrelo letnje vreme. Nazalost, ova kombinacija se cesto javlja u Americi.
1979. – Rusi su zapoceli rat sa Afganistanom. Amerikanci ce to uraditi 2001. Svi gledaju, i svi ucestvuju, ali svetskog rata jos nije bilo.
U Africi vise niko ne zna sta, ko i zasto placa.
U 80-tim – sve to isto samo daleko gore. Jos na pocetku umro je Tito. Time je sve definitivno postalo gore. U Americi je na vlast dosao glumac. Kad je na njega pokusan atentat bio je neuspesan. Zbog lose glume, ili loseg scenarija, niko ne zna. U Latinskoj Americi su vecinom diktatori na vlasti. Svi vlastodrsci i dalje rucaju sopstvene lazi – ateisti i teisti, svaki se odaziva na ime „Big Papa“. Religija a la mode. Dokle vise.
The New Wave je najodvratnija ljigavstina u muzici ikada stvorena. AIDS postaje najcesce koriscena skracenica globalno. Cak i CIA pada u senku.
Propala je USSR. Kuba se jos drzi. Nju ce sa posebnim gustom razdeliti na komade u nekoj skoroj buducnosti. Ali to je vec 21. vek.
1984. – bila i prosla. Y2K isto tako.
Bogovi dozivljavaju do sada nevidjeni revival. Sve je u znaku ljubavi prema Bogu. Niko nikada nije bio toliko voljen kao Bog. I?
1989. – The École Polytechnique Massacre u Montrealu. Ubijeno 29 devojaka automatskom puskom, a momak je poneo i lovacki noz, ako zatreba.
90-te – ne ponovile se. Od moje zemlje je nastalo njih 2, 3, 4, 5, 6…brojanje nije zavrseno. Ratovalo se kako samo na Balkanu moze – prizivajuci smak sveta i tudje intervencije. Sve boli, ali je ovo bolelo najvise.
1990. – rat u Persijskom zalivu. Prvi od dva, za sada. I pocetak jos jednog sindroma.
1992. – opet nemiri i haos u Los Andjelesu. Helikopteri na sigurnom odstojanju vrse prenos svega uzivo. Ljudi pale, unistavaju, kradu, razbijaju tela drugih ljudi kao da ne znaju da to boli, i svet gleda u papucama.
1993. – hodajuci sarenim ulicama Toronta shvatila sam da to sto istocnjacke zene hodaju iza svojih muzeva nije zato sto na trotoaru nema dovoljno mesta da idu uporedo, jedno uz drugo. Ovde, u Severnoj Americi, po legendi raste drvo zvano ‘bolji zivot’. Za koga? Na to pitanje jos uvek nemam odgovor.
1994. – milion ljudi je zaklano ili su im lobanje smrskane u roku od mesec dana u Ruandi. Planski, i disciplinovano, ubice bi dan zapocele obilnim doruckom. Potvrdjeno je da 30,000 ljudi ubiti manuelno na dan nije lak posao (ako je neko sumnjao u tako nesto), ali naslo ih se dovoljno koji su sve odradili.
1996. – rodila sam devojcicu. Sada brinem za svet sto puta vise. Odnosno, brinem za nju u svetu. Brinem i za nju i za svet. Brinem.
1999. – bombardovanje Srbije. Bio je to pravi trenutak za retrospektivu: ratovi, uragani, barabe okupljene pod zastavom Boga ili Mamona…- nista! Revolucije su mrtve. I nesto drugo, jos vaznije.
Deca, kao da ne znaju, nastavljaju da umiru svakodnevno. Iste godine, dok bombe padaju na gradove u mojoj zemlji, deca u Americi pucaju u drugu decu. To se zove urban warfare, i zvuci kao novi brand trendy odece.
2000. – razumela sam Darvina. Posle cestih ratova koncentracija gadova naglo poraste – najbrojniji preziveli iz ratova su ubice. I kukavice, malverzanti. Prosta aritmetika. Zemljom vecinom hodaju naslednici najgorih ljudskih osobina. Za njihovu buducnost ne teba brinuti. Silly me.
2001. – Njujork je bio zrtva. I ja, i svako drugi.“

Ovo ne mogu da mu kazem, ne znam ni kako bih rekla, valjda me je stid u toj sobici. Nije tacno ako kazem da mi vise nije vazno, ili da me nije briga, ili da ne boli – tu se nista nije promenilo, ali nesto jeste. Nema svrhe… – da, to je to – nema svrhe.
I nista nije propustio.
Ipak, umro je mlad – mnogo se propusti kad neko umre mlad. Steta je za neprozivljeno. Svaki zivot ima taj jedan mali prostor, svoju sobu, koja samo njemu pripada – da u njoj nekoga voli, da podigne decu, da nauci od njih, da podeli to sto ima… Steta je i da visi na privescima za kljuceve, nalepljen na solje za belu kafu. Biti poster je casno zanimanje u poredjenju – nema danas drugih heroja koji bi opstali na zidovima decijih soba kraj pop probisveta nagrizenih anksioznoscu. Ipak je steta.

Treba se oprostiti. „Che, sve sam to, ili vecinu, naucila gledajuci u televizor ili citajuci novine, dvodimenzionalne zidove potpirace ovog vremena, koji su ispeglani i redovni na poslu svakog dana, 24/7. Genocidi, katastrofe, demokratija, teror, zlostavljanje, ljudska prava… Ono sto sam prozivela van njihovog dohvata, kad su bili iskljuceni, ili sam zapusila usi, okrenula ledja, je jedino autenticno moje. Za svet mogu da brinem ili ne brinem, njemu ne smeta niti skodi, ali sam neocekivano otkrila da sam sebi postala jako dragocena. Ne znam da li to ista valja, ni da li cu tu biti ista bolja od onoga kako sam spasavala svet.“
I tu mi se odjednom ucinilo, ili je bilo stvarno, ali nesto sam cula. „Ja sam svet? Hm. Mozda.“
Querido.

Jedan film na razlicite gledaoce

Film „The Visitor“ je po svemu mali film. U njemu nema poznatih glumaca, Njujork opet nudi dinamicni setting a za sitne pare, ima pricu koja je jedna od bezbroj slicnih, i mada su svi delovi filma – scenario, gluma, rezija – vrlo dobro uradjeni, on nije savrsen. Meni se jako dopao. Ali ono sto je daleko najzanimljivije kod ovog filma je da ce njega tri grupe gledalaca, od kojih je svaka velika, gledati na potpuno drugaciji nacin. U njemu ce se prepoznati dve grupe: imigranti (medju kojima opet postoje dve znacajno razlicite kategorije: legalni i ilegalni) i oni rodjeni ovde koji se zovu Amerikanci, Kanadjani, i drugi slicni njima tzv. gradjani Zeljene Zemlje. I po Zapadnoj Evropi ce se mnogi ljudi prepoznati, i sire mozda, ali postoji i jedan ogroman broj ljudi koji film nece videti, zato sto su siromasni, niko ga nece otkupiti i titlovati, ili ih nece zanimati, osim ako osvoji koju nagradu, ili se prikaze na satelitskim programima za koji mesec, i onda ce ga videti i daleko odavde. Dakle, veliki je svet van ovog u kome smo mi zarobljeni, i taj svet bi ovaj film gledao svojim ocima nesviklim na takve dileme. Kao kuriozitet. Ili povod da se ocrni Amerika dodatno i sto proizvodi ovakve price.

Film je jako dobar sto bez bucnih efekata i secenja na komade pokazuje slojeve razlicitih zivota, pa ih onda uporedi. Glavni junak, kome je negde oko 60, je Amerikanac, usamljen, istrosen. Svaki od tih elemenata – godine, drustvo, izolovanost, praznina – se oslanja na druge elemente da postane jos gori, a skupa daju coveka koji u stvari jedino sto zaista poseduje je materijalna sigurnost. Zena mu je umrla u nekom prethodnom periodu, pominje se jednom i da ima sina koji zivi u Londonu. Ima a nema. Vise nema nego sto ima. Ali udobno mu je. Glavni anti-junak je mladic od oko 22-23 godine, mesanog sirijsko-palestinskog porekla, koji je ilegalni imigrant u Americi, ili kako se jos zovu ljudi poput njega – illegal alien (da se ne pobrka sa vanzemaljcima) – i on je neodoljivo pun zivota, sarma, topline, radosti, pristojnosti, i obasja svaku scenu u kojoj se pojavi. Na njegovoj strani je i njegova devojka, isto ilegalno pala s Marsa, iz Senegala, koja je suzdrzana koliko je on velikodusan u svojoj otvorenosti, i mada su oboje muslimani, prakticno dolaze iz dva sveta koji se nigde osim ovde ne bi dobro ni lako mesali. Tu je i njegova majka, obrazovana, fina Palestinka, lepa u svojim 50-tim, i posvecena sinu.

Prica je lepa, ljudska, ispricana sa finim osecajem za detalje. I potpuno je tacna. Takvih prica ima jako puno, i svaka je potentna da lomi lomi srca kao suve kolace. Osim sto pokazuje aroganciju jednog loseg sistema, film zeli da pokaze i kako se ljudi oslanjaju na sistem i izgube osecaj, ili cak samu zelju da se zamisle nad drugim sudbinama i zamisle sebe u takvoj jednoj, i reaguju sa vise ljudskosti. Sve u svemu, film je idealisticki, i pretpostavlja da bi ljudi trebali da budu vise dobri ljudi a manje lose kopije masina tokom svog budnog vremena. Lepo je sto je takav. Ali ne bi bilo u redu da se prihvati kao osuda ovog drustva. On ukazuje na ljude i sustinu, ali sustina nije jednostavna. Odnosno, postoji kao i uvek right & wrong, ali u ljudskim odnosima je standardni zakon i dalje na snazi: nekom mora da smrkne da bi drugom svanulo, i tu nije rec o geografiji. Svako drustvo treba osuditi za ono sto u njemu ne valja, samo sto ono sto nekome ne valja nekom drugom je dobro, i tu nastaje problem.

Film opisuje fine ljude i to mu je jedna od najlepsih osobina. Zaboravi se da se u svetu jos uvek – oduvek – gaje pristojni ljudi. I samo kao karakteri u jednom filmu, to je pravo osvezenje. Bar je neko medju tim karakterima mogao da bude baraba, malkice ako ne punom snagom. Ali nista od toga. Oni su svi, pojedinacno, onakvi ljudi kakve bi bilo zadovoljstvo sresti, u bilo kojoj tacki na planeti. Finim ljudima se cesto desavaju lose stvari, nepravedne i nefer, isto tako u svakoj tacki na planeti. Takvu jednu pricu ce svi gledaoci videti na isti nacin.