Lj.P.

Kumbia Queers su devojke iz Meksika i Argentine koje sviraju, i pevaju veselo, neku mesavinu punk kumbije. Kumbija je folk dance iz Kolumbije, koji se javlja u razlicitim oblicima sirom Latinske Amerike, i tradicionalno je vezan za jadne i bedne na dnu drustvenog bunara (lestvica kao metafora za drustvo je skroz promasena jer asocira na uzdizanje do neba a to je cisti bullshit, po mom misljenju; bunarenje je mnogo blize pravom smislu i znacenju zivota u bilo kojoj ljudskoj zajednici), ali je van te Amerike dosta popularan na razlicite nacine, a i u samoj toj juznoj polovini ove zemljane mase je isto popularan, pa se samo na tom primeru da zakljuciti da je popularnost cudna stvar. Tako sam negde procitala. Devojke na sceni su bile komicno-arhetipske i to me je odmah osvojilo: jedna u helankama sa leopard printom, jedna debeljuca u mornarskoj majici i mornarskoj kapi, jedna sa kaubojskim sesirom, jedna zgoljavica u baseball kacketu za bubnjevima koju je zaklanjala ona debeljuca, i jos jedna rock’n’roll chick sa cupavom kosom, visokim cizmama i Stratocaster basom koji me je strasno podsecao na kaktus iako nisam puno kaktusa videla u zivotu, sigurno ne onih koji podsecaju na Stratocaster. Kako su izasle na scenu u lepoj Luli, sve je odjednom imalo smisla jer su one znale gde se to kupuje. Posto i pevaju i pricaju na spanskom, mogla sam samo da nagadjam gde se smestio punk. Sex Pistols-i su mogli da pevaju „God Save The Queen“ ili onaj nepodnosljivo nepodnosljiv „My Way“, Kumbia Queers su izabrale da urade spansku verziju „These Boots Are Made For Walking“ i tradicionalne muzike sa svog parceta zemlje. I one su to odradile zabavno i energeticno. U pauzi izmedju pesama devojka-mornar se obraca publici iskljucivo sa ‘chicas’ tj. ‘devojke’. Ko se ne oseca tako veceras, ili nema jednu da obuce, neka se izgubi. A u publici ne pamtim kad je poslednji put bilo toliko krsno gradjenih momaka. I mame i tate su dosli sa svojom decom koja su queer, i neke devojke su dosle same, i sve je izmesano i sareno. Dobro sam raspolozena pa mozda zbog toga umisljam kako mi se svidjaju marginalci. Oni se ponekad okrenu umetnosti kao jeftinom nacinu da se zabave, ili se ne ubiju. I mainstream je okay u nekim pogledima. Sve dok ne tuku i jedni i drugi, ili ne pocnu da se ozbiljno interesuju jedni za druge. Kad to bude doslo, neki kraj ce doci, samo jos ne znam koji. A i ne moram da znam.

Posle devojaka dolazi izmesano drustvo iz Montreala, Psychotropical Orchestra, ciji ih promocioni materijal opisuje kao ‘Manu Chao on acid’. Ja sam taj shit probala jednom i zakljucila da droge treba iskoreniti ljudima iz mozga po svaku cenu makar i lobotomijom ali mene niko ne slusa, pa me takav opis nije impresionirao, medjutim ostatak opisa je bio bolji pa sam zato dosla. Krenuli su bucno i zestoko i posle onih kumbijansko-pankovskih safistkinja morali su da se ekstra potrude. Duvacku sekciju – trombon i truba – cine dve devojke. Go, chicas! Devojke duvaju kao da su dvaput vece, bosonoge na sceni, u lakim letnjim haljinama. To bi Tijana narocito umela da ceni, a oni koji ne znaju kako se takve stvari cene – bosonoge devojke, duvacki instrumenti i letnje haljine – neka zaobidju ovaj deo. Frontman je jedan celavko koga bi verovatno vecina devojaka zaobisla na ulici ili u svakoj drugoj prilici, ali sa takvim srcem on vodi svoj bend, i skace na sceni u svom teatralnom kostimu, usred zaglusne buke latinsko-psihodelicnog sound-a, te redovno proverava da nismo zaspali jer takva je legenda u Montrealu, da smo mi Torontonians dosadni i pospani vec oko 11 (ja jesam) ali veceras je izuzetak, i za nas i za njih.
Oh, I love my life, poslala sam sebi ljubavno pismo negde oko 1, i krenula kuci da spavam.

Advertisements