Obojena

Prekrasno jutro medju spomenicima. Visoko negovano drvece stoji u opustenom dremezu. Pokoja grana se strese od slatke jeze i prospe tanak niz svetlucavih kapi. Arboreal Vista Social Club. Volela bih da im se pridruzim. Ima velicanstvenih primeraka, listopadnih, uvek zelenih, visokih, niskih, sirokih, tankih, robustnih i neznih, raznovrsnost ko-egzistira pod rukama negovatelja, svako ima svoje korene i prostor.

Primecujem da zene koje se zovu Muriel dugo zive. Prebirem po memoriji – na staro-galantnom ‘Muriel’ znaci ‘back off!’. I u taj klub se treba uclaniti. Dvojica decaka u bronzi se polivaju vodom. Jedan je ostavio sveze cvece. Mozda je i majka, ili sestra, braca se retko sete takvih stvari. Niz vijugavu asfaltnu stazu dolaze dve zene jos zadihane od trcanja. Pricaju glasno i ruzno. Gde su macke koje vole jezik u aspiku kad ti zatrebaju? Sada se svi guraju po garantovano pravo na srecu, i nikada nije bilo vise mizernih ljudi. U trenutku kad prolaze kraj mene i najtananiji list je prestao da treperi, najgladniji ptici su zacutali, huka auotmobila se udaljila kroz tunel izolacije i ja sam se zaustavila. One nisu nista primetile. Prosle su naizgled bezbolno kroz vrata svoje buducnosti. Prekasno je, sada ih sreca nikad nece stici! Mozda sam mogla da ih upozorim ali ja idem u suprotnom smeru. Gledala sam malo za njima sa olaksanjem i onda pogledala u nebo. Kada je ovako plavo oboji mi misli, i lice i kozu, a kad sam plava sve je moguce.

Kasnije ovog dana proci ce karneval dugackom ulicom kraj jezera i pratice ga milion ljudi svih boja, nimalo nalik dvrecu. Ucestala su ubistva u gradu. Suska se da strasti uvek zavrse u nekom obliku ubistva, ultimativno posedovanje i trijumf. Sve su objasnili i sve razumeju, ovih dana se vredi suprotstavljati samo reda radi, ipak je polarizacija prirodna geometrija. Odrzava nas napetost vode, magnetnih polja i volje.

Sada mi u susret dolazi jedna druga zena. Hoda sporim tuznim korakom. Ona ne zuri na rasprodaju srece. Mirise kedar i ja se okrecem da vidim koji je. Njemu cu zavestati i poslednji gram svoje neorganske materije; neka mirise na mene svet ovako jednom. Ona mi u prolazu pozeli ‘good morning’. Ah, ne, kedar je bio za nju! Kakva je zver ta sreca, nikad nisi spremna kad te zaskoci. Opet se okrenem i sa zakasnjenjem otpozdravim od pozadi i vidim, ona sada hoda sporim srecnim korakom.

Nebo i drvece drze Svemir na sigurnom rastojanju bez vidljivog napora, poslednja Muriel kraj koje sam prosla zivela je 95 godina, po mojim golim rukama setaju suncevi zraci vrelim stopalima.

Advertisements