Umrla nam je zlatna ribica prosle nedelje, ona ista koja nije bila bas zlatna. Negde oko 11 uvece, na kraju intenzivnog dana u kome su se izmesale velike kriske ushicenja i straha, i sve je na kraju zalilo siroko, debelo more zamora. U 11 je stigla dvostruka doza zavrsne spice – dete koje place i ribice vise nema.
Dete je na kraju zaspalo, ne pre nego sto sam joj obecala da mrtvu ribicu necu baciti u wc solju, zacudjena zasto svi pocev od nje misle da imam surovo srce kad se ja tako necega nikada ne bih ni setila, bez obzira sto je to cesta referenca u pop kulturi svakodnevice, i uvidjam da je jedini problem sto uvek pogresni ljudi misle da sam surova, ne, jos jedan problem je bio u tome sto sam ja tu ribicu zaista volela. Iako sam je pre dva meseca umalo ubila kad je pri ciscenju vode iskocila i pracakala se na suvom i ja u pokusaju da je spasem, dok je dete vristalo u uzasu, joj otkinula jedno peraje pa se sve crvenilo od krvi i ja sam pila sedative jer ne mogu da izbrisem iz usiju kad deca placu i vriste i ja sam tu ribicu zaista volela i zar sam dzaba vegetarijanac tolike godine. I dva dana posle toga sam pala i grozno se razbila, i bilo je krvi opet, i gle! svaka je crvena, bar na ovoj planeti. Ribici je novo peraje pocelo da raste i ona se i dalje sepurila po obicaju, kao da nista nije bilo. I meni neke od koscica zarastaju ali nista nece biti kao pre. Osim mene niko i ne pamti kako je bilo pre.
A negde oko 9 je jos uvek veselo sljapala po svojoj staklenoj casi punoj vode. Sigurno je bilo srce u pitanju. Oko 12, teska od umora, izukla sam ribicu teget plavom mrezicom koja nam je dosla u paketu sa njom, i prebacila je u plasticnu posudu sa malo vode i stavila u frizider, pogrebni zavod za upotrebu u ovakvim slucajevima. Ja po potebi radim i za takve ustanove. Sutradan smo trebale da je sahranimo u parku.
Sutradan nismo bile raspolozene i ostavile smo da saceka jos jedan dan. Taj dan smo zapocele odlaskom na ostrvo. Ali su nas na ulazu u metro zaustavili. Obustavljeni su bili vozovi i svi moraju da cekaju na ground transportation po vrucem danu. Ne znam sta mi je bilo da pitam sta se desilo, kao da je moglo da bude nesto dobro. Debeli covek koji nam redovno prodaje karte je odgovorio da je a young boy izvrsio samoubistvo na stanici nekoliko kilometara odatle. A young boy. Pokusala sam opet da kao velika objasnim detetu da ‘young boy’ ne znaci da je imao 5 godina, mozda desetak vise, kao da to je to bilo nesto znacajno. I ne mogu da prestanem da pricam pred njenim licem kad tako izgleda. Kao da trcim maraton, moram da objasnim, objasnim da bude sasvim jasno! kako to nikada ali nikada nije izlaz jer sutra uvek dolazi novi dan i sve je deo zivota, i beznadje i sreca, cak dolaze sa istog mesta verovatno. I tugujemo tiho za njim, a young boy, i ona nasa ribica nas ceka u frizideru, i dan je lepljiv i vruc a mi se drzimo za ruke jer volimo, i sada nam treba da njena ruka bude u mojoj, tako oznojene, i lose smo raspolozene.
Nedugo zatim bile smo opet lepo raspolozene. O tome sam pricala, htela sam da joj kazem, ali nisam, jer prica je suvisna. Ostrvo je uredjena urbana oaza, zelena, cista, sa malim zabavnim parkom. Guske i patke plivaju i setkaju se okolo, galebovi slecu i odlecu, deca galame i zalecu se u svim pravcima, ali nije bila velika guzva. Isle smo na panoramsku voznju na velikom tocku, koji nije od najvecih ali ja ga se svejedno bojim. Odbila sam da idem na nesto jos strasnije, pa smo otisle na starinski carousel sa velikim zivotinjama, koje su se podizale i spustale po mesinganoj cevi, i to je bilo neocekivano i veliko uzivanje. Vrteti se u krug potvrdjeno ima pozitivnog efekta, pa podizanje i spustanje, i lepo se oseti zivotna radost. Onda smo se setile da imaju i malu farmu sa zivotinjama. Usput smo izbegavale bliske susrete sa guskama, koje su uglavnom gledale svoja posla ali bi samo odjednom zastale usred guskanja, iskrivile glavu i pogledale nas jednim okom sa vrlo jasno porukom. Jos bi i krenule prema nama. Mi smo se hvatale za ruke i bezale, nimalo postidjene da nismo hrabre. Videle smo posle jednog muskarca kako gura jednu upornu gusku, otima se sa njom oko kese sa hranom, i cudile se kako je neustrasiv. Cudan je svet, bas svakakav. Na farmi je bilo pilica, i konja, jedan tuzni magarac je cutao na vrelom suncu dok je drugi cutao u hladu, i onda smo videle fazana. Mnogo je lep, sa crvenom kacigom i gustim, fino rasporedjenim perjem, kad smo spazile jednom malecnog misa kako se gura kroz pesak na dnu ogradjenog prostora. Ubrzo je bilo jasno da nesto nije u redu sa njim. Bio je sam, kretao se sporo i ptice su ga ostavljale na miru onako site iako je bio lak plen. Tu smo se setile da je smrt svuda oko nas; i u nasem frizideru, i u frizideru neke bolnice gde su do tada vec sigurno odneli decaka iz metroa, i evo je ispred nas gde pristize. ‘Ajdemo, rekla sam. Posle nekoliko koraka dete se okrenulo i vratilo, da ga obodri jos jednom da ustane – i evo, vrisnula je radosno posle par sekundi, ustao je i izgleda da mu je bolje. Trenutak kasnije je pao i to je bilo to. Vratila se mami u zagrljaj sa suzama na obrazima, uplasena da je smrt svuda oko nas. Ali i zivot, ljubavi, vidi samo koliko zivota ima oko nas! – trudila sam se. Tu je opet naisla grupa gusaka, i opstanak je potisnuo te misli u drugi red, ili treci. Puno redova misli ceka u svakodnevnim projekcijama. Smena redova, to je izgleda kako funkcionise. Kao voda u fontani, reciklirane misli iz zadnjih redova dodju napred, povuku se, dodju napred, povuku se, i to je to.
Lep je bio dan. Pred kraj smo uzele lopaticu, plasticnu posudu sa ribicom i papirni nadgrobni kamen koji je napravila i otisle smo u park. Ribica nije vise bila ona ista. Boje nisu blistale, telo bez zivota a memorija zivota sveza, i nesto mutno i belo oko usta. Sta je to, pitala je, uplasena i zgadjena. Smrt, ljubavi, tela se u smrti raspadaju. Cim zivot prestane smrt preuzme, i neko drugi od toga zazivi, ili prezivi, i tako neko vreme. Iskopale smo rupu koliko smo mogle duboko plasticnom lopaticom, zatrpale sve cvrsto, postavile nadgrobni pomen i rekle ‘good bye’.
Tuzan je bio dan.
Proza neuroza 
Nekad se neke stvari poklope, i cak kad su sitnije vaznosti, a obaska vece, to budi u meni razna, cesto nova, osecanja, a sigurno nisu svakodnevna pojava.
Elem, „dizao“ sam jutros neke pesme na moj blog, i premisljao da li da ovu koju cu podici kad otkucam komentar aploudujem sada ili ostavim za neki drugi dan, ali sam svakako bio siguran da ce ona biti sledeca.
I taman resih da to ostavim za drugi put i procitam ovaj post pre nego krenem na spavanje, i onda promenih odluku.
Posvecujem je tebi, odnosno ovom postu.
Jel’ to Laibach? Zestoki momci, i cudni putevi kojima putujemo jedni do drugih.
Hvala na posveti i na ovom lepom komentaru. Znam o cemu govoris. Sjajan osecaj. Nepogresiv, nepobediv, savrsen. Drago mi je da ti se desio. Kad meni naidje jedan takav, ja celog dana lebdim, leprsam, a ne ustezem se ni da napravim neku ushicenu ludost.
🙂
Da, oni su.
Razumemo se.
Da dodam, mada cenim da ti je to vec poznato.
To je obrada.
Original je mnogo meksi, u pop varijanti.
Licno mi ova verzija mnogo vise prija, mislim da su uneli mnogo vise pravog razumevanja, iskrenosti i najvaznije, samog zivota. 🙂
No, to je stvar svacije procene i ukusa, ne omalovazavam ni original ni stav onih koji ga vise vole.
Nije mi poznato :))
Cula sam nekoliko njihovih stvari, mislim i ovu ali nisam sigurna. Njihov zvuk je prepoznatljiv. Zestoki momci se uglavnom ne uklapaju u moj muzicki ukus i nisam se nikad potrudila da saznam sta to oni pokusavaju da kazu. Ali mi je vrlo simpaticno kako se stvorila veza izmedju ovog teksta i te stvari u tvom sistemu. To mi je, recimo, jako lepo. I dozivela sam posvetu kao poseban poklon.
O, oni pokusavaju dosta toga da kazu, citav umetnicki pokret, ne samo muzicki, i „filozofija“ koja ga prati, mada nisam ni sam preterano dobro upoznat sa celinom njihove price, a imaju i atipicne stvari za zestoke momke, veruj mi. 🙂
Cesto su obradjivali druge, ali uvek praveci nesto novo iz toga, sto je retkost i u sirim okvirima.
Life is life (naziv pesme) u originalu mislim izvodi grupa Opus, cini mi se da je sam nemam, ali ako pozelis da uporedis, mozda ce ti biti zanimljivo. 🙂
Drago mi je da si to dozivela kao sto navodis.
„Okacicu“ mozda jednom jednu njihovu stvar, takodje obradu, koja ce pokazati i njihovu neznu stranu. 🙂
Otisla sam na Wikipediju da vidim sta pise o njima.
Nisu zestoki momci retka pojava (hvala, rado cu poslusati i neku ‘nezniju’ stvar) i moze im se prici na vise nacina. Nemam problema sa takvim momcima sve dok nikoga ne tuku i ne razbijaju ulice, samo mom senzibilitetu retko kada odgovara takva vrsta zestine. Scenski nastup je jako zanimljiva stvar, i sama nisam nikada bila performer pa mogu samo da zamisljam (i zanimljivo mi je da zamisljam). Vrlo kompleksno kao i sve drugo, sa dodatnim elementima magicnog, nadrealnog i ciste iluzije. Kad tome dodas politicku poruku, ili parodiju izvesne politicke poruke, to postaje neka vrsta alternativne stvarnosti, koja se takmici sa onom oko tebe. Ne zavidim nikome kome je performans zivot. Niti bilo kome ko zapocne pokret, pravac, filozofiju, partiju, sta bilo. Uzasna klopka, kako se da videti na nizu istorijskih primera. A inace uopste nemam smisla za obozavanje, bilo autoriteta ili pop zvezda, pa tako sve i svakoga prihvatam na osnovu dozivljaja u tom trenutku. Ili mi leze, ili ne. Susreti, to bi verovatno bio dobar naziv.
Jos da dodam – dopada mi se eksperimentalni deo. I uvek jeste, toliko sam razumela o njima jos prvi put kad sam cula za njih.
I zanimljivo mi je da sam naisla na Knez kao legitimno prezime kod nas. Ja sam moje skratila nezvanicno na taj oblik pre par godina jer mi je dojadilo da niko ovde ne moze da ga izgovori ni priblizno. A mislila sam i ime da promenim – zivele razlicite stvarnosti – ali to je druga prica 🙂
Mislio sam da su tako uspesne obrade retka pojava, a ne sami zestoki momci. 🙂
Ostatak gornjeg komentara skoro u potpunosti mogu da potpisem, zaista. 🙂
Usput, poznajem nekog ko je bio u prilici da upozna privatno frontmena Lajbaha, i kao sto to cesto biva, bar moja privatna iskustva sa poznatim licnostima meni to govore, tako se i sa njim pokazalo da privatno nema puno dodira sa scenskim nastupom.
Bice pesma, ali upravo mi pristizu prijatelji. 🙂
Pozdrav.
Slazem se za uspesne obrade i retkost istih, malo sam to nejasno napisala gore. Htela sam da bacim malo svetla na zestoke momke sa moje strane, to je bilo sve 🙂
Ne iznenadjuje me da je privatnost drugacija od scenske persone, i tako verovatno treba da bude. A opet, kad postanes institucija a krenuo si kao avangarda… Ljudska priroda i njene jadikovke 🙂
Lep provod sa prijateljima, i pozdrav.
Na zalost, a mozda i ne, sve sto krene kao avangarda ima u osnovi vec zapisan kod da se vremenom ili pretvori u instituciju, transformise u nesto posve drugo ako nema snage da postane institucija ili nestane. Ne kazem da je nemoguce, ali taj usud je tesko izbeci.
Rekoh, mozda i ne treba zaliti, jer, to je i dobro, prostor za nove avangarde, koje ce menjati svet u detaljima ili krupnom planu, ostaje i dalje otvoren. Zajebana, ali u osnovi, fer postavka.
Uostalom, postovati to sto je dala dok je bila avangarda, jasno, treba, ali jebes avangardu koja nije u stanju to da ostane. 🙂
Necu da kacim pesme neko vreme, muzicka kutija na wp je trenutno nestabilna, cini se da jedino moja za sada odoleva (probali su i mene da neutralisu, ali ne znaju sa kim se kace 🙂 ), na par drugih blogova skoro uopste ne funkcionese.
Imas moju imejl adresu sa kojom sam registrovan ovde, posalji na nju neku svoju i bice mi drago da ti posaljem dve drugacije pesme od Lajbaha. 🙂
O, setih se sada Cea, on je umro kao avangarda.
Na stranu to sto je svako ubistvo tragicno, steta je i sto je njegovo sprecilo da saznamo da li bi do kraja, da je umro prirodnom smrcu, ostao to.
Ako je neko u dvadesetom veku obecavao da moze da izbegne da postane institucija, to je bio on.
O avangardi i institucijama bi vredelo pricati. Cak se trenutno guraju neke ideje u glavi, ali zurim napolje. Pisacu kasnije i o muzici a mozda i na ovu temu.
Che je zanimljiv. Ne smem ni da pomisljam sta bi od njega postalo, iako je tesko gvoriti na takav nacin o ljudima koje ne poznajes, pa i o bliskima. Imam jedan tekst koji nije o njemu toliko ali ga pominje i on je vazan deo, mozda cu ga postaviti veceras.
Pozdrav.