Lep je bio dan. Tuzan je bio dan.

Umrla nam je zlatna ribica prosle nedelje, ona ista koja nije bila bas zlatna. Negde oko 11 uvece, na kraju intenzivnog dana u kome su se izmesale velike kriske ushicenja i straha, i sve je na kraju zalilo siroko, debelo more zamora. U 11 je stigla dvostruka doza zavrsne spice – dete koje place i ribice vise nema.
Dete je na kraju zaspalo, ne pre nego sto sam joj obecala da mrtvu ribicu necu baciti u wc solju, zacudjena zasto svi pocev od nje misle da imam surovo srce kad se ja tako necega nikada ne bih ni setila, bez obzira sto je to cesta referenca u pop kulturi svakodnevice, i uvidjam da je jedini problem sto uvek pogresni ljudi misle da sam surova, ne, jos jedan problem je bio u tome sto sam ja tu ribicu zaista volela. Iako sam je pre dva meseca umalo ubila kad je pri ciscenju vode iskocila i pracakala se na suvom i ja u pokusaju da je spasem, dok je dete vristalo u uzasu, joj otkinula jedno peraje pa se sve crvenilo od krvi i ja sam pila sedative jer ne mogu da izbrisem iz usiju kad deca placu i vriste i ja sam tu ribicu zaista volela i zar sam dzaba vegetarijanac tolike godine. I dva dana posle toga sam pala i grozno se razbila, i bilo je krvi opet, i gle! svaka je crvena, bar na ovoj planeti. Ribici je novo peraje pocelo da raste i ona se i dalje sepurila po obicaju, kao da nista nije bilo. I meni neke od koscica zarastaju ali nista nece biti kao pre. Osim mene niko i ne pamti kako je bilo pre.

A negde oko 9 je jos uvek veselo sljapala po svojoj staklenoj casi punoj vode. Sigurno je bilo srce u pitanju. Oko 12, teska od umora, izukla sam ribicu teget plavom mrezicom koja nam je dosla u paketu sa njom, i prebacila je u plasticnu posudu sa malo vode i stavila u frizider, pogrebni zavod za upotrebu u ovakvim slucajevima. Ja po potebi radim i za takve ustanove. Sutradan smo trebale da je sahranimo u parku.

Sutradan nismo bile raspolozene i ostavile smo da saceka jos jedan dan. Taj dan smo zapocele odlaskom na ostrvo. Ali su nas na ulazu u metro zaustavili. Obustavljeni su bili vozovi i svi moraju da cekaju na ground transportation po vrucem danu. Ne znam sta mi je bilo da pitam sta se desilo, kao da je moglo da bude nesto dobro. Debeli covek koji nam redovno prodaje karte je odgovorio da je a young boy izvrsio samoubistvo na stanici nekoliko kilometara odatle. A young boy. Pokusala sam opet da kao velika  objasnim detetu da ‘young boy’ ne znaci da je imao 5 godina, mozda desetak vise, kao da to je to bilo nesto znacajno. I ne mogu da prestanem da pricam pred njenim licem kad tako izgleda. Kao da trcim maraton, moram da objasnim, objasnim da bude sasvim jasno! kako to nikada ali nikada nije izlaz jer sutra uvek dolazi novi dan i sve je deo zivota, i beznadje i sreca, cak dolaze sa istog mesta verovatno. I tugujemo tiho za njim, a young boy, i ona nasa ribica nas ceka u frizideru, i dan je lepljiv i vruc a mi se drzimo za ruke jer volimo, i sada nam treba da njena ruka bude u mojoj, tako oznojene, i lose smo raspolozene.

Nedugo zatim bile smo opet lepo raspolozene. O tome sam pricala, htela sam da joj kazem, ali nisam, jer prica je suvisna. Ostrvo je uredjena urbana oaza, zelena, cista, sa malim zabavnim parkom. Guske i patke plivaju i setkaju se okolo, galebovi slecu i odlecu, deca galame i zalecu se u svim pravcima, ali nije bila velika guzva. Isle smo na panoramsku voznju na velikom tocku, koji nije od najvecih ali ja ga se svejedno bojim. Odbila sam da idem na nesto jos strasnije, pa smo otisle na starinski carousel sa velikim zivotinjama, koje su se podizale i spustale po mesinganoj cevi, i to je bilo neocekivano i veliko uzivanje. Vrteti se u krug potvrdjeno ima pozitivnog efekta, pa podizanje i spustanje, i lepo se oseti zivotna radost. Onda smo se setile da imaju i malu farmu sa zivotinjama. Usput smo izbegavale bliske susrete sa guskama, koje su uglavnom gledale svoja posla ali bi samo odjednom zastale usred guskanja, iskrivile glavu i pogledale nas jednim okom sa vrlo jasno porukom. Jos bi i krenule prema nama. Mi smo se hvatale za ruke i bezale, nimalo postidjene da nismo hrabre. Videle smo posle jednog muskarca kako gura jednu upornu gusku, otima se sa njom oko kese sa hranom, i cudile se kako je neustrasiv. Cudan je svet, bas svakakav. Na farmi je bilo pilica, i konja, jedan tuzni magarac je cutao na vrelom suncu dok je drugi cutao u hladu, i onda smo videle fazana. Mnogo je lep, sa crvenom kacigom i gustim, fino rasporedjenim perjem, kad smo spazile jednom malecnog misa kako se gura kroz pesak na dnu ogradjenog prostora. Ubrzo je bilo jasno da nesto nije u redu sa njim. Bio je sam, kretao se sporo i ptice su ga ostavljale na miru onako site iako je bio lak plen. Tu smo se setile da je smrt svuda oko nas; i u nasem frizideru, i u frizideru neke bolnice gde su do tada vec sigurno odneli decaka iz metroa, i evo je ispred nas gde pristize. ‘Ajdemo, rekla sam. Posle nekoliko koraka dete se okrenulo i vratilo, da ga obodri jos jednom da ustane – i evo, vrisnula je radosno posle par sekundi, ustao je i izgleda da mu je bolje. Trenutak kasnije je pao i to je bilo to. Vratila se mami u zagrljaj sa suzama na obrazima, uplasena da je smrt svuda oko nas. Ali i zivot, ljubavi, vidi samo koliko zivota ima oko nas! – trudila sam se. Tu je opet naisla grupa gusaka, i opstanak je potisnuo te misli u drugi red, ili treci. Puno redova misli ceka u svakodnevnim projekcijama. Smena redova, to je izgleda kako funkcionise. Kao voda u fontani, reciklirane misli iz zadnjih redova dodju napred, povuku se, dodju napred, povuku se, i to je to.

Lep je bio dan. Pred kraj smo uzele lopaticu, plasticnu posudu sa ribicom i papirni nadgrobni kamen koji je napravila i otisle smo u park. Ribica nije vise bila ona ista. Boje nisu blistale, telo bez zivota a memorija zivota sveza, i nesto mutno i belo oko usta. Sta je to, pitala je, uplasena i zgadjena. Smrt, ljubavi, tela se u smrti raspadaju. Cim zivot prestane smrt preuzme, i neko drugi od toga zazivi, ili prezivi, i tako neko vreme. Iskopale smo rupu koliko smo mogle duboko plasticnom lopaticom, zatrpale sve cvrsto, postavile nadgrobni pomen i rekle ‘good bye’.

Tuzan je bio dan.

Advertisements