Mozda

Stajala je na sredini ulice
zena iz provincije
i stezala nervozno ruku malom decaku

Videlo se po suknji i dzemperu
i cipelama
da joj veliki grad izaziva teskobu
I jos
po nesigurnosti sa kojom se uputila preko
prometne ulice koju niko nije prelazio

Tako mi je upala u oci
Na udaljenosti od dvadeset metara
mozda manje

Bilo je ljudi izmedju nas
Gomila koju je bilo moguce odgurnuti
ili preskociti
Mozda

Stajala sam i gledala je kako
prati saobracaj koji dolazi s desna
Cekali su na levoj strani ulice

Iz daleka
sa drugog semafora i njene leve strane
dolazio je taksi velikom brzinom

Ni jednom se nije okrenula u levo
Nije smela
ili nije umela

Niti je pogledala dole
U belu liniju do koje jos nisu dosli
sigurnu zonu usred podeljene ulice

Taksi je bio udaljen pedeset metara
mozda manje
I ja sam znala

Po njenoj nervozi i nesposobnosti da okrene glavu
Po brzini automobila
Po beloj mrlji neverice na licu vozaca
da se nece prenuti i
pobeci pred onim sto on nosi
I jos
po nemogucoj sporosti kojom se sve odvijalo

Okrenula sam ledja pre nego sto ih je udario

Kolektivni vrisak metala
neverice i soka iz grla svedoka
Svi su potrcali ka njima

Ja sam trcala u suprotnom smeru
Bezala sa mesta zlocina
Ubistvo!
Gomila se sjatila oko zrtava i vozaca taksija

Jedna cipela je dugo padala
i zaustavila se na
beloj liniji

Mozda je bilo nemoguce

Ali nisam ni probala

Stajala sam
kao i ona
zaustavljena slucajem
Posmatrac predstave
Ili saucesnik
Mozda

Oh, kako je jadno i drhtavo bilo njeno telo
Dete koje nije imala kome da ostavi
pripijeno uz nju
A ona nije smela
ili nije umela
da i sama uhvati nekog za ruku

Advertisements

Pathetique

Cesto puta pomislim na onu pricu o Niceu kada se bacio bio zlostavljanoj zivotinji oko vrata. A ko ne bi? Ko ne bi?! Scena zivi i sama za sebe, a Nicea duboko humanizuje. Ima poeticne pravde i smisla u tome kako je zavrsio. Kakav mensch – ceo zivot posvecen filozofiji i etici, idealu i njegovom antonimu, i onda odustanes. Zamisljam ga kako stoji na ulici iz 19-og veka, haos saobracaja, industrije, i ponude svuda oko njega, i onda naidje ta scena brutalnosti, anti-olimpijski akt lomljenja zivotinje od strane druge zivotinje. Od svih manifestacija nadmoci to bi bila jedna od onih pred kojima pucaju i razum i filozofija. Po mom misljenju. Ne znam u stvari zasto tako cesto pomislim na tu epizodu. Mozda jer mislim da cu i ja na neki slican nacin zavrsiti. Mislim da se ona sada u mojoj glavi stopila sa nekim drugim slikama, i ja sam joj dodavala malo ovde malo tamo ali eto je cesto gde se pojavi, rastuzi me i utopli, tako idealizovana. Nedavno sam se bas zbog nje setila price koja se desila pre vise godina na prometnoj ulici, i ispred poslasticarnice ‘Pelivan’.

Dan obican i vreme prosecno za jedno prolecno popodne, automobili su zujali uobicajenim tempom i na ulici je bilo par prolaznika koji su zastajali, gledali u nesto ili okretali glave i nastavljali dalje. Po sredini trake koja je delila kolovoz na levi i desni, lezao je jedan veliki pas, zuto-ridj, cvilio, pokusavao da ustane, i padao. Pretrcala sam ulicu da mu pomognem. Bio je udaren u donji deo kicme, i zadnje noge su mu bile oduzete. Na asfaltu i po dlaci videle su se mrlje krvi, mokrace i izmeta. Privio se bio uz mene, gledao velikim braon ocima i jaukao. Tu smo vec oboje jaukali. Pokusavao je da se pomeri prednjim nogama i padao, i ja sam pokusavala da ga podignem ali bio je to veliki ker, prevelik za mene. Oko nas je saobracaj nastavljao u paralelnim brzim linijama kao animirani zid; cisti oblici tehnologije i fokusirani vozaci za volanom, gospodari malog univerzuma: zivota, smrti i slomljenih ledja. Bilo je vrlo malo mesta za okretanje. Pas na slomljenim ledjima, ja na kolenima, bili smo izolovani u sredini. Nastavila sam da grabim svilenu zuto-ridju dlaku u pokusaju da ga podignem, kad sam spazila momka od nekih 17 godina kako stoji ispred ‘Pelivana’, u beloj kecelji, ruku iza ledja, i smeje se. Pretpostavljam da je ocekivao da me neki od automobila dokaci ili spreda ili otpozadi dok sam se natezala sa povredjenom zivotinjom, i nije mogao da veruje svojoj sreci da sve to gleda uzivo. Mozda mu je bilo smesno sto ne mogu da ga podignem. Njegovo kliberenje me je prizvalo svesti. „Sta stojis tu kao blesav!“ ciknula sam. „Dolazi ovamo!“ Smesta se uozbiljio, okrenuo malo oko sebe, valjda da proveri da ga niko nece videti ili nije bio siguran da sam na njega mislila, i poslusno pretrcao preko ulice. Pomogao mi je da prenesemo psa do travnjaka, odmah kraj poslasticarnice, malo iza i po strani.

Sta sad? Momak mi je rekao da ne zna kome ker pripada, ali komsijski je, vidjao ga je ranije. Ja sam vise pricala sa sobom nego sa njim, i prolazila sam kroz opcije. Da ga nosim veterinaru ne mogu, jer ga niko nece uzeti u auto. Sve i da zaplasim decaka dovoljno, ili ga potkupim, nije mogao da ostavi poslasticarnicu praznu, ili zakljuca. Svejedno, ne mozemo da ga nosimo. Vec sam ranije bila u situacijama gde bih nosila povredjenu zivotinju koju sam nasla na ulici kod veterinara, i bilo mi je objasnjeno da sa povredjenom kicmom ne mogu nista da urade. Nosila sam povredjene zivotinje i u bolnicu za ljude, ali srecom kad nije bilo guzve i niko mi to nije uzeo za zlo. Sada kad se toga setim verujem da su bili vrlo uvidjavni, jer sam ih preklinjala da im daju inekciju morfijuma ili kodeina i olaksaju bol. Mogli su i da me zatvore na psihijatrijsko odeljenje, ili zovu policiju. Ali sa policijom bih lako, samo nisam znala sta bih sa tim izlomljenim telima u svojim rukama. I kako te samo gledaju, kao da si poslednja osoba na svetu koju vide, i jedina koja im moze pomoci. Uradis nesto a u stvari ne uradis nista. Da li je to onda razlog da uopste ne uradis nista?
Naravno da nije. Ali nemoc je najgora stvar na svetu. I uzas i bes istovremeno, zakljucani u maloj sobi.
Kad sam odlazila – decak iz ‘Pelivana’ me je tesio da sam uradila sve sto sam mogla, i da ne brinem, kao da je on tu nesto mogao ili znao – osecala sam se kao ubica. I dezerter. Nisam mislila da ce mu tu neko naneti dodatno zlo, ali ima mnogo nacina da se ucini zlo. Ker me je pratio pogledom i zavijanjem, pruzao se ka meni, i na kraju sam pobegla.

Dve nedelje se nisam usudila da prodjem tim putem, da ga ne vidim mrtvog i zaboravljenog po strani, ili tragove krvi, ili ne znam sta sam drugo mislila da cu naci. Mesec dana kasnije spazila sam ga kako polu-trci, polu-se-vuce na toj svojoj komsijskoj strani ulice. Preziveo je. Neko drugi se nasao da mu pomogne kad ja nisam znala kako. Ili su ga samo ostavili samog. Kupovala sam mu hranu u kasapnici, i ako nije bio tu ostavljala je po strani. Poziveo je jos nekolikog godina i onda se i meni i njemu izgubio trag.