Kad bih bila junak

U bliske susrete sa ljudima se uvek upustam sa manje ili vise strave. Verovatno je to glavni razlog, uz nesto okolnosti, sto zivim u mehuru, koji na engleskom bolje zvuci – bubble. Kad moram da se sretnem sa ljudima, ja stegnem zube i stomacne misice, i izguram sa vojnickim stoicizmom. Posle godina stezanja zuba oni su mi se duboko uvukli u desni, a stomacni misici su zavidno jaki i bez dodatnog vezbanja. Iako ne volim da gresim, kao ni vecina ljudi, umirem od zelje da se pokaze da nisam u pravu. Posto sam u svoju bubble uvukla milion stvari, medju kojima prednjace opazanja, zakljucci, iskustvo i slicni specijaliteti, ja u njoj jedva disem. To je pozitivan spin. Sustina je da se gusim. Kad bi se dokazalo da su pogresni, ocekujem da bi oni svi pukli od muke – ne ostecujuci moju bubble – i tako bih ja dobila vise mesta.

Nedavno, cak sasvim sveze, u jedan dan su se smestili saznanje da se skora buducnost priblizava u obliku tenka kome ne fali goriva i pred kojim moj mehur izgleda smesnije nego obicno, da je jedan dosta bedan ljudski primerak neizbrisiv deo mog zivota pa i mog deteta i njene familije sa one strane, ciji teret najteze podnose njena sopstvena deca, i meni (opet!) puche srce, koje se usled svakodnevnih pucanja bavi jedino sakupljanjem svoje srche pa sve to ugura u vrecicu tu negde po sredini i ponekad se zaboravi sta mu je duznost u bdenju nad tim komadicima koji nikad vise nece biti celi,  i evo razmisljam kako mi je do nedavno velika preokupacija bila kako da odspavam pristojno bar jednu noc, a sada se ozbiljno brinem oko ovog organa u grudima, jer bez spavanja manje-vise ali sa srcem u komadima…

Elem, sa takvim stanjem stvari, naidjem opet na Michael-a Dirdu, koga sam pominjala nedavno i koji je knjizevni kriticar u Americi i ja volim da citam njegove kritike ako i ne znam nista o knjigama o kojima pise. Nasao se tako Michael u nekoj katolickoj skoli za devojcice na maturi – pozvali su ga kao uvazenog gosta da odrzi nadahnuti govor i inspirise devojke, i tu se iz mnostva podigne jedna ruka i devojcica ga pita sa duznim postovanjem i intelektualnom radoznaloscu: koji bi junak iz literature on voleo da bude. Michael nije oklevao: Bond, James Bond.
Devojcice su vristale od smeha, odusevljene, i ja sa moje strane, u stolici, ispred monitora, isto tako, kao da sam i sama nadobudna klinka. Odmah potom shvatila sam da bih i ja volela da budem James Bond!

Michael je posle u svom clanku dodatno objasnio zasto bi on ozbiljno voleo da bude James Bond, i ja sam sve vreme klimala glavom, chekirala da je u pravu jer bih i ja bas zbog toga volela: i licence to kill, i skupe automobile, i garderobu, i sve one fantasticne igracke koje ga cine nepobedivim, velelepne i komplikovane lepotice u nekomplikovanim vezama (ovo u muskom izdanju za mene, please), neoboriv cool, prihvatanje ugovora ali ne i autoriteta, osecaj zadovoljstva kad spasis svet od samog sebe i zlog mastera… jednom recenicom: primerak kome je ceo svet comfortable bubble a ne jedan bezvezni apartman u centru ovog grada u kome je zimi hladno a leti vruce.

Ostatak dana nisam vise razmisljala ni o tenku ni o bednoj rodjakinji, vec o Jamesu (sto se u ostatku price tj. mog zivota moze pokazati kao pogresno, ali prijalo je). Filmove o Bondu nisam nikada volela, iako sam dobar deo njih odgledala. Za one legendarne sa Connery-jem nisam sigurna oko celog kompleta, ali svejedno, taj sex appeal je bio savrsen za moju mamu, meni je bio pomalo smesan. Lepotice koje izgovore par reci i surove su i opasne, iako nisam razumela zasto, sto je prihvatljivo za jednu klinku, da ne razume, ali ja ovako velika i dalje ne razumem. Bond je u ta vremena bio muskarac, a meni su se svidjali decaci – okay, to je objasnjenje – ali kad je trebao da mi se svidja muskarac, nijedan Bond nije bio to. Sve do ovog poslednjeg. Apsolutno mi je neznano poreklo tog dopadanja, medjutim, trenutno vladajucem Bondu verujem da je sve bas tako kako je bilo na ekranu. I kod njega nemam zelje da budem Bond umesto Bonda. (Mozda, malo). Za razliku od prethodnih, koji su svi bili sa paznjom birani, ovoga je izabrao pravi genije. Za razliku od prethodnih, koji su izgledali kao da im je pomalo dosadno, ovaj je intenzivno ziv, nesto nalik na Carlita, samo drugacija verzija, drugaciji arhetip. Sa takvim arhetipima, vredi se probuditi i nenaspavana. 
Uprkos svim nedostacima i individualnim ukusima, James Bond je postao moderni mit u kolektivnoj psihi sveta, i sa jednog kraja na drugi tog sveta, nema drugog da mu moze prici i blizu.

James je u stvari utesni izbor. Prvi je Modesty Blaise. Nisam znala da su napravljeni filmovi o njoj, i bolje da nisu. Od prosecnog junaka stvoriti magnetican mit kao sto je Bond su se zaista potrudili, a takvu jednu neponovljivu herojinu su upakovali u tri pateticna celuloida. Nisu jos vremena dosla ali nadam se da hoce jednog dana kada ce Ms. Blaise zaziveti na filmu kao erupcija kakva jeste i strucni rusitelj patetike, i da ce to finansirati neka ekscentricna bogatasica uprkos otporima sa svih strana i nepodrzavanju javnosti, i politickoj krizi, i pretnjama od strane religijskih, zemljoradnickih i advokatskih udruzenja, i da ce ih ona sve priterati uza zid samo pomeranjem jednog prsta i reci – bice onako kako ja hocu – pa ce buduce klinke imati vise izbora nego da budu samo James Bond.

http://chronicle.com/free/v54/i41/41b02001.htm

Advertisements