Kratki film o ljubavi

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love“. Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.
Prva na koju sam naisla je bila ona kod koje sam trebala i da stanem. Neki engleski sajt – dvd times – kompletno nepoznat, kome u zaglavlju pise ‘A Poisonous Monkey Site’, i njegov kriticar Noel Megahey, isto tako meni kompletno nepoznat, daje detaljnu kritiku. U jednom delu gde govori o kraju filma, Noel postize pravu poetiku, bez pretenzija, samo iskrenim impresijama . Evo isecka:

In the end the film is quite clear about what it sees love as, and it has nothing to do with traditional thoughts on romantic love or sexual attraction. From the love of a mother for a young man who is not even her son, to the love of Tomek for the woman in the neighbouring apartment, as the metaphor of looking through the telescope at the end of the film perhaps implies, love is about seeing through the eyes of another person, recognising their need and unconditionally reaching out a hand of friendship. The ending of the film is almost devastatingly brilliant and one of the most affecting images I have ever seen on the screen.

Izuzetno perceptivno. Jos uvek u tisini, bez sredjenih utisaka, nisam se toga dosetila sama, ali on je u pravu. Zvuci kao da je apsolutno u pravu. Osecaj za detalj mi se narocito dopada. Ne samo da ga uoci, vec da ga ceni. Da, starija zena koja mu nije majka ali svejedno istinski brine za mladog junaka. Komplikovana metafora desifrovana kao mogucnost da je ljubav u stvari gledati krzo oci druge osobe, shvatiti njihovu potrebu, i ponuditi, bezuslovno, ruku prijateljstva, i podrske. Noel je svestan da je uvek moguce pogresiti, i on kaze da je mozda tako kako on to vidi. I nada se svim srcem da je u pravu (to ostaje neizreceno).

Druge kritike su bile drugacije – suve, striktne, ustirkane i jedna neoprostivo vulgarna. U New York Times-u. Kaze momak iz njihove editorijalne ekipe da je to sve otudjenost Hladnog rata, isprazni, bednicki zivoti, estetika, drz -ne daj. Tomek je postao Tomik. Ne secam se sta je Kieslowski obradio u svom kratkom filmu o ubijanju, ali je Stephena iz tadasnjeg Times-a trebalo ubaciti kao statistu koji strada odmah na pocetku – ako mogu da napravim preporuku.
Sta mi je to trebalo, pitala sam se posle. Sanjam sinoc da kupujem neku veliku pusku u luksuznoj radnji, kao da kupujem stolicu, jos mi je lepo uviju, i onda me prevari u ceni dobro obucena prodavacica. Cudno je to kako puska u rukama u snovima ne znaci pusku u rukama. Ko zna sta znaci, ali kad sam se probudila setila sam se moje druge epizode u Hitnoj ove godine, krvavog lica posle pada s bicikla. Sedela sam polusakrivena iza gaze i hladnog pakovanja da smanji otok koji je trebao da krene uskoro, i shvatila da mi se svidjalo da budem tako sakrivena. I ovog puta kao i proslog, nasao se jedan neoprani ludak u papucama koji je mozda bio pijan, mozda nije, koji se setao okolo u kolicima i odrpanom bade mantilu. To je izgleda svakodnevni motiv u Hitnoj. Bilo je tu jedno sitno detesce sa majkom sa velikim dupetom i ocem sa velikim misicima, jedna devojka kojoj su i ruke i noge izgledale kao sibice i ne znam od cega je bolovala ali nije izgledalo kao da moze da stoji sama i kad je zdrava. Bilo je puno ljudi i svako se drzao svoje stolice i svog prostora, pazljiv da ne dodirne nikog drugog. Jedno takvo mesto gde beda vlada suvereno je bilo scena jednog od najhladnijih dozivljaja koje pamtim. Hocu da kazem, razumem da ljudi i kad im nista ne fali su gadovi jedni prema drugima a kad ih nesto boli onda postanu narocito razdrazljivi, medjutim bilo je to surovo saznanje – da kad bi trebali da pomognemo jedni drugima, niko ne bi mrdnuo prstom.
Evo opet Noel-a: love is about seeing through the eyes of another person, recognising their need and unconditionally reaching out a hand of friendship.

Utom shvatim da poznajem mladu zenu koja nervozno stoji kraj ulaza, i cesto prilazi pultu iza koga se vrzma osoblje i nesto ih pita. Lana je lepa Kanadjanka italijanskog porekla, dizajner nakita, i to sasvim finog, sposobna i nezavisna, koja se sama probija kroz monsunske nanose koji ovde prolaze pod nazivom ‘voditi svoj biznis’. Dosta joj je dobro islo poslednji put kad smo se videle, iako smo obe znale da to nista ne znaci. Prisla sam joj da vidim sta se desava i zasto je tu. I ona je mene videla prethodno, onako pokrivenu i krvavu. Ja sam jos uvek bila u soku pa me nista nije bolelo. Ona je izgledala spremna da trci maraton. Zivi vec mesecima u bolnici preko puta, Decijoj bolnici. Zasto? – pitam obazrivo. Rodila je nedavno devojcicu, 5 meseci staru. Pre dva meseca su utvrdili da ima leukemiju. Lana je doji, i mlekom i otkucajima svog srca jaca njen imuni sistem, koji pod zbirnom ofanzivom hemoterapije i bolesti prakticno ne postoji. Danas se Lani pojavio tromb i evo je u Hitnoj da nesto urade, spasu joj zivot ili sta vec treba da se uradi sa takvom jednom pojavom, ali nece da je uzmu preko reda iako se boji da u prisustvu svih tih bolesnih ne pokupi neke viruse koji ce joj ubiti bebicu preko puta kad se vrati da je podoji. Meni je gaza pala s lica, i znam da izgledam odvratno jer mi krv kaplje iz posekotina niz nos i levi obraz, i ja bih se sama zgadila pred takvom jednom scenom, ali Lana nista od toga ne vidi – njene oci sa crvenim ivicama gore kao onim devicama iz Guadalupe, Medjumurja – Medjugorja, ili gde ih sve ima, koje stavljaju sve sto imaju na jednu kartu: da su cuda moguca, da ima nekoga ko to moze, da zaceli bebice od 5 meseci, i Lana ce dojiti i djavola ako je neophodno i neka joj se sve vene zapuse trombovima, nije to nista, njena devojcica ceka i ona ceka, i bice strpljive i izgurace, jer druge nema. Druge nema, jel’ me cujes?!
Sve sam ja to videla, kroz svoje oci, i kroz Lanine oci, i puklo mi je srce, mnogo gore od tog mesta odakle je sporo kapala krv kao da je imam na pretek. I imam, istina je, imam. Ali nisam znala sta da kazem, i Lana nije htela da nista kazem. Njoj nije trebalo da nista kazem, samo da zavrsi sto pre na tom ruznom mestu i vrati se svom detetu na petom spratu bolnice, koje na nju ceka.

Ja sam se vratila svojoj stolici medju mrzovoljne bolesnike, stavila opet gazu na lice i vise nisam podigla pogled.

Advertisements

Skicirano

Saskiu sam upoznala kad sam otisla jednom prilikom na zurku kod nekih nepoznatih ljudi. Zurke kod nepoznatih ljudi su cest motiv u mom zivotu ovde, i mada se ja najbolje osecam u ulozi posmatraca i zurke, sa poznatim ili nepoznatim ljudima, su za takvu aktivnost odlican izlozbeni prostor, sve je to precenjeno. I zurke i posmatranje. Pretpostavljam da postoje dva osnovna preduslova za odlazak na zurke: da ti je dosadno tamo gde obicno obitavas, i da osecas obavezu/potrebu da se unormalis i ubedis sebe da si ljudsko bice. Priznajem da ispunjavam oba uslova, ali zurke me uvek ubede da mi tamo gde sam prethodno bila nije uopste bilo dosadno, i da unormaliti se i biti ljudsko bice nisu vredni tolikog truda. 

Na zurki je kao i obicno bilo parova, i onih rasparenih. Ovi poslednji ce se po duznosti, sa manje ili vise entuzijazma, pre ili kasnije nekome udvarati. Razumem svrhu udvaranja, ali je to zaista jedna mukotrpna nuznost.  Obicno zapadne muskarcima, i ja verujem da su oni sebe tokom vekova ubedili da je to sjajna stvar (i zene su sebe ubedile da je biti objekat udvaranja podjednako sjajna stvar), ali ja ne mogu da joj nadjem jednu jedinu stranu koja sija, osim u slucajevima i prisustvu izuzetnog talenta. Iz rasparenog preci u parno stanje, ili samo naci partnera za seks, vredi jedino u retkim slucajevima. Zanimljiva konverzacija moze da isprica sebe nekom drugom.

Ne secam se ko me je na zurku pozvao, ni bilo sta drugo o njoj, ali Saskia i ja smo se u jednom trenutku nasle kod iste tacne sa hranom. Desilo se sasvim spontano da smo se jedna drugoj dopale. Ili nam se bar obema zurka nije svidjala. I obe smo tamo bile medju nepoznatima. Jos jedan cest motiv – na zurkama ovde nikada neces biti jedina koja nikoga ne poznaje.
Ja sam ocekivala da mi se zurka nece dopasti, pa sam ponela u torbici nesto da se presvucem i odem negde drugo – da, bila je zima i za zurku sam nosila nesto debelo i toplo da me greje medju tolikim nepoznatim. Saskia i ja smo se vec nekih pet minuta nakon upoznavanja slozile da vredi potraziti nesto drugo. Ostatak veceri je bio daleko bolji. Ispostavilo se da zivimo blizu, i imamo jos nekoliko osobina koje su tako na prvi pogled izgledale vrlo slicne i kompatibilne.
Nije to dugo trajalo, ni druzenje ni iluzija o slicnostima kao uslovima za prijateljstvo. Saskiu bih verovatno u medjuvremenu zaboravila, ali pamtim je iz dva razloga. Jedan je da je ona bila vrlo dramaticna, takoreci rembrantovska ilustracija uzaludnog principa koji ljude inficira kao neka pandemska bolestina – da je zenski networking cudo jedno i cuda cini, da otvorenost stvara prijateljstva, da urbani angst u drugima moze da se tolerise, da… – princip je neverovatno lepljiv i ne skida se lako ni grebanjem ostrim predmetom.
Drugi razlog je njeno ime. Saskia je bilo ime Rembrantove zene. Pretpostavljam da se cesto daje kao ime devojcicama holandskog porekla, ako roditelji drze do tradicije i lepe umetnosti. U vreme kad sam Saskiu srela znala sam za poreklo imena jer mi je neko pre toga bio rekao, i zvucalo je kao da je to bas lepa stvar, imati takvo jedno ime. Ali Saskia van Uylenburg, udata Rembrandt, je imala tragican zivot gde joj je pola porodice pomrlo dok je ona prakticno jos bila dete, ukljucujuci roditelje, ali je srecom bila iz bogate familije pa nije zavrsila na ulici ili kao sluskinja u nekoj bogatoj kuci, pa je zbog bogatog miraza uzeo Rembrandt, iako je moguce i da je voleo, i kad je ona sama umrla sa nepunih 30 godina, on je ostao nezenja da ne bi izgubio njeno nasledstvo, ali se snalazio kako je umeo i znao za seks i ostale potrepstine, i na kraju prodao i njen grob da bi se vadio iz dugova. Tako kaze Wikipedia. Ja sam ime svom detetu izabrala po jednoj zeni koja je bila o-pas-na, i dosta dugo pozivela, promenila istoriju, zamerila se polovini znanog sveta i otvorila put ka nepoznatom, odnosno, zakljucila sam da ime koje je nosila jaka zena prethodno ne moze da skodi a mozda i ispadne vrlo dobra stvar. Ali slikareva mlada nesrecna zena… ne znam da li ima veze sa time ali Saskiu pamtim kao jedan tuzan, tezak lik.