Nalicje

Juce u liftu sretnem komsiju koji zivi iznad nas (pomenut je u pesmi ispod). Mi ovde zivimo skoro 12 godina, on je oduvek bio tu, i izgleda potpuno isto kao i prvog dana kad sam ga videla. Jednom sam izokola cula pricu da je izgubio zenu i dete u nekoj nesreci dosta davno. To je uzasna sudbina, ali ovaj covek ne izaziva nikakvo sazaljenje. On ne izgleda kao da je ikada mogao da ima zenu, ili dete. Mozda je pricu izmislio da bi sebe humanizovao u ocima komsija. Ili mu je sa tragedijom sve ljudsko otislo u podzemni svet. Najvise podseca na jedan maglovit lik iz mog detinjstva koji je ziveo preko puta nase zgrade u nekom sobicku i malo okucnice, i deca su jedna drugu plasila pricama o njemu – svaka strasnija od prethodne. Iako ga ne pamtim, niti verujem da sam se ikada usudila da ga stvarno pogledam, neka senka njegovog prisustva ostala i nas komsija je tu senku popunio svojim oblikom.
Ako je suncan dan, kad ga sretnem on malo potamni. Ako mi je raspolozenje suncano, i ono potamni. A on je uvek vrlo, vrlo ljubazan. Ne izaziva nas sused strah, samo jednu duboku nelagodnost i neprijatnost, i njegov osmeh i ljubazne reci izgledaju vestacki, kao nasnimljeni. Ima i cudnu liniju obrva a kad obrve pricaju onda treba slusati. I kad tvoj stomak prica, njega narocito treba slusati. Uopste treba bolje i vise slusati price koje dolaze sa drugih mesta osim usana.

Usli smo juce zajedno u lift, pozdravio me je usiljenim osmehom kao i uvek, i onda smo malo cutali da bi on iznebuha pitao negde oko 7-og sprata da li imam problema sa golubovima na terasi. Da, odgovorila sam. On tu rece da ce zvati gradski Health Department, pa ce oni doci i odrediti menadzmentu zgrade da nesto uradi..i tu je malo usporio jer je po mom izrazu lica video da naslucujem sta je njegovo finalno resenje za pticju napast. „Sta oni mogu da urade?“ pitala sam. On nije nista odgovorio, izvukao je opet onaj isti osmeh, koji je trebao da znaci da je on kompetentan po tom pitanju i tu su se otvorila bila vrata mog sprata. „Meni ne smeta da ih jurim,“ rekla sam umesto pozdrava.

Moj sused je imao tipicno resenje koje ljudi imaju za druga ziva bica koja im smetaju – pobiti ih. I to besplatno. Vrlo vazan detalj. Besplatna ubistva golubova su mu po volji. Kao civilizovani covek koji zivi u civilizovanom drustvu on ocekuje da ce neko drugi ubijati za njega. Da mu terasa ne bude prljava, da mu ne pada lisce na krov, da mu neko preko sveta ne skodi demokratiji, sto god… – on na to ima prava. I pristupa problemu kao da je higijena u pitanju. On bi da ocisti sebe od problema.

Razmisljam o tome kako je zivot cudna stvar. Precenjena dakako, jer ima ga svako. Ista stvar i sa ljudskim pravima. Gradjanska prava su vec perverzija.

Nedavno sam na jednom predavanju slusala o fenomenu druge generacije u okviru kreativnog genija. Logicno je ali se ja sama nikad nisam setila. Naime, kazu da generacija koja dodje nakon izuzetnih ljudskih primeraka i njihovih dostignuca uvek izvitoperi i misinterpretira duh originalne kreacije u naporu da ga verno ocuva, i postane konzervativna, reakcionarna i ne mala kocnica daljem razvoju. Jos malo dalje, i to vise ninasta ne lici. U okviru slikanja takva jedna pojava moze da jedi slikare ali nije tako strasno. U okvirima drustva koje je do nedavno mislilo da je otkrilo izvor vecitog blagostanja i mira sa Ustavom koji garantuje svima jednaka prava na rad, zivot i zadovoljstvo, to izgleda ovako: komsija sa 15. sprata bi da ubija golubove i on ocekuje da grad ima profesionalne ubice obucene za takvu jednu gradjansku potrebu. Ili pravo.

Moja reakcija na izvesne komsijske vrste je ostala ista kao i kad sam bila dete. Bezi, Ivana, bezi! sapuce impuls direktno u nervni cvor. Zaista je samo pitanje vremena, i malo okolnosti, kad ce od komsija postati ubice.

Advertisements