Sta su nam uradili

Larry Towell je kanadski fotograf o kome je poslednji broj Walrus magazina objavio clanak na vise strana. Izmedju fotografija koje su ilustrovale pricu i njegov talenat, i koje su sve dramaticne, mocne, istovremeno bezvucne i prodorno glasne, bila je jedna koju bih i bez prateceg teksta prepoznala. Kao da sam prisustvovala sceni uzivo. Covek u odelu stoji usred skoro puste ulice, prasnjave, zadimljene, otpaci papira i drugog rasula oko njega kao konfete haosa, on u rukama drzi list papira, i cita. Papir je sleteo iz nekog od bezbrojnih ofisa u jednom od dva gigantska tornja World Trade centra, i ulica je u Njujorku. Desio se bio smak sveta, i on cita. Verovatno nije znao kuda bi krenuo, da li je uopste ziv, da li je iko van te ulice ziv, i on cita. Kako nepovredivo, neotudjivo ljudski.

Bila sam na vrhu jednog od tih tornjeva. Fotografije slikane tada su jos uvek na zidu hodnika u mom stanu, bez rama, prikacene malim metalnim stipaljkama ispod stakla. Mnogo toga na Menhetnu izgleda nemoguce, ili neverovatno; ta dva tornja su spadala i u jedno i u drugo. Preveliki, monolitni, nisu bili lepi. Kraj njih su svi drugi gorostasi izgledali kao da su ih pravila deca. Za pola veka ko zna koliko bi slicnih njima ispunilo nebo iznad tog fantasticnog grada. Kip Slobode, koji je meni mnogo vazan i lep, je davno postao tek anktikvitet, i po rastu i po godinama, ali ona se zove Liberty i tu poredjenja nema.

Pretpostavljam da svako u Severnoj Americi pamti sta je radio tog jutra u septembru, i kako je saznao sta se desava. Ako nije bio u Njujorku. Ja sam zvala bila strica mog deteta u vezi nekog posla. Bilo je nesto posle 9, on se javio i ja sam krenula energeticno: „Hi Rick, a quick question for you..“, na sta je on rekao cudnim glasom: „Have you seen the news?“ Ne, naravno, ja nikad ne pratim vesti sve od ratova u mojoj zemlji, a narocito ne izjutra. „Two airplanes just crashed into the World Trade Centre towers in New York.“ Slusalica se verovatno spustila sama cistom gravitacijom, ne pamtim ni da sam mu ista odgovorila. Na TV-u je samo jedan toranj stajao, sam, nimalo mocan odjednom bez svog para. Onda je i on pao. Pred mojim ocima. Sitne tackice su, objasnili su iz studija, bili ljudi koji su skakali iz zapaljene zgrade.

Sanda je na Staten Island-u gledala ogroman oblak kako se siri prema njima, i slikala svoju decu da zapamte kad im bude pricala kasnije da su bile tu kada se desio kraj istorije. Jedne od njih. Ja sam sat vremena kasnije krenula u skolicu gde je moje cetvorogodisnje dete ucilo slova u pesku, zastave razlicitih drzava sveta i pevalo pesmice skupa sa drugom decicom tog uzrasta. Na ulici, na prelazu, srela sam jos jednu majku koja je zurila da pokupi svog sina. Pogledale smo se, crvenih ociju, nismo uspele da izustimo vise od tri reci i razumele smo se. Mi smo obe, na razlicitim krajevima sveta, odrasle sa pretnjom nuklearnih, bioloskih i drugih kataklizmi, koje su uvek bile opisane kao pritisak na dugme a pritisak bi dosao od jednog od mnogih prstiju iz uvek sveze grupe imbecila koji su se oko tog dugmeta gurali. Nije tu imalo sta da se kaze. A da je dosao ovako… ko bi rekao. Da je dosao. Sto god da je doslo, mi zelimo da budemo uz svoje bebice.
Nikada nisu bili toliko grljeni kao tog dana, i stisnuti, zgnjeceni, ali sve majke su imale cudna lica, i deca se nisu bunila. ‘Shhh, everything’s gonna be all right’. Deca nisu razumela, odrasli su to govorili sebi.

To iskustvo sam odgurnula od sebe kao nesto sa cime ne mogu da se nosim, kad nas vec nije sve pobilo. Jeste, toliko ljudi na Zemlji – ne bi to bilo lako pobiti – ali ja o tome nisam zelela ni da pricam ni da slusam, i nikad vise da vidim nesto sto moze na bilo koji nacin da zalici na slike tog jutra. Posle ratova i vesti na TV-u, i tog jutra na TV-u, u mom stomaku zjapi jedan krater koji oblikom i velicinom podseca na televizor. Rupa je veca od mene, i ja zivim oko nje. Mislim ni da celokupna ova Amerika oko mene nije dala sebi vremena da odzali, jauce, i prosto tuguje. Amerikanci su se odmah bacili u akciju, svi ostali su bili sa njima ili se nisu usudjivali da budu protiv njih pa su pricali, neprekidno pricali, kao da prica ista moze da kaze posle onakvih slika. I bezala sam nakon toga od svih drugih slika koje su na godisnjice bezobzirno ponavljale iste one scene uzasa, bezala od panela i poznavalaca, konspirativnih teoreticara, huskaca i beskrajno duge liste svakakvih sveznalica i strucnjaka za lazi i presipanje …zar ljudi zaista vise ne umeju da prosto otplacu, i odcute. Sve dok nisam naisla na ovu fotografiju. A ona sadrzi u sebi sve ono sto nikome nisam rekla, i govori mojim jezikom. Jer kako reci da – sta su nam uradili. Nije vazno ko, i nije vazno gde. Sta su nam uradili.

http://www.magnumphotos.com/Archive/C.aspx?VP=XSpecific_MAG.PhotographerDetail_VPage&l1=0&pid=2K7O3R1VY0EV&nm=Larry%20Towell

                            

 

Advertisements

Haljina, papucice i materinstvo, u tri primerka

Taman sto je proslo podne, Amelie i ja se vracamo sa djubrista – recikliramo vredno plastiku, staklo, konzerve i ostale gluposti koje bi trebale da raskrce buducnost za nove narastaje i njihove kondominijume – i u susret nam dolazi komsinica koja zivi par spratova ispod nas. Ima oko 50 godina, i prava je lepotica u klasicnom smislu te reci, sto danas znaci Hollywood. Pre toga se nisu mnogo slikale pa se moglo samo verovati na rec savremenicima. Ona ne izgleda mladje od svojih godina, jednostavno je izuzetno lepa zena, koja je uvek doterana, i mada znam da je odgojila troje dece, ja zucljivo verujem da su to uradile razne Filipinke, Latine i ostale toplokrvne zamene za zauzete majke. Verovatno najvise zato sto ja imam samo jedno i ona evo vec pet sati nije prestala da prica, zvizdi, peva, blebece, izmislja, pokazuje, zahteva… Tih pet sati onda treba pomnoziti sa dva, jer je ona za svaku moju rec imala bar dve kontra-argumenta. Ne, to nije dovoljno; u pitanju je bio eksponencijalni porast, i ista takva glavobolja.Nasa lepa komsinica izgleda lepse od sna ovog ranog popodneva u leprsavoj crvenoj haljini tik iznad gleznjeva, crvenim papucicama koje prave otmenu buku po nedeljnom asfaltu, i mazno pocesljane (bar 500 poteza cetkom od prave svinjske dlake) raspustene duge plave kose. Iznenada, iako nedeljom nisam sklona iznenadjenjima, primecujem da svakim korakom prema njoj ja bivam sve manja. U ovoj slici a sa druge strane, kao na suprotnom polu recimo, stojim ja, rascupana, u odrpanoj crnoj majici koju ne bi prihvatila kao dobrovoljni prilog ni Salvation Army, u capri pantalonama koje mi se jedva drze na kukovima, jer mislim da sam jutros doruckovala a mozda i nisam, ten mi je prirodno bledji od Bele Lugosija sa tonom sminke, i pored mene Amelie skakuce i smesi se lepoj pojavi koja nam prilazi. U svom drasticnom smanjivanju nadam se samo da me nece primetiti, ali ne, smesi se iz daleka, njoj je ovo jutro puno boja i osmeha.

Ma’am, dajem Vam 10 godina svog zivota za tu haljinu. Mislim da ce mi biti malo velika, ali to nije problem. I jos pet za te papucice. Ma uzmite sve sto hocete, ali moram da ih imam! Vidite, ovaj dan je poceo jos u cetvrtak uvece. Ne, poceo je tacno pre 311 dana, ali mu se odbijaju staz i selektivno pamcenje. Od bolesnog deteta i neprospavane noci ustale smo u dan koji mi je nesnosno zavirivao ispod kapaka, kao da postoji jos uvek nesto sto on nije video. Ne shvatam likovanje elemenata nad umornim ljudskim bicima. Tako nisko.

Poseta lekaru je trajala tri puta duze od planiranog, zastoj u saobracaju jos toliko, a onda je Amelie odjednom resila da vise nije bolesna i trazila je da je neko zabavlja, umesto da je tetosi. Ja, buduci sasvim pristojna majka, negde u sigurnoj zoni izmedju najgorih i nepostojecih idealnih, nisam otisla na posao, i na horizontu vidim sakupljanje oluje koja ce mi eksplodirati tik iznad glave vec u ponedeljak ujutro, kad se odmorna i puna elana pojavim na bojnom polju koje statira kao moje radno mesto. Privremeno, evo vec 10 godina (ne brinite, necu Vam njih pokloniti).

Ostatak petka je maglovit, mozda zato sto sam nekoliko puta zatvorila oci i pozelela da sam nevidljiva. Umesto mene, petak se zagubio, ali nije mi zao. Nadam se da mu je bolje tamo gde je zalutao. U stvari, bas me briga, ali ponekad umesto da udavim konvencije, konvencije udave mene.

U subotu do podneva smo vec bile na jednom rodjendanu i na putu do uciteljice klavira. Taj cas od 45 minuta, koji ja provedem u kaficu na kraju ulice pijuckajuci caj od mente, koji mi se uopste ne pije ali ne mogu da sedim bez icega, citajuci sta se desava u gradu i stiklirajuci pored svakog drugog dogadjanja moj trade-mark ‘I wish I could go there’, to je fini predah tokom koga jedino sto izgovorim je ‘Peppermint tea, please’. Posle smo otisle da joj kupimo sandale i onda, na putu kuci, kupujuci voce i povrce, Amelie se pozalila Anne da joj je dosadno i da njoj niko ne posvecuje paznju. Do veceri sam se izdrala bar desetak puta i nisam se usudjivala da se pogledam u ogledalu, jer suocavanja sa istinom mi je puna besika.

O nedelji nemam sta da kazem, sve Vam je jasno. I to nije sve, draga gospodjo. Ostatak moje liste za ovaj dan sadrzi akciju ozelenjavanja gradskih terasa i kupovanje cveca koje cemo zasaditi nebu pod oblake, da bi nam ionako lepo leto bilo jos lepse. Uz druge kucevne poslove i kuvanje vecere, pranje sudova u tri ture, i koriscenje reci ‘ne’ u hiljadu varijanti i intonacija, ako ista od ove nedelje bude preslo u sledecu, upozoravam Vas, sici cu u snu dva sprata nize i uzeti Vam tu haljinu iz ormana, zgrabiti papucice, i probuditi se u novo jutro kao odmetnik od svih zakona uljudnosti. Kad smo vec kod Vaseg ormana, verujem da u njemu svaka boja ima svog predstavnika u lepim haljinama, a o papucicama necu ni da razmisljam; sve ce morati da se slaze sa crvenim.

 

Kuca

Moje uspomene su moj rodoslov
Zivimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenicno radjamo
ja njih i one mene
One nose moje ime
ja sam kuca na ciju adresu stizu
zastarela pisma

Ljudi, te prenaseljene kolonije
prolaze jedni kraj drugih
bremeniti unutrasnjim svetovima
I kad se sudare
kao gusarski brodovi spremni da pljackaju
pripiju se jedni drugima
uz topla i hladna mesta
otvore kofere i rasire kosulje
odgurnu kapke sa ociju i topovskih rupa
I u njih udje rulja novih uspomena

Svrha mog postojanja
je da se nastavim kao memorija
u kuci mog deteta
Ona ce me umnozavati
i oblikovati u isecke
za mozaik koji ce sklapati
celog zivota
I nista nece poneti iz moje kuce
Sve moje uspomene umrece
na isti nacin i u istom danu
A ja cu nastaviti da zivim
nimalo nalik sebi

Vrata koja leze, ljudi koji sede, i marame

Kaze u delu svog eseja i intervjua, pisac koji je bolestan od SIDE i Heddy koja se oporavlja od neke operacije, sitna kraj njega i fragilna ali se cak i na fotografiji vidi kako su oboje slabi, kako poznaje mnoga groblja koja je obilazio na svojim putovanjima. I onda na jednom mestu on kaze da u Chiapas-u, onoj bedi gde su pobili silne seljake-pobunjenike ne tako davno, e pa u toj jadnoj slepoj tacki na mapi sveta, u Romeriu, sto je selo pretpostavljam, grobovi imaju vrata koja leze povrh njih. Jednom godisnje ljudi otvore vrata da pricaju sa svojim mrtvima.
Mora da su vrata obojena jarkim bojama; u Meksiku vole jarke boje. Horizontalna vrata u podzemni svet, ali ne da bi se u njega uslo – ima vremena za to – vec da bi se tu susreli. Kako se toga niko nije setio ranije? Neodoljivo, simbolicno i neophodno svakome ko je nekoga izgubio. Blizu ste opet, pricate, provodite vreme zajedno, podelite dogadjanja iz sveta zivih i mrtvih. Blizu ste. 
Kad sam procitala o tim posebnim vratima u meksickom selu, kao da sam se odjednom nasla medju svojima. Kako se toga niko nije setio ranije.

Ja i dalje pomislim cesto na film „Forever“ i izgleda da nisam jedina. Ovde je link na ceo intervju a nize samo isecak:
http://theeveningclass.blogspot.com/2007/05/2007-sfiff50my-afternoon-with-heddy.html

Sure, we talked about Forever. Not only about Père-Lachaise, but the many cemeteries of the world where she and I have been informed by the memories of others. Cultural inflections make cemeteries different. They’re colorful in Latin American countries and more stately in Europe. The Jewish cemetery in Prague has been rumpled by invasive roots, I told her, the Romerio in Chiapas has doors laid upon the tops of graves which once a year are opened to allow conversation with the dead. I mentioned that I noticed that most of the characters in Forever were accustomed to their grief, expressing the religiosity of memory through the tender maintenance of graves. Only the one character, the woman who had lost her husband to the bee sting, cried. Ah yes, Heddy sighed, nodding her head knowingly, the grief was still fresh with her. Yes, she said, it was difficult asking the cab driver to sing. Difficult to sit for hours waiting for the stories to come to her. She would see things—a young girl reading to a grave—and use her telephoto lens to draw closer, hoping that her interest might draw them over to her so that she could find out more. Who was the young girl? What was she reading and to whom? In the closing credits, I said, you have an image of a Mayan stelae. Ah yes, she said, the funeral marker for Guatemalan author Miguel Angel Asturias. Yes, I know, I said, I’ve actually met the woman who made that monument marker. A small world: the who’s who of cemeteries.

Savet, borovnice i sve kao na filmu

Juce sam mislila da cu umreti od uzivanja. Od hrane, nista manje, kao sto sam uvek mislila da je moguce samo onim oblapornim monstruozno nagojenim kojima se sva osetnost svela na nepca i jezik. Bio je Mother’s Day i klinka i ja smo otisle na brunch u restoran koji je dizajniran kao evropski market na otvorenom (ali zatvoren, naravno) i gosti setaju od jedne do druge stanice grupisane oko tipa hrane koju nude i pripremaju. Guzva, ljudi i deca, svi idu pa zastanu, i atmosfera, te hrana i zaposleni u svojim uniformama stvaraju fin ugodjaj. Mi smo zastale tu gde prave palacinke i Belgian waffles (za koje ne znam kako se zovu kod nas). I tamo, u redu, stoji Hilary Swank. Napolju snimaju film, i imaju pauzu, pa je ona dosla sa jednim tipom plus telohraniteljem koji se uglavnom drzao podalje, da se okrepi. Posto se dete bas uzbudilo kad je videlo svu onu gungulu napolju, plus oca svoje drugarice koji nas je obavestio da ona i njena sestra-bliznakinja ucestvuju u filmu, i da su zvezde Ms. Swank i Richard Gere, bilo joj je zao sto nije mogla da vidi Hilary, a i drugaricu ali bile smo gladne pa smo pozurile ka izvoru hrane.
Zaista, to je bila Hilary Swank i ja sam je pokazala svom detetu, sto je bilo vrlo vazno, dobiti ispunjenje kad nesto pozelis pa i tako malo. Uradila sam to diskretno, nadam se, jer verujem da posle prvih par puta zveranje u poznata lica postane velika neprijatnost za te ljude, i dete je bilo odusevljeno, pa jos kad smo stale odmah uz nju, i porucile istu stvar…zadovoljstvu nigde kraja. A Ms. Swank je bila u svom kostimu – kaputic i sesir te cipele iz 1920-tih, i puno sminke – i bas ista kao sto se vidi na ekranu, samo vrlo sitna, kao stapic, i lepog lica. Sacekala je kao i svi, i odnela svoj tanjir u nepoznatom pravcu. Kad smo mi dobile svoje tanjire jedva smo docekale da stignemo do stola i pozderemo sve na njima, iako je toliko lepo izgledalo da je bila prava steta sto nismo imale duplo vise pa da ostatak samo gledamo i u pogledu uzivamo. Taj waffle je bio prekriven brdom jagoda, malina i sitnih crno-ljubicastih borovnica, i po svemu se razlio cokoladni sos. Pravo je cudo da nisam umrla, kako rekoh. Kad bi to moglo, ja bih samo na tome zivela. I zivela bih veselo. I umirala, naravno.

U povratku je Ms. Swank bila u jednom crnom Fordu kao iz Untouchables, stesnjena na zadnjem sedistu izmedju dvojice glumaca koje nisam prepoznala, i ona je glavni lik u filmu: Amelia Earhart. Amelia je prva zena koja je preletela Atlantik. Bila je prva osoba da preleti Pacifik. U pokusaju da bude prva zena koja je letela oko sveta, pri kraju puta, na deonici u Pacifiku za koju nije bilo pouzdanih mapa, i navigacija je bila vrlo teska, njen avion je nestao. Nikada ga nisu pronasli.
Napred, uz vozaca eto i Richard Gere-a. I sa tih 15-tak metara videlo se da mu je na licu tona sminke. Valjda to tako mora. Videlo se i da je Mr. Gere dobrodrzeci muskarac u godinama, iako je ‘dobodrzeci’ sumnjiv kompliment, ali nalazi primenu, kao u tom trenutku, i jednom kad se na njega naviknes pretpostavljam da nije los. Posto moja klinka ne zna ko je on objasnila sam joj da je nekih 20-tak godina unazad on bio i zvanicno najvrelija stvar sve od Marlon Branda i majice bez rukava u kojoj se on znojio, besnio, i sta je vec radio. Nista ona od toga nije razumela, plus videle smo i drugaricu i njenu sestru, isto u kostimu, i bila je zaista velika guzva po strani, a u sredini su namestali scenu, duvao je gadan i hladan vetar, i mi smo zamakle u Subway.

Dan je nastavio da bude lep i kad sam pokusala da objasnim pocetke Mother’s Day praznika, sto sam i sama naucila bila tek par dana ranije, interesovanje za istoriju nije postojalo, ali ja sam ipak ispricala svoje. Nikad se ne zna sta ce od price ostati u usima. A prica je lepa, i evo je nize na engleskom, kako mi je stigla od jednog friend-a. I jedino sto me buni je sto ne mogu da se setim da li je Julia Ward Howe ona ista zena koja je dala savet zenama: radi po svome, nikad ne objasnjavaj, i pusti ih neka se cude. Savet lezi k’o waffles & berries i cokoladni sos pride.

Do you know how Mother’s Day began?

In 1870, the following Proclamation was written:

Arise, then, women of this day! Arise all women who have hearts,
whether our baptism be that of water or of fears!

Say firmly: „We will not have great questions decided by irrelevant
agencies. Our husbands shall not come to us, reeking with carnage,
for caresses and applause. Our sons shall not be taken from us to
unlearn all that we have been able to teach them of charity, mercy
and patience.“

We women of one country will be too tender of those of another
country to allow our sons to be trained to injure theirs. From the
bosom of the devastated earth a voice goes up with our own. It says
„Disarm, Disarm! The sword of murder is not the balance of justice.“

Blood does not wipe our dishonor nor violence indicate possession.
As men have often forsaken the plow and the anvil at the summons of
war, let women now leave all that may be left of home for a great
and earnest day of counsel. Let them meet first, as women, to
bewail and commemorate the dead.

Let them then solemnly take counsel with each other as to the means
whereby the great human family can live in peace, each bearing
after their own time the sacred impress, not of Caesar, but of God.

In the name of womanhood and of humanity, I earnestly ask that a
general congress of women without limit of nationality may be
appointed and held at some place deemed most convenient and at the
earliest period consistent with its objects, to promote the
alliance of the different nationalities, the amicable settlement of
international questions, the great and general interests of peace.

— Julia Ward Howe

I Command, Please

Cheat if you will
Steal, sure, steal and lie
if you must
Live with it any way you know
And be proud – how else, you are proud
Be dishonourable if it’s your way out
But uphold one, just one
commandment of mine

Don’t kill

Trnovit put jedne lirike

U potrazi za lirikom ovih dana radujem se svakom izlasku na ulicu kao da me ona tamo ceka. Ima je, i tamo i svuda, toliko vidim. Ali nikako da se uskladimo, lirika i ja. Schedules and mood swings. Podsecam sebe da je prolece, i ako propustimo ovu priliku ko zna kad cemo se sledeci put naci u takvoj jednoj spontanoj kombinaciji i – nista. 
Mislim da joj nisam rekla do sada koliko mi znaci. Rekla sam drugim ljudima da mi ne znaci nista, ali to su bili oni slucajevi kad ne znam sta govorim. Istina je da kad sam dugo bez lirike sve se na meni ukiseli, onaj ocatni cinizam koji na ukus gorci. Bar je tako meni pod jezikom.
Prica o lirici ne bi smela da bude pateticna, a ona to cesto jeste. Valjda zato sto se ljudi ne srecu dovoljno cesto sa svojom lirikom i onda pokazu sta i koliko umeju. Toliki im je domet. Odnosno, ne znam sta sve umeju ali ovo oko dometa je tacno.
Kad sam umorna intenzivno osetim prazninu zivota bez lirike. Tada to preraste u pravu, tihu, beznadeznu ceznju. Ili ocaj. Da nisam tako umorna valjda bih istrcala napolje da je trazim, istog trenutka, i – mozda, ne znam. Znam samo da mi bude tesko, jer nema pretvaranja. Pritiska jedna beskrajno nepodnosljiva tezina od tolike praznine. To je valjda tezina vazduha, tezina planete, i Svemira, podsecanje koliko je usamljeno postojati u jednom svetu, cak i ovako sarenom, bez vaznih susreta u jednom danu. Svi drugi susreti, okaceni o vesalice kao odela, kaputi i kosulje u radnji hemijskog ciscenja, idu jedni za drugim u pakao, ralje hemikalija ili tako neki drugi zasluzeni jak rastvor, ali lirike nema pa nema.
Svakodnevna lirika bi se trebala uvesti u skole kao predmet. Kad se nauci o njoj, onda ce svako lakse naci sebi svoju, posebnu. Napraviti je, ubrati, neki ce otimati sigurno, ljudska posla, ali niko se nece naci u danima, godinama, zivotima bez lirike.