Tranzistor

Kao neka vrsta tranzistora, ili kuce tankih zidova, kroz moje dete do mene dopiru zivoti drugih ljudi. Saznam tako sta jedu, kakve programe gledaju, kako se deru na svoju decu, kako im i koliko kupuju nepotrebne stvari, koliko te stvari kostaju i koliko njih imaju u kuci. Saznam i da su gori roditelji od mene, ali da svejedno puno uticu na moje dete. Cujem i o zaradama, o patnjama u njihovim kucama, bolestima i strahovima. O kucnim ljubimcima znam kad su ih dobili, koje su rase ili vrste, i kako se zovu. Gde sve putuju, sta je dobro a sta nije, sta je dopusteno a sta nije. Cujem sta mame kazu, sta tate kazu. Pitanja dolaze sa odgovorima i sirokog su interesovanja, od dece do sveta. Njihova deca onda to dalje malo prerade pa cujem i njihove verzije. I o Bogu, svakako, o Bogu oni uvek znaju autoritativno. Da Boga nema je neprihvatljivo kao argument, jer argumenta nema. 

Moja kuca tankih zidova je mala, samo jedno dete i jedna zena, ali uz nas ovde zive i stotine drugih ljudi koje ne poznajem. Ne cujem od tolikih glasova ni samu sebe a tek me moje dete ne cuje. Vidi samo da pomeram usne i odmahuje glavom: „Ne cujem te, mama, nista,“ ali na ovom tranzistoru nema dugmeta da se iskljuci, i baterije se nikad ne potrose.

Advertisements