Larry Towell je kanadski fotograf o kome je poslednji broj Walrus magazina objavio clanak na vise strana. Izmedju fotografija koje su ilustrovale pricu i njegov talenat, i koje su sve dramaticne, mocne, istovremeno bezvucne i prodorno glasne, bila je jedna koju bih i bez prateceg teksta prepoznala. Kao da sam prisustvovala sceni uzivo. Covek u odelu stoji usred skoro puste ulice, prasnjave, zadimljene, otpaci papira i drugog rasula oko njega kao konfete haosa, on u rukama drzi list papira, i cita. Papir je sleteo iz nekog od bezbrojnih ofisa u jednom od dva gigantska tornja World Trade centra, i ulica je u Njujorku. Desio se bio smak sveta, i on cita. Verovatno nije znao kuda bi krenuo, da li je uopste ziv, da li je iko van te ulice ziv, i on cita. Kako nepovredivo, neotudjivo ljudski.
Bila sam na vrhu jednog od tih tornjeva. Fotografije slikane tada su jos uvek na zidu hodnika u mom stanu, bez rama, prikacene malim metalnim stipaljkama ispod stakla. Mnogo toga na Menhetnu izgleda nemoguce, ili neverovatno; ta dva tornja su spadala i u jedno i u drugo. Preveliki, monolitni, nisu bili lepi. Kraj njih su svi drugi gorostasi izgledali kao da su ih pravila deca. Za pola veka ko zna koliko bi slicnih njima ispunilo nebo iznad tog fantasticnog grada. Kip Slobode, koji je meni mnogo vazan i lep, je davno postao tek anktikvitet, i po rastu i po godinama, ali ona se zove Liberty i tu poredjenja nema.
Pretpostavljam da svako u Severnoj Americi pamti sta je radio tog jutra u septembru, i kako je saznao sta se desava. Ako nije bio u Njujorku. Ja sam zvala bila strica mog deteta u vezi nekog posla. Bilo je nesto posle 9, on se javio i ja sam krenula energeticno: „Hi Rick, a quick question for you..“, na sta je on rekao cudnim glasom: „Have you seen the news?“ Ne, naravno, ja nikad ne pratim vesti sve od ratova u mojoj zemlji, a narocito ne izjutra. „Two airplanes just crashed into the World Trade Centre towers in New York.“ Slusalica se verovatno spustila sama cistom gravitacijom, ne pamtim ni da sam mu ista odgovorila. Na TV-u je samo jedan toranj stajao, sam, nimalo mocan odjednom bez svog para. Onda je i on pao. Pred mojim ocima. Sitne tackice su, objasnili su iz studija, bili ljudi koji su skakali iz zapaljene zgrade.
Sanda je na Staten Island-u gledala ogroman oblak kako se siri prema njima, i slikala svoju decu da zapamte kad im bude pricala kasnije da su bile tu kada se desio kraj istorije. Jedne od njih. Ja sam sat vremena kasnije krenula u skolicu gde je moje cetvorogodisnje dete ucilo slova u pesku, zastave razlicitih drzava sveta i pevalo pesmice skupa sa drugom decicom tog uzrasta. Na ulici, na prelazu, srela sam jos jednu majku koja je zurila da pokupi svog sina. Pogledale smo se, crvenih ociju, nismo uspele da izustimo vise od tri reci i razumele smo se. Mi smo obe, na razlicitim krajevima sveta, odrasle sa pretnjom nuklearnih, bioloskih i drugih kataklizmi, koje su uvek bile opisane kao pritisak na dugme a pritisak bi dosao od jednog od mnogih prstiju iz uvek sveze grupe imbecila koji su se oko tog dugmeta gurali. Nije tu imalo sta da se kaze. A da je dosao ovako… ko bi rekao. Da je dosao. Sto god da je doslo, mi zelimo da budemo uz svoje bebice.
Nikada nisu bili toliko grljeni kao tog dana, i stisnuti, zgnjeceni, ali sve majke su imale cudna lica, i deca se nisu bunila. ‘Shhh, everything’s gonna be all right’. Deca nisu razumela, odrasli su to govorili sebi.
To iskustvo sam odgurnula od sebe kao nesto sa cime ne mogu da se nosim, kad nas vec nije sve pobilo. Jeste, toliko ljudi na Zemlji – ne bi to bilo lako pobiti – ali ja o tome nisam zelela ni da pricam ni da slusam, i nikad vise da vidim nesto sto moze na bilo koji nacin da zalici na slike tog jutra. Posle ratova i vesti na TV-u, i tog jutra na TV-u, u mom stomaku zjapi jedan krater koji oblikom i velicinom podseca na televizor. Rupa je veca od mene, i ja zivim oko nje. Mislim ni da celokupna ova Amerika oko mene nije dala sebi vremena da odzali, jauce, i prosto tuguje. Amerikanci su se odmah bacili u akciju, svi ostali su bili sa njima ili se nisu usudjivali da budu protiv njih pa su pricali, neprekidno pricali, kao da prica ista moze da kaze posle onakvih slika. I bezala sam nakon toga od svih drugih slika koje su na godisnjice bezobzirno ponavljale iste one scene uzasa, bezala od panela i poznavalaca, konspirativnih teoreticara, huskaca i beskrajno duge liste svakakvih sveznalica i strucnjaka za lazi i presipanje …zar ljudi zaista vise ne umeju da prosto otplacu, i odcute. Sve dok nisam naisla na ovu fotografiju. A ona sadrzi u sebi sve ono sto nikome nisam rekla, i govori mojim jezikom. Jer kako reci da – sta su nam uradili. Nije vazno ko, i nije vazno gde. Sta su nam uradili.
Proza neuroza 
Тешко. А када је тако тешко најтеже је проговорити. Отуд већа емоција и за текст који си написала и за слику коју гледам, као почетак још једне пројекције која никако да се заврши.
Hvala za ovakav komentar, Drvo.
Link koji sam ostavila iznad vodi na selekciju fotografija ovog autora, iako iz nekog razloga ne funkcionise kao ‘click-on’ link, ali vredi pogledati. Svaka medju fotografijama je jedna bogata prica, dramaticna cak i kad je u najzabacenijem delu sveta. Ne znam sta cemo sa tolikim pricama, ali eto, projekcije traju i traju.
Hvala jos jednom.