Haljina, papucice i materinstvo, u tri primerka

Taman sto je proslo podne, Amelie i ja se vracamo sa djubrista – recikliramo vredno plastiku, staklo, konzerve i ostale gluposti koje bi trebale da raskrce buducnost za nove narastaje i njihove kondominijume – i u susret nam dolazi komsinica koja zivi par spratova ispod nas. Ima oko 50 godina, i prava je lepotica u klasicnom smislu te reci, sto danas znaci Hollywood. Pre toga se nisu mnogo slikale pa se moglo samo verovati na rec savremenicima. Ona ne izgleda mladje od svojih godina, jednostavno je izuzetno lepa zena, koja je uvek doterana, i mada znam da je odgojila troje dece, ja zucljivo verujem da su to uradile razne Filipinke, Latine i ostale toplokrvne zamene za zauzete majke. Verovatno najvise zato sto ja imam samo jedno i ona evo vec pet sati nije prestala da prica, zvizdi, peva, blebece, izmislja, pokazuje, zahteva… Tih pet sati onda treba pomnoziti sa dva, jer je ona za svaku moju rec imala bar dve kontra-argumenta. Ne, to nije dovoljno; u pitanju je bio eksponencijalni porast, i ista takva glavobolja.Nasa lepa komsinica izgleda lepse od sna ovog ranog popodneva u leprsavoj crvenoj haljini tik iznad gleznjeva, crvenim papucicama koje prave otmenu buku po nedeljnom asfaltu, i mazno pocesljane (bar 500 poteza cetkom od prave svinjske dlake) raspustene duge plave kose. Iznenada, iako nedeljom nisam sklona iznenadjenjima, primecujem da svakim korakom prema njoj ja bivam sve manja. U ovoj slici a sa druge strane, kao na suprotnom polu recimo, stojim ja, rascupana, u odrpanoj crnoj majici koju ne bi prihvatila kao dobrovoljni prilog ni Salvation Army, u capri pantalonama koje mi se jedva drze na kukovima, jer mislim da sam jutros doruckovala a mozda i nisam, ten mi je prirodno bledji od Bele Lugosija sa tonom sminke, i pored mene Amelie skakuce i smesi se lepoj pojavi koja nam prilazi. U svom drasticnom smanjivanju nadam se samo da me nece primetiti, ali ne, smesi se iz daleka, njoj je ovo jutro puno boja i osmeha.

Ma’am, dajem Vam 10 godina svog zivota za tu haljinu. Mislim da ce mi biti malo velika, ali to nije problem. I jos pet za te papucice. Ma uzmite sve sto hocete, ali moram da ih imam! Vidite, ovaj dan je poceo jos u cetvrtak uvece. Ne, poceo je tacno pre 311 dana, ali mu se odbijaju staz i selektivno pamcenje. Od bolesnog deteta i neprospavane noci ustale smo u dan koji mi je nesnosno zavirivao ispod kapaka, kao da postoji jos uvek nesto sto on nije video. Ne shvatam likovanje elemenata nad umornim ljudskim bicima. Tako nisko.

Poseta lekaru je trajala tri puta duze od planiranog, zastoj u saobracaju jos toliko, a onda je Amelie odjednom resila da vise nije bolesna i trazila je da je neko zabavlja, umesto da je tetosi. Ja, buduci sasvim pristojna majka, negde u sigurnoj zoni izmedju najgorih i nepostojecih idealnih, nisam otisla na posao, i na horizontu vidim sakupljanje oluje koja ce mi eksplodirati tik iznad glave vec u ponedeljak ujutro, kad se odmorna i puna elana pojavim na bojnom polju koje statira kao moje radno mesto. Privremeno, evo vec 10 godina (ne brinite, necu Vam njih pokloniti).

Ostatak petka je maglovit, mozda zato sto sam nekoliko puta zatvorila oci i pozelela da sam nevidljiva. Umesto mene, petak se zagubio, ali nije mi zao. Nadam se da mu je bolje tamo gde je zalutao. U stvari, bas me briga, ali ponekad umesto da udavim konvencije, konvencije udave mene.

U subotu do podneva smo vec bile na jednom rodjendanu i na putu do uciteljice klavira. Taj cas od 45 minuta, koji ja provedem u kaficu na kraju ulice pijuckajuci caj od mente, koji mi se uopste ne pije ali ne mogu da sedim bez icega, citajuci sta se desava u gradu i stiklirajuci pored svakog drugog dogadjanja moj trade-mark ‘I wish I could go there’, to je fini predah tokom koga jedino sto izgovorim je ‘Peppermint tea, please’. Posle smo otisle da joj kupimo sandale i onda, na putu kuci, kupujuci voce i povrce, Amelie se pozalila Anne da joj je dosadno i da njoj niko ne posvecuje paznju. Do veceri sam se izdrala bar desetak puta i nisam se usudjivala da se pogledam u ogledalu, jer suocavanja sa istinom mi je puna besika.

O nedelji nemam sta da kazem, sve Vam je jasno. I to nije sve, draga gospodjo. Ostatak moje liste za ovaj dan sadrzi akciju ozelenjavanja gradskih terasa i kupovanje cveca koje cemo zasaditi nebu pod oblake, da bi nam ionako lepo leto bilo jos lepse. Uz druge kucevne poslove i kuvanje vecere, pranje sudova u tri ture, i koriscenje reci ‘ne’ u hiljadu varijanti i intonacija, ako ista od ove nedelje bude preslo u sledecu, upozoravam Vas, sici cu u snu dva sprata nize i uzeti Vam tu haljinu iz ormana, zgrabiti papucice, i probuditi se u novo jutro kao odmetnik od svih zakona uljudnosti. Kad smo vec kod Vaseg ormana, verujem da u njemu svaka boja ima svog predstavnika u lepim haljinama, a o papucicama necu ni da razmisljam; sve ce morati da se slaze sa crvenim.