Prepreke i suocenja kod bavljenja velikim P

Kad se neko bavi politikom najvise susrece druge politicare.

Kad se neko bavi politikom, mora da ubedi druge da zna bolje od njih, i svih ostalih, sta je dobro za sve ljude.
(U recenici iznad, koja nije narocito duga, postoji bar tri, cetiri a verovatno i celi milion paradoksalnih i neprihvatljivih postulata. Ili ukratko: to je nemoguce. Nije nemoguce ubediti ljude – to se stalno desava – nego je nemoguce da se to sto je obecano desi kako je obecano.)

Ako osoba koja se bavi politikom ne izmislja toplu vodu nego obecava ljudima ono sto je veliki broj njih izrazio da zeli, vrlo brzo se ta osoba suoci sa velikim problemom: ljudi i kad zele iste stvari to nisu iste stvari.

U jednom trenutku ce neko ko se bavi politkom doci na osnove ljudske prirode, a to je: sta on ili ona zeli. To se ne moze nikome zameriti, ali je problem ocigledan, i veliki: ako je politicar tu da se pobrine za korist i dobrobit drugih, njegova korist i dobrobit je visak. Naravno, postoji zamenica mi, ali u ovakvim situacijama ona nikad ne izadje na dobro. A ni druge situacije ne izlaze na dobro. Ne pamtim kad je nesto od ovih situacija izaslo na dobro.

Kad se neko bavi politikom, i odlucan je da ne laze, dolazi u konflikt sa ljudskom prirodom. Jer ljudi lazu. A politicar koji laze nije politicar koga iko zeli. Tako ce politicar ili lagati sebe, ili lagati druge, a verovatno i jedno i drugo.

Kad se neko bavi politikom, osim drugih politicara, najcesce ce susretati ljudski jad i bedu. Ili genericki – probleme. Da se politicari prave u posebnim radionicama gde ce im se ugraditi meko srce a celicni oklop oko njega, to bi mozda moglo da uspe, ali kako se svi ljudi prave u laboratorijama iste vrste, politicaru ne gine poveci mentalni meltdown, breakdown, alkoholizam, tabletomanija, ili neka druga adikcija i izopacenje.

Kad se neko bavi politikom, neki ljudi ce ga kuditi, neki ce ga hvaliti. I ono prvo i ono drugo moze da bude u hiljadama, stotinama hiljada, ili cak milionima ljudi. To niko ne moze da podnese, i nastavi da vodi ljude ka boljem sutra. Koga vodi? Koga ne vodi? Ko koga vodi? Zasto uopste voditi? Ili brinuti? Evolucija politicara je kao i svaka druga evolucija: resenja koja daju kratkorocne rezultate i prezive ce postati dugorocna resenja koja ne moraju da daju nikakve druge rezultate osim prezivljavanja.

Politicar je personifikacija, slicna Mesiji, kojoj se namerno zaboravljaju pravi koreni. Ljudi mogu da budu roditelji jednom ili nekolicini dece, ali ne hiljadama i milionima ljudi. Osim toga, ljudima retko uspeva da budu dobri roditelji i tom malom broju dece koju bioloski opravdano vole.  

Kad se neko bavi politikom, on ili ona operise u domenu apstrakcija – ljubav prema ljudima, bolje sutra, normalan zivot za sve, vizionarstvo, i sl – ali posledice bavljenja politikom nikada nisu apstraktne.

Kad se neko uspesno bavi politikom, to znaci da ce dobiti vlast. Postoji koruptivni efekat vlasti na ljudsku psihu, i postoje posledice izvrsne vlasti na druge ljude. Dakle, jednim potezom – neko je odlucio da postane politicar – kompromitovan je ogroman broj ljudi. Nekima ce od toga biti bolje a nekima gore. Tako je uvek bilo. A politicar je krenuo od mandata da svima bude bolje. Ili bar dobrim, postenim ljudima. Niko nije popisao ni proverio dobre i postene ljude na pocetku igre. Cisto da se ne uvuce neko ko je los i neposten.

I sta sad? Besmislica ili bullshit, ali svet ne moze bez uprave.
Ako ne moze bez uprave onda verovatno ima upravu kakvu zasluzuje. Pa da zavrsimo s pricom.

Advertisements