Prica o Lauri – pokusaj

Laura je bila inteligentna, lepa i pomalo luda, i to se videlo u jednom pogledu. Onom koji se zakacio za sliku i kad se okrenula prema meni, sporo – prvo telom, pa posle glavom, i na kraju ocima – pogled se predstavio: Hi, ja sam Laura, inteligentna, lepa i pomalo luda. Niko nije ocekivao od mene da uzvratim predstavljanjem i ja sam precutala. Ali trebalo je uzvratiti necim, samo nisam imala cime. Umesto da gledam u Lauru pogledala sam u sliku. Lauru sam smesta zaboravila, i ona mene, jer je neko povukao za pufnasti rukav od zguzvanog materijala, i sa rukavom se i cela haljina pomerila 5cm u desno. U slici su se kvadrati skupili na dnu, u sredini je visila prazna ljuljaska, i srecom te se slikar setio da stavi malo crvene. Nisam znala zasto tako dugo stojim pred tom slikom, ali Laura je tu stajala i stajala sam i ja. Videla sam da je u pitanju dvoriste. I da su kuce oko dvorista siromasne. Deca su se krila iza vrata i prozora, i svi su sedeli unutra a napolju je zalazak sunca bio topao, zlatan i crven, i utom je mladi kelner zastao kraj mene i ponudio me sirom, jagodama i grozdjem. Uzdahnula sam duboko i pitala ga da li je negde ostalo jos krekera. On se nasmesio i pokazao u pravcu odakle se glasan smeh mesao sa muzikom.
Laura i ja smo se opet nasle jedna ispred druge. I ona tu rece: Hi, ja sam Laura, inteligentna, lepa i pomalo luda. Ja sam klimnula glavom i ponudila joj saku punu krekera.

Advertisements