Untitled

Dan se brze potrosi kad sedis na stolici. Potrosi kao baci. Dan proveden na nogama – cak i da nista ne radis nego se samo premestas s jedne na drugu – nije bacen. 

Lose vesti uvek dodju kad si sama. Ne znam za dobre, o njima ne razmisljam cesto.

Planovi ne postoje. Ni sutra ne postoji. Doci ce, planetarno, ali mnogima nece. I tako i za dana u dan, postava se uvek menja. Zato je najbolje ukinuti sutra kao koncept. Prekosutra je realnije, i zove se Maybe.

Price u nekim magazinima podele na pola, ili cetvrt, i onda okace jedan deo. Pocnes da citas, i kad dodjes do kraja vidis da nisi na kraju. Saceka te obavestenje da za ostatak price moras da kupis magazin. Magazin nije skup, ali osecaj prevare jeste.

Citajuci uzastopce naidjem: polu-junak jedne price ima za nevestu devojcicu od 13 godina, i junakinja-i-po jedne druge ima 13 godina i fantazira erotski o kucnom prijatelju kome je cetrdeset. Nikad ne treba zaboraviti da je lepa umetnost obicno smrdljiva kao i ostatak sveta. I sa istinom nema mnogo veze. Iz knjizevnosti narocito nije mnogo istine izaslo. Ali jeste svakakvih smradova. 

U katolickoj crkvi, na ceremoniji konfirmacije, svestenik prica tinejdzerima o mudrosti i hrabrosti. Za primer im navodi zlocin od pre petnaestak godina, kada su dve 15-godinje devojcice bile mucene i zverski ubijene od strane silovatelja/sadiste i njegove zene. Oboje su bili lepi, mladi i uspesni ljudi. Sve su snimili, i sud je dozvolio da javnost vidi te trake. I svestenik ih je gledao, ali nam nije rekao zasto. Prva devojcica je bila ubijena, na drugu je dosao red. I ona je odbila pretnje recima: „Some things are worth dying for.“ Ne znam da li su deca u crkvi mogla da razumeju. Da je dostojanstvo vredno umiranja. Mozda nisu ni slusala. Svestenik je bio monoton i vec smo vise od sata sedeli na drvenim klupama. Moje dete nije nista razumelo, to je najvaznije.

Sinoc sam mogla da gledam dokumentarni film o sudbini devojcica u Demokratskoj Republici Kongo – koje vec decenijama otimaju, prodaju, i za ostatak cu staviti tri tacke:… – ali sam ipak resila da ne gledam. Svet ratuje zbog Boga, nafte, ratuje i zbog zlata, dijamanata, i zbog uglja, grumena zemlje, pamuka, psenice, rase, nacije, boje koze ili zastave, zbog ovaca, kamila, i slonova, zbog svega zaista, ali nijedan jedini rat do sada nije vodjen zbog devojcica. To uvek spada u unutrasnje poslove. Kako ce se podeliti devojcice. Narocito je upadljiv detalj u imenu postovane republike: Demokratska.

Juce smo u metrou videle nalepljen plakat sa fotografijom jedne devojcice, od nekih 13-15 godina, na kome kazu da je nestala pre dva dana. Roditelji i policija mole prolaznike za pomoc da je nadju.

Reklo bi se da su devojcice univerzalna roba. Uvek trazena, lako dostupna, prirast redovan bez obzira na vremenske uslove, po bagatelnoj ceni, ekonomski i na svaki drugi nacin isplative. Od knjizevnosti do modne i brojnih drugih industrija, svetskih demokratija i casnih religija. Ponekad, kao danas, mi bas dodje zao sto nisam zlatna ribica pa da sebi ispunim jednu zelju. A ako budem dobra mozda i cele tri.

Advertisements