I dalje belezim, belezim, belezim

Mnogobrojna brda San Dijega su u ovo doba godine zelena, zelena, zelena. Za par meseci ce biti sasuseno zuta i braon. Vegetacija, bar ta divlja, slobodna, ima vrlo kratak zivotni ciklus. Ovde je taj ciklus isto kratak, samo drugaciji. Opstanak je surova rabota. Razumem zasto su mu se tako obradovali u 19-om veku – opstanak, evolucija, adaptacija – da’nuti od crkvene dogme je sigurno izgledalo kao dolazak novog doba, iako su se dzaba radovali, mada njima nikada nije bilo lose, toj dzentlmenskoj kasti, no radost je samo jedna od mnogih vrsta pijanstva kojima se prekracuje surova dogma i njeno nalicje zvano prezivljavanje.  Recimo da su to mala primirja.
Tako sam u primirju izmedju intenzivnih smisljanja kako da obezbedim ono sto se obezbediti mora da bi moja mala porodica opstala, gledala, gledala, gledala u divlje cvece rasuto po brdima, uz ivice autoputeva, i po drugim neocekivanim mestima, i radovala mu se.
Manikirani cvetni i palmini angazmani dominiraju, ali neobican je efekat kada dele prostor sa nepredvidivim divljim cvecem. Iako bi bez petljanja ljudi ovaj deo Kalifornije verovatno bio pustinja uz okean sa povremenim oazama, dizajnirane leje i drvoredi u ovo doba godine izgledaju preglasno nasminkani. Prolece je doba za nonkonformizam. U bilo koje doba godine kon i nonkon su na visokoj nozi netrpeljivosti, ali u prolece je to drugacije. Konformizmu je to dovoljno kratak period da ga otrpi, a nonkonformizmu je godisnji festival kad se okupa, zamirise i pokaze koliko ume da bude lep.  Svima je jasno ko pobedjuje, ali nisu svima poznata pravila pa je tako i pitanje jasnoce dosta mutno.
Dok sam tako gledala, gledala, gledala iz automobila i u pozadini i ne narocito pazljivo slusala pricu o velikim planovima, ambicijama, dobrim zaradama, i uspehu, cudila sam se kako niko ne sedi po rascvetalim brdima. U engleskim i drugim evropskim i svetskim filmovima i dan-danas kad prikazu rascvetala brda neko kroz njih trci, valja se ili ako ih je dvoje obavezno se ljube ili imaju piknik na travi, ali ovde toga nema. Mozda nije dozvoljeno parkirati uz ivicu puta. Ko zna. Mada stoji da u Engleskoj i sire nemaju prazna brda u gradu.
O verujem da ja nisam bila jedina kojoj je pogled na cvece i zelena brda prijao, i mozda nisam bila ni jedina koja je htela da izadje iz kola i sedne medj’ cvetove. Ali nisam, nisu ni drugi, i tako su ta nabujala brda ostajala prazna, nedodirnuta, nesvesna prisustva ljudi sve dok jednog dana neko ne odluci da se isplati da bas tuda prodje novi autoput, za njim ce stici i novogradnje, pa leje sa drugacijim cvecem od koga ce se ocekivati ozbiljan performans, i divlje cvece nece nista od toga primetiti jer ce, kao i uvek od pocetka sveta, gledati svoja posla i nici negde drugo.  

Advertisements