Beleske

Svako putovanje mi dozira jednu ozbiljnu promenu. Moj stan izgleda drugacije, i uvek me podseti kako nisam ni blizu mog ideala iz detinjstva: da imam kuvara i spremacicu. As a bare minimum. Povratak kuci ne prija zato sto me podseti na to, inace je prihvatljivo vratiti se. Odlazak negde drugo je isto prihvatljiv, jedino sto sam neumerena. Oporavljam se od utisaka mesecima nakon toga, posto je efekat putovanja nesto nalik kosmickim zracima razlicite prodornosti koji udaraju u roznjace i ostale mekane senzore. Kako prodiru do razlicitih dubina, rasuti po sistemu pojavljuju se kao grupe morskih ptica – jedno jato ovde, drugo iznad, trece cine individualci i svako za sebe gleda svoja posla, i tako dalje, i nikad se vise ne daju okupiti na gomilu. Otud ovaj pokusaj.

Renovacija Terminala 1 na Lester B. Pearson aerodromu u Torontu je moderna primena arhitektonskog luka. Sve sto se krivi na uzlaznoj putanji neizbezno impresionira ljude. Ili bar mene, jednu jedinu. I velicina se racuna. I cisto je. Sve se racuna.

Starbucks Coffee Company drzi monopol na aerodromima u Severnoj Americi. U obe zemlje koje su se zgodno rasirile po kontinentu, na svim aerodromima (od kojih sam videla tri poslednjih dana – reprezentativan primerak) Starbucks sluzi kafu, sendvice, slane bademe i sl. a sve po dogovoru koji je ukljucio mito, pretnje i ko zna kakve sve druge standardne metode poslovanja.

Na relacijama unutar Severne Amerike putuju ljudi razlicith boja, ali uglavnom vec aklimatizovani koju generaciju. Preko Atlantika je to mnogo vise izmesano, i veliki deo cine imigranti koji putuju svojim starim kucama, iz kojih su iz razlicitih razloga pobegli. Ima vise dece, i starih ljudi, cesto puta deca vriste, zato sto su bolesna, umorna, ili im roditelji o roditeljisanju znaju zilch. Ti avioni su veci, sedista ima vise a prostora manje, i cuju se razliciti jezici. Stjuardese su standardno zgodne, i piloti kompetentni, a na drugoj strani ceka Evropa, iz koje neki nastavljaju dalje na Istok.

Na Air Canada letovima, ispred svakog sedista a na pozadini onog ispred je mali ekran na kome svako za sebe bira izmedju siroke ponude filmova, serijala, muzike, sporta i td. Do mene je sedeo jedan veliki, krupan muskarac, i posto mu je ekran na sedistu ispred bio mali on je ukljucio svoj laptop sa impresivno velikim monitorom, srazmerno. Njegov izbor filma je bio ‘Eastern Promises’ a moj ‘August Rush’. Posto oci kao i sve u ljudima veruju da je disciplina za druge, tako su moje odlutale par puta na njegov monitor dok sam cekala da krene moj film. Prvi put mi je pogled pao na scenu u kojoj jedan tip sece grlo drugom tipu. Dosadasnje filmske scene klanja koje sam videla su bile u jednom potezu, glatkim, uvezbanim pokretom ubica na osnovu kojih sam zakljucila da se posao obavi dosta brzo. Cronenberg je pokazao kako se to radi – sporo testerisanje ostrim predmetom po grlu, dok krv vrca na sve strane, lice zaklanog izbeceno, i on se trese kao da je na elektricnoj stolici (sto sam isto videla u nekom filmu, ali ako ga Cronenberg nije radio ne znam da li da im verujem vise). Pobegose moje oci kukavicki nazad na moju polovinu, uzasnute, krive, zeljne da se pokaju i mole oprost, a u stomaku slani bademi Starbucks-a spremaju erupciju nazad istim putem kojim su i usli. Kao da to nije bilo dovoljno, opet su se oci malo zanele pa odlutale, par minuta kasnije, kad tamo nekom metalnom polugom kao palica za golf nekome se razbija lobanja, ali ovog puta su pobegle pre nego sto se zamah spustio i mozak eksplodirao, i kako nista nije izletelo sa ekrana na mog suseda i mene, pretpostavljam da je Cronenberg sve to obavio profesionalno i bez ikakve stete i povrede za okolinu. Posle toga disciplina ociju vise nije bila problem. I kad je trebalo one su odbijale da skrenu u levo.

‘August Rush’ je bajka koja malo uzima od Dickensa, malo se uznela idealima i cudima, mogucim i nemogucim, i svacim drugim sto se univerzalno smatra lepim u ljudima, i oprala mi je oci lekovitim slikama. Uz pilote i ljubazne stjuardese, bila sam spremna da opet zavolim svoje bliznje, ukljucujuci suseda i Cronenberga.

U Denveru sam gledala Amerikance i zakljucila da im je zajednicko samopouzdano drzanje. Drzava koja ubedi svoje stanovnistvo da je najbolja na svetu, i po nekom od onih neizbeznih fizickih principa spojenih sudova ili tako necega da su i oni najbolji na svetu, je…- hm, ne znam sta je.

U San Diego sam stigla oko 9 uvece, sto je bila ponoc u mom kraju, i ne znam sta se desilo mojoj energiji u medjuvremenu, ali bila sam mrt-va! Mora da sam ostavila nevidljivi trag u vazduhu – izduvni gasovi i moja energija su padali iznad Kolorada, Ilinoisa, i desetak drugih isparcelisanih administracija. U taksiju do hotela, kroz noc, taksista je imao navigacioni sistem da mu pokaze put a ja sam mislila kako je stvarno uzbudljivo da sam u nepoznatom gradu u kolima sa nepoznatom osobom, usred noci, i jedino sto me deli od neke nesrece je njegova dobra volja. Sva ljudska drustva se zasnivaju na principu da ljudi nece ciniti zlo jedni drugima. Princip nije los, ali ako je verovati Cronenbergu i mnogima pre njega, ukljucujuci istoriju, ljudska drustva se pre svega oslanjaju na ljudsku glupost, lakovernost i strah. 

Hotelska soba nije na istom spratu kao prosli put ali je potpuno identicna kao i ona prethodna. Do poslednjeg detalja. Neko je negde napravio uzasnu gresku. Tu sam se srusila i pobegla u san.

Advertisements

Rajske ptice

                                                             Birds of paradise

Zavisno od raspolozenja, pri susretu sa avionima osecam dve vrste smesanih osecanja: uzas&divljenje, ili strahopostovanje&ushicenje. Uz ovu poslednju kombinaciju se pojavi i miligram ponosa na ovu vrstu od koje sam i sama. Ponos mi se sve redje javlja jer sam vec neko vreme medju mizantropima kao medju svojima, ali niceg cudnog u svemu tome – kazu da smo komplikovani, mi, ljudska bica. Sto bi trebalo da nas opravda za nebrojene gadosti, pretpostavljam. No, nazad na avione. Fantasticno, uzbudljivo i nepojmljivo je da rade to sto rade. Jos su i ljubazni. I uniforme im lepo stoje. Piloti su mi definitivno najomiljeniji clanovi posade, pored mehanicara koji proveravaju zavrtnje i motore, i kontrolora leta. Mnogo ljudi je potrebno da takva jedna ptica poleti. I onda se spusti u jednom komadu. Hvala svakom ponaosob, od srca. Osim tog poletanja i spustanja, sve u jednom komadu, oni svakodnevno potvrdjuju da je moguce za velike grupe ljudi, u kojima svako ima svoj posao, da svako odradi svoj deo kako treba. Prosto probudi nesto nalik na optimizam, ali nije to. Od optimizma se dobro zivi na tlu, ali ne pomaze kad si u vazduhu. Postovanje – bice da je to. Ljudi vredni postovanja se mogu naci na aerodromima rasutim po svetu. Velika stvar, iako nije dovoljna, ali zagreje malo oko srca. Pitam se da li znaju.