Greska

I jutros je bilo suncano i hladno, ali smo tek na ulici videle da je opet pao sneg. Ne puno. Samo je prekrio ulice i vec stari sneg koji naizmenicno mrzne i topi se unazad par nedelja. Bilo je neceg pomerenog iz normalnosti u toj slici. Svetlost je sada drugacija nego pre mesec-dva, bljestavija, vise vatre silazi od Sunca. Pod njom tako zaslepljujucom sneg je svetlucao ali se nije topio. Tanak sloj cvrsto upakovane zime pod nogama je izgledao podjednako iznenadjen da je tu kao i svetlost koja je udarala i bacala se zapaljeno sa neba, ali nista. Oboje su bili zarobljeni u svojim elementima, na prelazu sezona. Sve u svemu, bio je to jedan neocekivani susret kome smo prisustvovale.
Kao da to nije bilo dovoljno, prevarile su me oci u jednom trenutku, zafokusirale se pogresno sta li, i izgledala je odjednom ta siroka tanka belina kao pokrov od latica opalih sa procvetalog drveca. Ali najozbiljnije. Dokle pogled doseze sve se belilo od opalih cvetova jabuke ili tako nekog voca bez kapi ruzicastog. Blistavo belo, mekano i nemoguce. Usle smo bile greskom u Raj, to je bilo to.

Advertisements

Nastavice se

Odjednom se desilo. Postala sam, naime, svesna obima i intenziteta propagande lokalnih vrednosti. (U ovim uslovima lokalno obuhvata i naseg juznog suseda, sto opet znaci dokle geografija doseze a posto je Zemlja okrugla, ili nesto nalik tome, kraja nema.)
Niceg cudnog u tome, svako hvali svoju kokosku, cak i kad ne nosi vise jaja ili razbije ono sto je snela, i to je verovatno za svaku pohvalu, hvaliti svoju koku kad je i kvalitet supice doveden u pitanje, ali meni ne prija. Ja prosto ne volim da mi doziraju vazduh, oboje vodu, stambiljem oznace hranu i trpaju razglas u usi, sa ciljem da bih cula jos jednom i jos jednom i jos, koliko je sve ovo fantasticno. Ne znam za njih, ali ja znam da nije. Sto vise puta cujem, sve me vise puta podseti koliko nije.
Kako sam svakodnevno podsecana, evo, godinama, toliko sam up-to-date o stanju nefantasticnosti ovde (i ne samo ovde) da se u meni stvara umesto ocekivanih familijarnosti i slepila sve vise otudjenja. To nije mala stvar, jer ja sam vec po karakteru otudjena.
Mislim da mi je najcudnije u ovoj spoznaji to sto je propaganda tako kompletna. Amerikanci, koji su u propagandi najglasniji, jer oni narocito vole prefiks ‘naj’ uz svaki pridev, to zovu the way of life. Ili: our way of life. Pravilno ga zovu. The-way-of-life je, po americkoj metodi, najesencijalniji deo pojave ‘life’. Bukvalno i brutalno ga svi promovisu, i oni koji tradicionalno ne bi. Ili sam bar ja tako mislila da to ide/ne ide.
Kad sam bila klinka pa sam kroz druge, vece od sebe, mislila da kapiram na sta to misle kad  pricaju o masini, sistemu, drz-ne daj, sva sam bila ushicena. Imati neprijatelja je zdravo egzaltirana stvar. Ali neprijatelja u stvari nema. Stvari su postale ovakve neplanirano. A neizbezno. I sada svi misle da sluze necem vecem od sebe, a ne sluze nicemu.
Da nestane svih ljudi odjednom, sve ce stati. Kad se ljudi opet vrate, nastavice se.