O plivanju

Mislila sam da ostavim ovo kao komentar na jednom blogu pa se predomislila (a ne bi ni stalo). Nije lepo dosipati ljudima na muke, ali nas endemski gen da se progovori pa makar crkla nije jos mutirao u nesto bolje, pa cu ja zato ovde kod sebe da se ispricam sama sa sobom.

Izjasnicu se prvo kao posmatrac iz daleka. I to vrsta posmatraca koji zeli svom Balkanu samo dobro (i da on svima pokaze cija nana najbolje kuva i decu cuva i pesme peva i snove sneva i…dopuniti po volji) ali ce ispuniti svoje vreme svojim zivotom. I jos kao neko ko ne veruje u/ni politickim sistemima, vec jedino u dobru upravu. Ostavite ideo-demagogiju pred vratima, vi koji ulazite, i obavite dobro posao za koji ste zaduzeni. Ne obavite li ga, bicete otpusteni/smenjeni a za krivicna dela i prekrsaje ce vam se suditi. Tako nekako, recimo. Apsolutno ne prihvatam ni jedan jedini politicki sistem trenutno na snazi da me predstavlja.
Toliko.

Citajuci clanke i komentare sirom Interneta o politickom stanju u Srbiji mogu da razumem bes i zaljenje, nezadovoljstvo, i ima dosta toga sto ne mogu da razumem jer nisam tamo (ali ni ovde nije ruzicasto, i bes mi je dobro znan), medjutim ono sto se izdvaja je jedna opsta i permanentna jadikovka.
Otplakati je ljudski, i pozeljno, ali to obicno kratko traje. Jadikovka je gorka zetva ako se sa njom ustaje, zivi i docekuje noc svakodnevno. Od svega na sta se zivot moze protraciti, jadikovka je jedan los, los izbor.

Kad bacim pogled iz ove ravnice u proslost: Jugoslavija je dugo vremena bila autokratska drzava. Prelazak na kolektivnu upravu je trajao jedva deceniju. Kraj je dosao kroz niz gradjanskih ratova, rasulo i raspad, u jednoj od gorih inkarnacija tih zala. Sta je od svega toga materijal od koga se moze izgraditi prosperitet i stabilnost u roku od nepune decenije?
Nista. N-I-S-T-A!
Osim cinjenice da i kod nas kao i svuda u svetu deca nastavljaju da se radjaju. Dakle, ljudski potencijal se obnavlja sam od sebe prakticno.
Zar je to malo?
Nije malo, naprotiv, ali jadikovka ne jenjava.
Sto su politicari losi – bilo bi cudo nad cudima da su dobri.
Sto je kriminal visok – to vec nije nikakvo cudo.
Sto neki ljudi glasaju za lazove i kriminalce – pravo glasa ima i lazov i prevarant i ubica i dzeparos i casna sestra i seljak sa pijace i srednjoskolac koji se drogira i muz koji tuce zenu i zena koja vara muza i deca koja ne posecuju roditelje i roditelji koji ne posecuju decu i penzioneri koji nemaju sa kim da pricaju pa gledaju vesti i macho-anarhisti i monarhisti i snobovi i robovi materijalizmu i fasisti of course i  – pravo glasa zaista nije nista posebno, ima ga svako.
Sto bolje sutra nije danas – o ovome necu.
Sto Srbija nije Evropa – dok ne pukne neka tektonska rupa i Mediteran dodje do Beograda, Srbija jeste Evropa. I Albanija je Evropa. Evropi svi proricu gadnu buducnost. Srbiji bi bolje bilo da svi zele da dodju u Srbiju, umesto u Evropu. 
Sto Beograd nije Pariz, ili bar Bec – are you crazy?
Sto je Srbija najgore prosla – ne znam da li bi se ljudi u Bosni slozili sa time, ali prekasno je za slaganje. 
Sto sve ide tako uzasno sporo – samo u Bibliji toga ima, da se svet napravi za par dana, i posledice takvog posla se vide jasno i dan-danas.
Sto – da, sto?

Ako je jadikovka normalna posledica kolektivne traume, neka vrsta koktela depresije i besa, treba to odbolovati, to je tezak mamurluk. Ali, kako kaze jedan Darko koga ovde poznajem, ne postoje depresija ni intelektualni angst koje dobar rad motikom nije izlecio. Sumnjam da je on u zivotu video motiku iz bliza, ali zato pliva kao lud, svakog dana, i vise ne jadikuje, kaze njegova zena. Sada se gleda cesto u ogledalu i divi samom sebi kako je lep, snazan i veseo. Bolji recept za bolje sutra danas nisam cula odavno.

Advertisements

Opogan

U filmu ‘The Brave One’, Jodi Foster je u jednoj sceni sama u kupeu metroa sa dvojicom tinejdzera nasilnika, koji su prethodno terorisali druge putnike, i kad je voz stao i otvorila se vrata, svi su pobegli napolje. Osim Jodi. Kad su je momci spazili mnogo su se obradovali. Ocima ne veruju. Prisli su joj polako, da njoj naraste strah a njima uzivanje. Jedan u ruci drzi otvoreni noz, vrti ga polako, samo sto ne procacka zube i smeska se. I kaze on Jodi: „Have you ever been fucked by a knife?“
On zna o cemu prica. Jodi je prepustio da zamislja, ali on zna.  
Jodi je vec nervozna, ne okolisa puno, izvuce pistolj i napravi im desetak rupa u crevima, jetri, pankreasu, i srcu.
Little punks je kako se ovde obicno zovu takvi bilmezi. Nisu mali po velicini, a ni po iskustvu, a po pretnji sigurno nisu mali, ali im godine jos uvek pocinju jedinicom.
Potpuno razumem Jodi, ko zna gde je taj noz sve bio. Ali. Ko pise scenario u kome deca tako govore? Noz u lice je dovoljna pretnja jos od vremena kad su ostrice bile od kamena. Ko prihvata uloge u kojima ovako nesto verno odglumi, da bi zaradio za hleb? Postenije je oteti hleb.
Ko gradi drzave, i zove ih slobodnim demokratijama, u kojima rastu deca od koje se prihvata da ovako govore?
Ko se boji vuka jos? Ja! Mi! Svi!

Slika Gustave Courbet-a iz 1866, L’Origine du monde, pokazuje frontalno odakle svet dolazi. Malac iz filma je neobrazovan, emotivni vrisak jednog zadriglog samozivog sveta, i po instinktu scenariste, on bi da ga razori na izvoru. Opoganiti kao manifest savremenih urbanih dijaloga. *&^%$ komercijalizovani egzistencijalizam.

http://www.lacan.com/courbet.htm
(zaviriti iza panoa)