Yin & Yang

Vlasnici piljarnica u Torontu su najcesce Kinezi. To nije lak posao; zahteva puno truda i rad od jutra do mraka. U mojoj lokalnoj piljari, jedna Kineskinja je mozda vlasnica, a mozda i nije. Ne govori o tome, kao da se boji da ce izazvati zlu kob, uprkos brojnim preprekama koje kineska tradicija zna za odbijanje uroka i potkupljivanje srece. Ova zena je neodredjenih godina, sa neobicnim licem koje verovatno potice sa severnih stepa. Visoke jagodice i krupne azijatske oci, na koje kapci prianjaju mekano i potpuno, zategnuta glatka koza koja se nije cesto smejala. Lepa je i ako je ikada toga i bila svesna sigurno joj nije donelo nista dobro. Ima ime za lokalnu upotrebu: Anne. Na svom jeziku verovatno se zove „Budjenje Proleca“, ili tako nekako.

Nikad se ne smeje. Osim kada vidi moje dete. Vidja je od kako se rodila, prica sa njom, nudi je vocem, zove je „sweetie“ i ne moze da zaustavi talas topline pred okruglim licem i sjajnim ocima zbog kojih bi i kamen progovorio. Ili se bar nasmesio. Budjenje Proleca mi je rekla jednom da ima tri cerke u Kini. I da tamo ubijaju zensku decu. Sve sto je ona imala da kaze o svojoj kulturi, najstarijoj na svetu.

Kad god je vidim zaboli me pogled na njene ruke. Izmucene, ogrubele, otecene, crvene, ljubicaste, plave, tuzne. Budjenje Proleca ne govori mnogo licem ili ustima, iako joj je engleski napredovao sa godinama. Najvise ocima, zaobljenim, pa izduzenim oblikom svetlosti. Svaki put kad je vidim ja pomislim istu stvar – ako su suvisne, devojcice, lepota, osmesi, pogledi i toplina kojom teraju severne vetrove sa pragova kuca, onda ih treba pokloniti nekom drugom svetu.

Nedavno je vlasnik zgrade u kojoj je Anne zaradjivala za zivot, svoj i ko zna ciji sve tamo do Mandzurije, resio da se oproba u istom tom biznisu, jer lokacija je odlicna i mora da je brojao ljude koji su ulazili praznih ruku i izlazili punih kesa, pa joj je otkazao zakup. Prakticno, izbacio je, i otvorio svoju piljarnicu. Uradio je to u pravom trenutku, par meseci nakon sto je Anne renovirala iznutra, i dobio je sveze okrecenu, sa boljim policama i vise svetla. Napravio je pametan poslovni potez. It’s not personal, only business.

Anne je, bez mnogo izbora, i sa ogromnim kreditom od prethodne renovacije za piljarnicu koja vise nije bila njena, uzela jedino sto je mogla, prostor troje vrata uz ulicu, sirine metar i po od koga police okupiraju pola, u kome se ljudi provlace, pritisnuti uza zid, uz strpljivo kanadsko „excuse me, pardon me“, i gde pola ponude stoji na trotoaru, sto njeni susedi i prolaznici tolerisu. Stariji, povijen covek koji radi sa njom donosi, odnosi, redja kutije i sanduke sa vocem, povrcem po svim temperaturama i do kasnih sati svakodnevno. Jednog dana kad je Anne izasla brzim korakom iz radnje i otisla ne gledajuci kuda ide, sa kosim ocima natopljenim suzama, rekao mi je da joj nije dobro i da je otisla da vidi lekara. „Her nerves are not too good“.

Vratila se. Mnoge musterije su joj ostale verne. Guramo se unutar tesnog prolaza radnje, mimoilazimo, smesimo jedni drugima sa razumevanjem i strpljivo cekamo na red. Mozda zbog voca i povrca, Anne je namestila zvucnike i uvek se cuje klasicna muzika sa radija. Cini mi se da se sada cesce nasmeje, i drugima ponekad , ne samo mom detetu. Jedna od musterija, advokat, joj je besplatno nabavila dozvolu od grada, drugi joj je pomogao sa inspekcijom. Budjenje Proleca je probudio osecaj da nije sasvim sama na svetu. Lice joj je i dalje lepo, sa malo bora, ali su ruke tuzne, tuznije no ikad, rekla bih.

Advertisements