Imati-nemati. Nemati-imati.

Imamo jednu ratobornu zlatnu ribicu u staklenoj vazni sa par zelenih stapica koja se zove Alice. Ona nije zlatne boje, cak ni blizu, vec u kombinaciji tirkizne, ljubicaste, plave i malo crvene. Ima ozbiljan attitude – grize staklo, pracaka se, frkce (cula sam je), sva se naduje kad pridjemo blize kobajagi da nas zaplasi, baca se na minijaturne kuglice hrane kao da su divlje zveri pa ce ona da ih potamani i u slast pozdere, i da je duplo veca od svojih 5cm mi bi se iz ovog stana davno iselile jer bi sa celih deset bila neukrotiva neman – i zbog toga nam se narocito svidja. I moja klinka i ja mislimo da je na nas, tj. lici na svoju familiju. A ta familija ide ovako: Baby ima Alice, koja je, logicno, njena beba. Baby je Ivanina beba. Ivana je Elicina. Elica je Marijina. Marija je Anina. „A pre toga?“ pita klinka. Ne znam dalje. Kad sam ja bila mala na tom mestu me je hvatala vrtoglavica. Toliko je otprilike bio star svet.
Setila sam se iznenada veceras kad mi je pre vise godina Tijana preporucila film ‘Antonia’s Line’, i u prici se setila svoje bake, koja zasluzuje jedan film i sama. Cesto puta nas dve pricamo o zenskim linijama. Nije mala stvar preneti porodicno blago iz jednog uzasnog vremena u drugo. Takvo jedno blago zauzima puno mesta. Toplina, blagost, milina, strpljenje, podrska, vera, snaga… – ima jos, necu sada sve raspakivati.

U vreme kad sam mojoj mami kupovala karanfile mart je uvek bio siv. I poklone sam kupovala, i trudila se da ih umotam i sakrijem pre vaznog dana, ali je mart svejedno bio siv. I ona se trudila da se obraduje, ali je mart bio siv. Oko marta se nista ne moze uciniti, ali karanfile bih sve pocupala i zatrla da nikad vise nijedan ne nikne. Toliko o tome.

Imati-nemati. Nemati-imati. Kaze Wikipedia da nema jasnog odredista koji je dogadjaj odgovoran za Medjunarodni Dan Zena – da li onaj u kome je 140 tekstilnih radnica izgorelo u fabrici bez adekvatne zastite i obezbedjenja, ili protestni mars u Njujorku 1908-me kada su se trazili bolji uslovi rada, mozda prva medjunarodna konferencija o pravima zena u Kopenhagenu, a kad su zene marsirale protiv Prvog svetskog rata tada je on vec bio smatran za nesto vazno.
Od tada su mnogi karanfili procvali i uvenuli. Ovde retko ko i zna za sam datum, sto nije cudno jer sve sto ima veze sa socijalizmom i komunizmom se ovde zakopa u najdubljoj rupi, pa nalije najtezim betonom, i iznad sagradi jedan od nerazrusivih simbola kapitalizma. Jednog od ovih dana zapevace neka cev ‘U cara Trojana kozje usi’ usred korporatnog mitinga na vrhu mocnog tornja, ali nece uskoro. Sto se tice zenskog pitanja u medjuvremenu, napujdacu besnih 5cm zvanih Alice iz povece case na vitrini da to rascisti.

Advertisements