Whole Lotta Candye

Silver Dollar je cuveni blues klub u Torontu, na Spadina aveniji, odmah iznad College-a (i pored Waverly hotela, svratista za dzankije, prostitutke i sve one smrdljivce koji se roje oko njih). Ove godine slavi 50 godina postojanja. Nesto nize niz ulicu je El Mocambo, daleko cuveniji jer su se u mesovitim stilovima u njemu pojavljivali (ovde se moze videti celokupni spisak: http://www.elmocambo.ca/) Stones-i , Lou Reed, U2, Elvis Costello, The Ramones, Patti Smith, Stevie Ray Vaughn, i tako dalje). Oba su rupetine sto se tice dekora, samo je El Mo nepogresivo rock’n’roll a Silver Dollar nepromasivo blues. Menadzmenti i jednog i drugog kluba racunaju na branding i nove generacije koje ih svakodevno otkrivaju. I dalje dovode muzicare koje vredi cuti. Ali to samo po sebi nije dovoljno za opstanak. Nije se jednom desilo da se vrata cuvenog kluba zatvore jer sadasnjost nema mnogo smisla za veterane. Evo linka na detaljniju pricu: http://www.silverdollarroom.com/

U Silver Dollar-u je negde prosle godine nastupala Candye Kane sa svojim bendom. Nikad cula za nju prethodno, ali sam dan pre procitala intervju u lokalnom magazinu pa sam iz ciste radoznalosti otisla da je vidim. Candye je debela i lepa, ima velike sise, oblaci se kao drag queen, i dobro je znano, cak i kad niste culi za nju jer to ona odmah kaze, da je bila deo adult entertainment industrije, koja se u ostatku sveta zove porno industrija. Bavi se muzikom dugo, blues, punk, blues. Sa njom nastupa njen sin, koji je bubnjar u bendu. Predstavlja se kao white trash. Sama pise svoje stvari, i izmedju dve pesme prica ispovedackim tonom, otvoreno, dok je nastup usavrsen do poslednjeg uzdaha. Prica glatko, maltene bez daha, uvezbano, jednostavnim recnikom malo obrazovane osobe, i nista tu nije usiljeno, vec visoko profesionalno. Najlepsi deo je njena dobrodusnost. Od nekoga sa takvom zivotnom pricom otvorenost bi dosla isporucena ogrubelim jezikom, smeh na svoj racun zacinjen jedom na racun svih ostalih, ali ni traga od toga. Ne zove se ona dzaba Candye. Candye svoju psiho terapiju nalazi u pisanju pesama, koje se smatraju kontroverznim (teme su joj masturbacija, svi stilovi ljubavi, seksualno eksplicitne ali ne i vulgarne), sa naslovima: ‘The Toughest Girl Alive’, ‘200 Pounds of Fun’, ‘The Lord Was a Woman’, ‘Estrogen Bomb’. Zahvalnice joj pisu zene sa svih strana, jer im njene pesme pomazu da preguraju, prevazidju, ili se otarase svakolikog jada koji zapada zenama, narocito onima na ekonomskom dnu. Jednostavni stihovi ilustruju filozofiju naucenu na sopstvenoj kozi.

 Candye

Ima dobar glas, i podjednako je neverovatno gledati izbliza njena debela kolena i debele ruke, dramaticno nasminkano lice finih crta, i slusati vestu pricu jednog takvog zivotnog veterana. Iako je Candye nepogresivo seksi, i dok je svako iz nevelike publike gledao u one sise kako se dizu i spustaju uz pricu i ritam te blues, valjda nisam bila jedina koja je pozelela da se uz njih privije, ona me stisne i zamirise svet na med i mleko. It’s got to be good for your soul. Ni John Waters ni Fellini ne bi oklevali da od nje naprave cudo. Ali vreme cuda traje. I vreme cudovista, i njihove nemuzikalne pratnje, i – so be it.
http://www.candyekane.com/bio.html

Advertisements