Untitled

Na radiju ide encore prezentacija programa ‘My Kind of Jazz’. Voditelj, Jeff Healey, je umro juce, 41 godinu star. Poznat kao slepi kanadski gitarista, zaljubljenik u blues i jazz, ponedeljkom uvece od 9 do 11 pustao je selekcije svoje omiljene muzike, jazz iz 20-tih i 30-tih na jazz.fm 91.1. Oslepeo je kao jednogodisnja beba, od retke vrste bolesti sa kojom se borio do juce. Gitaru je svirao drzeci je na krilu, i poceo je sa 3 godine. Njegov glas na radiju veceras je zapoceo program smejuci se i izvinjavajuci slusaocima da je nesto zabrljao. Topao glas, veliki, kao kad bi dobrodusni medved pricao.
Bolestan od raka 40 godina, i slep. Postigao nemoguce.
Nemoguce uopste nije retkost vec svakodnevna pojava. Nemoguce treba izbaciti iz jezika. Uglavnom sluzi kao izgovor onima kojima nista ne fali.

Advertisements

Ovde (4)

Postoji usamljenost imigranta i postoji usamljenost modernog drustva ili kako ga zovu od milja – postmodernog.
To su dve nezavisne vrste usamljenosti, i prosecni imigrant se moze izvuci samo sa jednom, ali verovatnije je da ce mu zapasti obe.
Vrlo je vazno obrisati mit po kome je imigrant automatski i usamljen. On ili ona je automatski jedino imigrant, nista ni vise ni manje od toga. Imigrant je u popularnoj masti nalik zvanicnom jadniku, skupljacu uspomena, ili bilo kom opsesivnom luzeru iz siroke lepeze opsesivnih luzera. Moze to i drugacije, recimo ona nezavidna situacija kad neko voli dve zene, ili dva muskarca – moze da poveruje da vise znaci i bolje (ili da ima dovoljno ljubavi  za jos koga), ali to obicno veruje dok sve ide onako kako on/ona zeli – kad stvari pocnu da bole, onda bole dvostruko, i na neocekivanim mestima.
Hm, da, pre ce biti da nema primera koji moze da objasni stanje biti imigrant. Sustina je u biti, i Sekspir je to najbolje opisao. Izvesno je da jednom kad postanes imigrant vise nikada neces biti ista. Gotovo. Finished. Tvoj prethodni zivot, i ti sa njime. Tako je biti istovremeno i ne biti.

Vecini ljudi se ne dopada takva jedna opcija. I oni se drze svog prethodnog postojanja svim snagama. Tako se, tipicno, imigranti drze unutar svojih nacionalnih pripadnosti, vere, kulture, tradicije. Obicno se i naseljavaju u istim krajevima. To ima smisla.
Imigrantska usamljenost je minimalna – ljudi ili vec poznaju ljude, mozda imaju i familiju, jer su dosli u velikom pakovanju, ili vrlo brzo nadju one koji im razumeju i jezik i obicaje i viceve i sve ostalo sto je vazno razumeti. I nalazenje posla je obicno lakse; ako te i ne zaposli neko ‘tvoj’, preporucice te nekome, opet iz tog kruga. Deca zadrze jezik duze i bolje. Mozes da nadjes sve od hrane do novina i muzike iz ‘starog kraja’. Ima puno prednosti.
Ima i mana.
Jedna medju njima je da zivis na Imigrantskom ostrvu. Ostrvo nije u arhipelagu Starog Kraja iako tako mozda izgleda iznutra, i bez obzira na trud, stari kraj se udaljava sve vise kako vreme prolazi. Ne zivis ni u Novom Kraju, jer ti se cini da svaki put kad udjes u njega silom prilika, treba ti pasos. I jezik jedva razumes. Obicaje ne poznajes pa se cesto ljutis kad ti se isprece. Deca ce te izneveriti jer ona lakse prelaze granicu, i znaju jezik, a i lokalni obicaji im izgleda nisu tako strani, ni odvratni. Svi drugi stanovnici sto sa obale sto sa drugih ostrva ti izgledaju kao sto su izgledali i prvog dana kad si ih video – sta cete vi na istom parcetu zemlje? Na tvom Imigrantskom ostrvu je kao u tegli sa krastavcima – svi se dobro drze, i lepo im je skupa, ali kad poslednji ode tegla se prospe i ostavi po strani za recikliranje, jer su u medjuvremenu novi kinci zaboravili kako se cuvaju krastavci u tegli. Cak im nije ni zao.

Imigrantu koji se resi na zivot van Imigrantskog ostrva, imigrantska usamljenost ce prva pokucati na vrata. Eh, imigrantska usamljenost. I biti i ne biti. Zamisli da nikoga, ali nikoga ne poznajes na celom jednom zemaljskom kontinentu (uzbudljivo – zapeva hor). I da ti nema povratka tamo gde ljude poznajes, medju kojima te neki istinski i vole (zastrasujuce – ovo su bili basovi). To je trade mark imigrantske usamljenosti. Sve drugo je pitanje karaktera. Onog istog obradjenog u prethodnom broju. Konkretno u usamljenosti – prijateljstva i emotivne veze sa ljudima pre imigranstva stvarale su se od rodjenja, u stabilnom okruzenju gde ljudi ne nestanu tek tako jednog dana, niko se ne seli dalje od dve ulice, ide se u iste skole, slicne fakultete… – bez veceg truda stekao si prijateljstva za ceo zivot, uz blagougodne (ili neugodne) okolnosti a da karakter nije morao da pomera rep, prst, ili kopito. Kao imigrant, steci ces ih iskljucivo zasluzujuci svom karakteru, dok okolnosti gledaju. Ili ih neces steci. A nije ni samo do tvog karaktera. I oni sa druge strane imaju svoje karaktere, koji mogu ozbiljno da smetaju. Mnogi medju njima vec imaju prijatelje, ili misle da prijateljstvo treba da se slaze uz cipele, stalez, i prestiz. Ni grad u rasponu od 80km sa jednog kraja na drugi ne pomaze. I tako imigrantski dani teku.

Jedino na papiru, ili monitoru, bilo sta od sve ove price moze da  izgleda kao lose. (Ili mozda nekome i dobro). U zivotu je sve to puno drugacije. Imigrantski zivot je u sustini jedna starinska prica o pazarnom danu u velikoj varosi, gde se nadju tezge sa robom iz celog sveta: basne, mitovi, sarene laze, freak shows svakakvih vrsta, bajke su narocito popularne, i dok je za dolazak bio potreban dzinovski korak, sada kad si tu dosla kreces se tanusnim promasajima od koraka, a nekad ides i natraske, ljudi te guraju i gaze, i za ono sto zelis da kupis cesto nemas para. Na kraju dana su ti ruke podjednako prazne kao i na pocetku ali te ledja i noge bole, i jedino sto pamtis su lica ljudi sa kojima si razmenila koju rec. A lica su im svakakva – okrugla, spicasta, zagasita, bleda, oci vuku na gore ili na dole, bore se ukopale k’o kanali na Marsu, osmesi lepi a neki i nisu, i prati te svuda miris i smrad ljudi iz 999 nacija, koji bas kao i ti, iz hiljadite, zele jedno te isto: da im sutra taj isti put bude nesto laksi.