Dvojka

Na Yonge-u ispod St.Clair-a, brojim u glavi obaveze i zaduzenja da nesto ne zaboravim posto nisam napravila spisak, podignem pogled sa otopljenog snega i hiljadu prljavih lokvi, vidim da mi u susret dolazi jedan muskarac, smesi se, i ja skrenem pogled. Katapultira se istog trenutka iz nekog dela mozga jedna misao, i zalepi tesno oko vrata, zakaci za usi, i zagrize u obraz: pa ja sam to uradila prosle nedelje, umalo dozivela nervni slom, i -opet ponovila isto! I-s-t-o!
Zagrize ona dublje i stegne jace – e neces vala.
Vratim tako ukrocena pogled na muskarca. On se sve vreme smesi. Prelazi ulicu i smesi se. Ne gleda nigde drugo nego u moje lice, i smesi se. Hoda kao Nicolas Cage kad je Nicolas Coppola – italijanski. Tako se i smesi. Kao Italijani u americkim filmovima. Kao Italijani koji misle da su neodoljivi u americkim filmovima – sto bi bili svi Italijani u americkim filmovima. Kad ti se Italijan u americkom filmu nasmesi, i ti uzvratis osmehom, to u skriptu uvek znaci da si gotova, u mafiji, njoke u paradajz sosu. On se smesi sve vreme; vec deset minuta se smesi. Udarice ga neko vozilo koliko se smesi. Ja nemam kud pred onim zubima – i nasmesim se za uzvrat. Nikad gore. Na silu. Ali nasmesim se. (Taman pre nego sto smo se mimoisli. Uf, za malo.)
Jedva je Italijan iz americkog filma prosao, i ja nabubrim, nadujem se, i prasnem u smeh. Od sopstvene muke, naravno, ali ako me je cuo – a moguce da jeste – on je verovatno pomislio da se njemu smejem, sto je daleko gore od onoga kad coveku nisam uzvratila osmehom prosle nedelje.  Ne, ne, ovaj je bio Italijan iz americkog filma; on je sigurno pomislio da se smejem od radosti susreta sa njime. A i od cega se neko smeje nego od radosti.  Sumnjam da postoji druga nacionalnost koja bi to tako dobro razumela, sto je i jedini razlog da sam dobila fenomenalnu, neverovatno dragocenu, mukom stecenu i pravu pravcatu, prolaznu dvojku! 
I nadu u buducnost. Ali sa time ne treba preterivati.

Advertisements