Bez kamera, molim

Svakih par nedelja krenem iznova u potragu za dokumentarnim filmom ‘Forever’ holandske autorke Heddy Honigmann. Nadam se da cu ga naci na Amazonu, u Chapters/Indigo varijanti u Kanadi, gledam i po drugim sajtovima, trzim informacije kad ce izaci na DVD-u, i tako vec nekoliko meseci. Google postaje gigantski lavirint u kome se nailazi na jedno te isto u svakom krugu.

Film je jedna prekrasna melanholicna studija o pariskom groblju Père Lachaise. Verovatno je tacnije reci da je konverzacija sa ljudima koji ga obilaze, ili poziv njima na monolog. To su obicni ljudi, sa razlicitih strana sveta, ali vecinom su redovni posetioci, Parizani, iako ne znam da li je fer zvati ih ‘posetiocima’. Oni tu posecuju svoje mrtve, sigurno, bilo da je Marcel Proust, Oscar Wilde, Chopin ili nepoznata devojka zaboravljena od svih posle toliko godina, i to nisu bucne posete sa puno price, ali zvati ih ‘posetiocima’ znaci da su oni autsajderi, tu tek slucajem ili prilikom, a ovi ljudi to nisu. Nisu ni cudaci. Ili mozda jesu, ali razgovori sa njima koje vodi kamera i autor filma su odskrinuta vrata na ljudsku psihu u delikatnim trenucima kad se ona nadje u tom neopisivom prostoru destilovane svakodnevice -izmedju kratke distance do smrti i besmrtnosti u nebrojenim reinkarnacijama ljubavi. 
Nisam vise sigurna da li su susreti sa humanoscu koju razumem izuzetni zato sto su postali tako retki, ili to ostaje prirodna, neizbezna reakcija sa cistim zlatom.
Ili mi prosto nedostaje Evropa.

Danas sam uspela da nadjem informaciju da je DVD izasao jos prosle jeseni, u izdanju First Run/Icarus Films iz Brooklyna, i moze se kupiti po ceni od $440.
Za umetnicko delo, i u vise hiljada primeraka… – sta ja znam, mozda je cena primerena. Ali ja nisam kolekcionar umetnosti. Ja sam za umetnosti ljudima. Ne znam ni cija je umetnost u ovom filmu. Razocarana sam, malo, i osecam se uskraceno. Htela sam da kupim primerak sebi, i primerak jednoj drugoj osobi, i setila bih se jos nekoga sigurno, ali ne mogu po ovoj ceni. Ne ulazi mi se u profit iza dokumentarnih filmova, ili profit iza bilo cega ako je vec do profita, i ne znam kako taj biznis funkcionise – sa festivalima, donacijama, drzavnim dotacijama, nagradama i tapsanju po ledjima, prodajom i provizijom, ali verujem da su ljudi na groblju pristali da budu snimani i ispricali su svoje price sa nekom drugom namerom. Vecinom su prosto bili usamljeni.

Advertisements